ПАСХА – РАДОСНИ ДАН ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

ImageВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ ПРЕДСТАВЉА ОБНОВУ ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ, ОЖИВЉАВАЊЕ, ПРЕСАЗДАЊЕ И ВРАЋАЊЕ У БЕ3СМРТНИ ЖИВОТ ПРВОГ АДАМА, КОЈИ ЈЕ КРОЗ ГРЕХ БИО УСМРЋЕН, И СМРЋУ ВРАЋЕН У ЗЕМЉУ ОД КОЈЕ ЈЕ БИО СТВОРЕН. ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО ЈЕ ОНТОЛОШКО ЧУДО КОЈЕ ПРЕВАЗИЛАЗИ ГРАНИЦЕ ОВОГА СВЕТА И, ПРЕМДА СЕ У ЊЕМУ ЗБИВА, ОНО ЈЕ НАДКОСМИЧКО У КОСОМОСУ.

Синаксар на Свету и Велику недељу Пасхе

ХРИСТОС САМ СИЂЕ ДА СЕ БОРИ С АДОМ, И ИЗАЂЕ С ОБИЛНИМ ПЛЕНОМ ПОБЕДЕ

Чита се на јутрењу, после шесте песме

Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде, јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си га ти однео, кажи ми где си га положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Марија! Када је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су када је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком – тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава; једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије.

Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Они су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудејаца и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благословио: Мир вам! Када су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Светог Духа.


ВАСКРСЕЊЕ

(Према „Речнику православне теологије“ Ј. Брије)

ВАСКРСЕЊЕ (мртвих) (гр. αναστασια των νεκρων, лат. resurrectio mortuorum): доктрина вере унета у цариградски Символ вере (381), у виду обећања и очекивања: "чекам васкрсење мртвих и живот будућег века". За Апостола Павла, доказ васкрсења мртвих заснива се на христолошкој стварности: "А показујемо се и лажни свједоци што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер, ако мртви не устају, то ни Христос није устао" (1. Кор. 15,15-16). Зато, да би оповргли предрасуду да је васкрсење Христово било само мит или сујеверје, Апостоли прибегавају извештајима "сведока Васкрсења" (Мт. 28,9-17; Јн. 20,19-25; Дела 1,22; 2,32).

Постапостолска теологија користи се као доказима чудима која је учинио Исус; та чуда сматра за предокус Васкрсења. Васкрсење тела јесте, дакле, предокусно у Његовим чудима, нарочито у онима над мртвима. У патристичкој теологији, Васкрсење је пре последица Оваплоћења и Васкрсења Исуса Христа, Сина Божијег. С једне стране, сходно сасуштаствености човека са Оваплоћеним Логосом, људска природа учествује у свим Христовим делима: "који нас по великој милости својој препороди за наду васкрсењем Исуса Христа из мртвих" (1. Петр. 1,3). Свети Григорије Богослов говори о узајамном односу између Бога и човека у Христовим делима: "Јуче се сахраних с тобом Христе; данас устајем заједно с тобом Распетим. Јуче се распех заједно с тобом; сам ме заједно прослави Спасе, у Царству Твоме". С друге стране, васкрсење тела из мртвих јесте благодат обнављања наше природе. Извор васкрсења јесте сила која сија из васкрслог Христовог тела. Васкрсли Христос "обновио је" нашу природу, показавши могућност нетрулежности у створеном свету и после пада.

Васкрсење се тајанствено предокушава у тајни крштења (Рим. 6,3-6). У првим вековима, крштење оглашених (катихумена) обављало се на Велику суботу, ноћу, између погреба и Васкрсења Христова, како би, трикратним погружењем, новокрштени био саучесник у догађајима прослављања (Мт. 28,1).

Каква је стварност васкрслога тела, имајући у виду двојност људске природе: тело-душа? Уопштено говорећи, учењем о васкрсењу мртвих Источно хришћанство је желело да нагласи вредност идеје да смрт није ишчезнуће или уништење човека и његове личности, него прелаз у јединствену егзистенцију са Богом у вечности. У том смислу, природна особина тела чува се, а ишчезла је пропадљивост, односно распадање. Тело, дакле, остаје као материјална супстанција, а његове функције које су вршила чула превазилазе се моћима духа. Тело постоји као посебна супстанција и бесмртно је јер суделује у слави Божијој заједно са душом. Или, боље речено, тело је апсорбовано од продуховљене душе коју обавијају божанске нестворене енергије. Реч је о "новој твари" (2. Кор. 5,17), о "духовном" или васкрслом телу: "Тако и васкрсење мртвих: Сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили; сије се тијело душевно, устаје тијело духовно (σομα πνευματικον). Постоји тијело душевно и постојитијело духовно" (1. Кор. 15,42-44). Једно од најпопуларнијих веровања у православној побожности, васкрсење мртвих, не темељи се на несигурној идеји о бесмртности, већ на обећању и очекивању Другог доласка Господњег. Васкрсење и παρουσια не могу се раставити: "Овај Исус који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо" (Дела 1,11).

ВАСКРШЊИ КАНОН

Песма прва:

Васкрсења је дан просветлимо се народи, Пасха Господња Пасха, од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе, док певамо победне песме.
Христос васкрсе из мртвих!
Очистимо чула и и видимо неприступном светлошћу васкрсења, Христа блистајућег, који рече: Радујте се, јасно да чујемо певајући победну песму. 2х
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Небеса достојно нека се веселе, а земља нека се радује, да празнује свијет сав видљи и невидљив, јер Христос устаде весеље је вечно.
И сада и увек и у векове векова. Амин.
Небеса достојно нека се веселе, а земља нека се радује, да празнује свијет сав видљи и невидљив, јер Христос устаде весеље је вечно.
Васкрсења је дан просветлимо се народи, Пасха Господња Пасха, од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе, док певамо победне песме.
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи,
и свима у гробовима живот дарова. (трипут)
Васкрсе Исус из гроба као што прорече даде нам живот вечни и велику милост.

Мала јектенија

Јер је Твоја Моћ и Твоје је Царство и Сила и Слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Песма трећа:

Ходите да пијемо ново пиће, не из камена неплодног чудесно источено, но извор нетрулежи из орошеног гроба Христа, у њему се утврђујемо.
Христос васкрсе из мртвих!
Сада се све испуни светлошћу небо и земља и преисподње дубине, нека празнује сва твар васкрсење Христово, у њему се утврђујемо.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Јуче се сапогребох са Тобом Христе, данас устајем са Тобом, јуче се сараспех, мене самог прослави Спасе у Царству Твоме.
И сада и увек и у векове векова. Амин.
Јуче се сапогребох са Тобом Христе, данас устајем са Тобом, јуче се сараспех, мене самог прослави Спасе у Царству Твоме.
Ходите да пијемо ново пиће, не из камена неплодног чудесно источено, но извор нетрулежи из орошеног гроба Христа, у њему се утврђујемо.
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи,
и свима у гробовима живот дарова. (трипут)
Васкрсе Исус из гроба као што прорече даде нам живот вечни и велику милост.

Мала јектенија

Јер си Ти Бог наш и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова.

Ипакој, глас 4

Претекавши јутро мироносице са Маријом, и нађоше камен одваљен од гроба, слушаху од анђела који седи у вечној светлости, што тражите живога са мртвима, видите гробне повоје, хитајте и свету проповедајте, да је Васкрсао Господ, умртвивши смрт јер је он син Бога, који спасава род људски.

Песма четврта:

На божанској стражи богоречити Авакум, нек стане с нама, и покажите светлосносног анђела, који јасно говори: Данас би спасење свету, јер Васкрсе Христос као свесилан.
Христос васкрсе из мртвих!
Онај Који развеза дјевствену утробу, јави се Христос као човек, јагње се назва, а непорочан би и неискусивши нечистоту, наша Пасха, као Бог истинити савршени назава се.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Као једногодишње јагње, благословени нам вјенац Христос, вољом за све заклан би, Пасха очистилачка, и опет изгроба засија нам красно сунце правде.
И сада и увек и у векове векова. Амин
Богоотац Давид пред ковчегом скакаше играјући, свети Божји људи испуњење праобраза гледајући, веселимо се божански, јер васкрсе Христос као свесилан.
На божанској стражи богоречити Авакум, нек стане с нама, и покажите светлосносног анђела, који јасно говори: Данас би спасење свијету, јер Васкрсе Христос као свесилан.
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи,
и свима у гробовима живот дарова. (трипут)
Васкрсе Исус из гроба као што прорече даде нам живот вечни и велику милост.

Мала јектенија

Јер си Ти Благ и Човекољубив Бог, и Теби славу узносимо,Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова.

Песма пета:

Јутрењујмо, јутрењујмо, најраније, уместо мириса песму принесимо Владици, видимо Христа сунце Правде, који све животом обасја.
Христос васкрсе из мртвих!
Безмјерно твоје милосрђе гледајући, држано адовим везама, к светлости иђаху Христе веселим ходом, Пасху хвалећи вјечну.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Приступимо носећи свијеће као женику Христу, који излази из Гроба, и сапразнујмо празничним слављем Пасху Божју Спаситељну.
И сада и увек и у векове векова. Амин
Приступимо носећи свеће као женику Христу, који излази из Гроба, и сапразнујмо празничним слављем Пасху Божју Спаситељну.
Јутрењујмо, јутрењујмо, најраније, уместо мириса песму принесимо Владици, видимо Христа сунце Правде, који све животом обасја.
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи,
и свима у гробовима живот дарова. (трипут)
Васкрсе Исус из гроба као што прорече даде нам живот вечни и велику милост.

Мала јектенија

Јер се прослави пречисто, Свето и великољепно Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Песма шеста:

Христе сишао си у дубину земље, и скршио си вериге вечне, које су држале тамо свезане, и Тридневан као из звери Јона, васкрсао си из гроба.
Христос васкрсе из мртвих!
Сачувавши сва знамења Христе, Васкрсао си из гроба, кључеве дјевичанства не повредивши рођењем Твојим, и отворио си нам рајске двери. 2х
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Спасе мој живо и нежртвено заклање, као Бог самог себе вољом привевши Оцу, саваскрсао си сверодног Адама, васкрсавши из гроба.
И сада и увек и у векове векова. Амин
Спасе мој живо и нежртвено заклање, као Бог самог себе вољом привевши Оцу, саваскрсао си сверодног Адама, васкрсавши из гроба.
Христе сишао си у дубину земље, и скршио си вериге вечне, које су држале тамо свезане, и Тридневан као из звери Јона, васкрсао си из гроба.
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи,
и свима у гробовима живот дарова. (трипут)
Васкрсе Исус из гроба као што прорече даде нам живот вечни и велику милост.

Мала јектенија

Јер си Ти Цар мира, и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.

Кондак глас 6.

Ако си и у гроб сишао Бесмртни, но адову си силу разрушио, и Васкрсао си као Победник Христе Боже, женама мироносицама рекавши Радујте се, и твојим апостолима мир давши, палима даруј васкрсење.

Икос (чита се)

Још пре свитања Сунце зађе у гроб претекавши јутро Мироносице као по дану једна другој говораху. О другарице ходите да мирисима помажемо тијело живоносно а сахрањено, који тело палога Адама васкрсе он лежи у гробу. Хајдемо похитајмо као мудраци и поклонимо се и принесимо мирисе као дарове не у пеленама него у плаштаници завијеном и плачимо и завапимо: О, Владико који палима дајеш васкрсење, устани.
Васкрсење Христов видевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме Безгрешноме. Крсту твоме клањамо се, Христе, и свето васкрсење твоје певамо и славимо; јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога не знамо, име твоје прослављамо. Ходите сви верни, поклонимо се светом васкрсењу Христовом. Јер, гле, Крстом дође радост целоме свету. Свагда благосиљајући Господа, певајмо васкрсење његово, јер нас ради претрпевши Крст, смрћу смрт разруши. (трипут)
Васкрсе Исус из гроба као што прорече даде нам живот вјечни и велику милост. (трипут)

Песма седма:

Младиће из пећи избавивши, би човјек, страда као смртан, и страдањем смртним у непропадљивост облачи красоту, једини благословени Бог отаца и препрослављен.
Христос васкрсе из мртвих!
Жене богомудре са мирисима теби следоваху и хитаху, кога као мртва са сузама искаху, поклонише се радујући се Живоме Богу, и Пасху тајну Твојим ученицима Христе благовестише.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Празнујмо умртвљење смрти, адово разрушење, почетак другога вечног живота играјући пјевамо виновника, јединога благословенога Бога отаца и препрослављенога.
И сада и увек и у векове векова. Амин
Ово је ваистину свештена и свепразнована и спаситељна ноћ, и светлозарна Светлоноснога Дана истинска преднајава. У њој безвремена свјетлост из гроба тјелом нам засија.
Младиће из пећи избавивши, би човјек, страда као смртан, и страдањем смртним у непропадљивост облачи красоту, једини благословени Бог отаца и препрослављен.
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи,
и свима у гробовима живот дарова. (трипут)
Васкрсе Исус из гроба као што прорече даде нам живот вечни и велику милост.

Мала јектенија

Нека је благословена и препрослављена моћ Царства Твога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Песма осма:

Овај наречени и свети Дан, једини Цар и Господар суботе, Празник над празницима и славље је над слављим, у њему благословимо Христа у векове.
Христос васкрсе из мртвих!
Ходите винограду новога рођења, божанскога весеља у нарочитом дану Васкрсења, Царству Христовом сјединимо се певајући Њега као Бога у векове.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу
Подигни очи своје Сионе и види, јер ево дођоше теби као богосветла светила, од запада севера мора и истока чеда твоја, у Теби благословише Христа у векове.
И сада и увек и у векове векова. Амин.
Оче Сведржитељу и Логосе и Душе у трима ипостасима сједињавана природо. Превечни и Пребожанствени у Тебе се крстисмо и Тебе благословимо у векове.
Овај наречени и свети Дан, једини Цар и Господар суботе, Празник над празницима и славље је над слављим, у њему благословимо Христа у векове.
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи,
и свима у гробовима живот дарова. (трипут)
Васкрсе Исус из гроба као што прорече даде нам живот вечни и велику милост.

Мала јектенија

Јер је благословено Име Твоје, и прослављено Царство Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.

Песма десета:

Велича душа моја Васкрслог тридневно из гроба Христа Животодавца: Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога.
Велича душа моја вољом страдалог и погребеног и Васкрслог тридневно из гроба: О Божанскога! О љубазнога! О слаткога Твога гласа! Јер си са нама нелажно обећао бити,до скончања вијека Христе, коме се ми вјерни имајући утврђење наде радујемо.
Христос нова Пасха Жртва жива јагње Божје које одузима гријех свијета: О Пасха велика и најсветија Христе! О мудрости и Логосе Божји и Сило, даруј да се Тобом причешћујемо у незалазном Дану Царства Твога.
Анђео вапијаше Благодатној: Чиста Дјево радуј се, и опет велим радуј се! Јер Твој Син васкрсе тридневан из гроба, мртве подижући, људи веселите се: Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога.
Магдалина Марија притече ка гробу и Христа видевши замјени га са вртларом: О Божанскога! О љубазнога! О слаткога Твога гласа! Јер си са нама нелажно обећао бити, до скончања века Христе, коме се ми верни имајући утврђење наде радујемо.
Блистави Анђео женама говорише престаните са сузама јер Христос Васкрсе! О Пасха велика и најсветија Христе! О мудрости и Логосе Божји и Сило, даруј да се Тобом причешћујемо у незалазном Дану Царства Твога.
Христос Васкрсе смрт уништивши и мртве подигавши народи веселите се: Свјетли се, свјетли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога.
Данас се сва твар весели и радује јер Христос Васкрсе и ад се уништи: О Божанскога! О љубазнога! О слаткога Твога гласа! Јер си са нама нелажно обећао бити, до скончања века Христе, коме се ми вјерни имајући утврђење наде радујемо.
Данас Владика уништи ад, подигавши заточене који су од вијека били обузети: О Пасха велика и најсветија Христе! О мудрости и Логосе Божји и Сило, даруј да се Тобом причешћујемо у незалазном Дану Царства Твога. 
Велича душа моја Триипостаснога и нераздељивог Божанства моћ: Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња на теби засија, ликуј сада и весели се Сионе а Ти Чиста красуј се Богородице, Васкрсењу Сина Твога.
Радуј се, Дјево! Радуј се! Радуј се, Благословена! Радуј се, Препрослављена! Јер Твој Син васкрсе тридневан из гроба. О Божанскога! О љубазнога! О слаткога Твога гласа! Јер си са нама нелажно обећао бити, до скончања века Христе, коме се ми вјерни имајући утврђење наде радујемо.

*************************************

Архиепископ Аверкије (Таушев)

БОГОСЛУЖЕЊЕ ЦВЕТНОГ ТРИОДА - ПАСХА ГОСПОДЊА ИЛИ ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО

Ово је најрадоснији и највећи празник, када се сећамо највеличанственијег догађаја - како је Господ Исус Христос, после Свога распећа, смрти на крсту и погребења, трећега дана устао из гроба. Христос је васкрсао рано ујутро кад мину субота, у први дан недеље.[1]

Служба васкрсењу Христовом у одређеној мери почиње већ на вечерњу пре Литургије Велике суботе, али потпуно свечано почиње на јутрењу које се код нас у Руској Цркви по обичају служи тачно у поноћ и носи назив "Светло (односно Васкршње) Јутрење". Непосредно након овог јутрења служи се Васкршња Литургија.

Пре овог јутрења, према Типику, читав храм се напуни миомирисом тамјана у знак изобилие благодати коју смо добили кроз васкрсење Христово. У храму се пале све свеће и сви који се моле стоје да свећама, у знак духовне радости. Свештенослужитељи се облаче у своје "најсвечаније, потпуно одјејаније".

По завршетку полуноћнице, док су врата још затворена а завеса навучена, у олтару почињу да певају на шести глас стихиру: "Воскресение Твоје, Христе Спасе, ангели појут на небесјех, и нас на земљи сподоби чистим сердцем Тебје славити". Настојатељ кади Престо обилазећи око њега са ђаконом три пута. Затим се отварају Царске двери и сви излазе кроз њих, певајући исту стихиру, па се врши литија око храма, од запада на југ, исток и север, попут жена мироносица које су у рану зору хитале ка Спаситељевом гробу да би помазале Његово тело.[2] Настојатељ држи у руци крст, други свештеник - Јеванђеље, као слику Васкрсења Христовог, а ђакон кадионицу и свећу. Обитавши око храма, заустављају се пред његовим вратима која се претходно затварају. Они који држе свето Јеванђеље, икону и барјаке стају лицем ка западу. Настојатељ кади икону и братију, а затим кадећи затворена црквена врата возглашава: "Слава Свјатјеј, Јединосуштњеј и Животворјашчеј и Нераздјељњеј Тројицје, всегда, ниње и присно, и во вјеки вјеков". Када хор одговори "Амин", настојатељ са другим служитељима пева тропар Васкрса: "Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав" три пута. Исто пева и хор три пута. Затим настојатељ возглашава стихове: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего", а хор на сваки стих пева тропар "Христос воскресе". У закључку свештенослужитељи певају прву половину тропара, а хор довршава другу: "и сушчим во гробјех живот даровав".[3] При томе сви улазе на отворена врата храма, као у отворени гроб Господњи са кога је одваљен камен. Свештеник и саслужитељи иду у олтар, док ђакон на амвону произноси Велику јектенију, након које следи Пасхални канон. Он се пева читав, као и уопште све пасхалне песме током читаве Светле седмице. После сваке песме канона произноси се мала јектенија са посебним возгласом, како је указано у Триоду. На сваку песму канона сви свештеницу један за другим обављају потпуно кађење, почев од олтара и даље народа и храма. Јереј иде са крстом свећом у рукама, а испред њега ђакон са свећом, и при томе поздравља оне који се моле кличући "Христос воскресе!" У саборним црквама где Васкршње богослужение предводи архијереј, Пасхални канон се пева на средний храма, испред иконе Васкрсења Христовог. У том случају поредак кађења је следећи: најпре се кади икона Васкрсења, а даље - олтар, иконостас, певнице, народ и читав храм. Прихваћено је да сваку песму канона започиње свештеник у олтару. Од тога дана па до оданија Васкрса пева се катавасија пасхалног канона: "Воскресенија день" (изузев на дан Преполовљења, његово оданије, и 6. недељу после Васкрса и оданије Васкрса).

После канона пева се свјетилан: "Плотију уснув..." и "Всјакоје диханије", стихире на хвалите и затим стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја нам дњес показасја" са припевима "Да воскреснет Бог". Док се поју хвалитне стихире свештеник изнесе Јеванђеље и икону, и остави их на налоњу на солеји, а крст држи у руци; сам целива најпре крст, онда Јеванђеље и икону Васкрса; (ако више свештеника служи, онда најстарији држи крст, остали Јеванђеље и икону сваки) затим прилази народ, те целива крст Јеванђеље и икону; свештеник свакога ко прилаза поздравлю са "Христос воскресе", а одговарају му: "Ваистину воскресе". После целивања настојатељ чита код Царских двери Беседу светог Јована Златоуста на Пасху "Ашче кто благочестив", а по окончању читања пева се тропар Златоусту. Затим се произносе сугуба и прозбена јектенија, као и молитве које обично претходе отпусту, с том разликом што после "Утверди Боже" настојатељ одмах пева прву половину тропара "Христос воскресе" а појци га довршавају. После тога настојатељ говори нарочити пасхалии отпуст са крстом: "Христос, воскресиј из мертвих, смертију смерт поправиј и сушчим во гробјех живот даровавиј, Истиниј Бог наш, молитвами Пречистија Својеја Матере и всјех свјатих, помилујет и спасет нас, јако благ и человјекољубец. Амин". Онда три пута подижући крст говори поздрав: "Христос воскресе!" а читав народ одговара: "Воистину воскресе!" Опет се три пута пева тропар "Христос воскресе" и завршава се речима: "И нам дарова живот вјечниј, поклањајемсја Јего тридневному воскресенију". Овако се јутрење служи у све дане Светле седмице; само што нема целивања и читања беседе светог Јована Златоуста и што се не кади на свакој песми, него само три пута, при чему се и мале јектеније не произносе после сваке песме него као и обично и Пасхалном канону се додаје Богородичин канон.

Ако на Васкрс падну Благовести (Кириопасха), онда се на почетку јутрења приликом уласка у храм, пре велике јектеније, пева тропар Благовести, канон Пасхе се сједињује са каноном Благовести, а после шесте песме чита се Јеванђеље празника Благовести. Такође, на хвалите се додају стихире Благовести.

Часови - први, трећи, шести и девети, током читаве Светле седмице не састоје се од обичних псалама, него искључиво од пасхалних песама, које се све певају: "Воскресеније Христово видјевше" три пута, "Предварившија утро", кондак "Ашче и во гроб снишел јеси, Бесмертне", тропари часова: "Во гробје плотски", "Јако живоносец", богородичан: "Вишњаго освјашченоје божественоје сељеније" и "Господи, помилуј" 40 пута, Слава, И ниње, "Честњејшују" и "Именем Господњим благослови отче", возглас свештеника: "Молитвами свјатих отец наших..." "Христос воскресе..." три пута и обичан васкршњи отпуст: "Воскресиј из мертвих..." а не пасхални, који се говори само на јутрењу, Литургији и вечерњу.

Овакав поредак замењује и полуноћницу и повечерје.

Служи се Литургија светог Јована Златоуста. После возгласа: "Благословено царство..." пева се "Христос воскресе..." са стиховима као и на почетку јутрења, уз кађење олтара и иконостаса са народом. Овакав пасхални почетак бива током читаве Светле седмице, на сваком јутрењу, Литургији и вечерњу. Током читаве Светле седмице певају се и празнични антифони Васкрса, уместо "изобразитељних" и "блаженстава". Затим се произноси "входни стих", а после њега тропар Васкрса "Христос воскресе" (једном), ипакој "Предварившија утро јаже о Марией" Слава, И ниње, кондак "Ашче и во гроб..." Уместо Трисвете песме такође током читаве светле седмице пева се "Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја, алилуја".

Главну особеност васкршње Литургије у први дан Васкрса представлю то што Јеванђеље, зачало 1. по Јовану, које говори о Божанству Господа Исуса Христа (У почетку беше Логос), свештенослужитељи читају на разним језицима, нарочито древним: јеврејском, грчком и латинском, на којима је био сачињен натпис на Спаситељевом крсту. Читају сви свештеници и ђакони по реду, онако како одреди настојатељ, при чему се свака тачка означава звонцем у олтару и великим звоном на кули. По окончању читања Јеванђеља звоне сва звона (читање Јеванђеља на разним језицима на Литургији представља руску традицију, док код Грка на Пасхалном вечерњу читају на разним језицима Јеванђеље које говори о Васкрсењу). Ако се поклопе Васкрс и Благовести, онда се као друго чита обично Јеванђеље Благовести. На крају Литургије, уместо "Благословен грјадиј во имја Господње", "Видјехом свјет истиниј", "Да исполњатсја уста наша" и "Буди имја Господње" пева "Христос воскресе". Уместо "Слава Тебје, Христе Боже..." свештеник пева прву половину тропара "Христос воскресе", а појци га довршавају, након чега свештеник са крстом произноси пасхални отпуст, као и на крају јутрења. Молитва: "Царју небесниј" на свим службама до празника Педесетнице потпуно се укида.

После заамвоне молитве освећује се Артос - хлеб који символизује невидљиво присуство Господа Исуса Христа. Он се носи на литијама, током читаве светле седмице стоји на нарочитом сточићу испред иконе Христа Спаситеља, а на Светлу суботу, после Литургије, након читања нарочите молитве за ломљење Артоса, ломи се и дели верујућима уместо нафоре.[4]

Осим Артоса, који има нарочито, мистичко значење, на дан Пасхе, после Литургије, освећују се васкршња јела, која се у народу називају "куличи" и "пасхе". Ово се чини у знак благослова Цркве за узимање мрсне хране после Великог поста, али мистичко значење ова јела немају. Типик забрањује њихово уношење ради освећења у саму цркву, него прописује да се за освећење поставе у припрати.[5] При томе се освећују и јаја обојена у црвену боју, у спомен на то како је Марија Магдалина донела у Рим цару Тиберију црвено јаје са поздравом: "Христос воскресе". Јаје је символ обнављања, оживљавања: обојено у црвено оно символизује наше препорађање крвљу Господа Исуса Христа. У Требнику постоје молитве за благосиљање јела, меса, сира и јаја у свету и велику недељу Пасхе. Не треба попуштати пред захтевима савремених парохијана и освећивати пасхална јела после јутрења, пре краја Литургије.

За читаву Светлу седмицу одређена је целодневна звоњава у црквама, у знак посебног славља Цркве која празнује победу Господа над адом и смрћу.

Вечерње на први дан Васкрса почиње уобичајеним певањем тропара "Христос воскресе" са стиховима и кађењем, при чему се свештеник облачи у потпуно одјејаније. Затим следи Велика јектенија, "Господи возвах" са стихирама на 6, стихира на Славу, И ниње, Догматик 2. гласа. У све наредне дане Светле седмице гласови се смењују, при чему испада само 7. глас, јер за њега нема дана. Следи вход са Јеванђељем, "Свјете тихиј", велики прокимен: "Кто бог велиј, јако Бог наш, Ти јеси Бог, творјај чудеса" и на Царским дверима, лицем ка народу, чита се Јеванђеље о јављању Васкрслог Господа ученицима увече на сам дан васкрсења. Даље иде Сугуба јектенија, пева се (а не чита) молитва "Сподоби, Господи, в вечер сеј...", прозбена јектенија, стихире на стиховње, стихире Пасхе: "Да воскреснет Бог... Пасха свјашченаја нам дњес показасја". Возглас "Премудрост" и отпуст, као на јутрењу, са крстом и васкршњим поздравом.

Тако се служи вечерње и у све друге дане Светле седмице, само се настојатељ не облачи у потпуно одјејаније као првог дана, вход је са кадионицом и Јеванђеље се не чита. Сваки дан има посебан велики прокимен. После вечерња поје се Васкршње повечерје.

Молебан на Васкрс служи се према нарочитом чину, са каноном Пасхе, парастоси се не служе, док се опело покојника служи такође према нарочитом чину и у потпуности се састоји од радосних пасхалних песама, само су јектеније обичне заупокојене.

Читава Светла седмица, која следи након првог дана Васкрса, као да представља један компактни, непрекидни празник. Сваки дан после Литургије требало би да се обавља литија са певањем Пасхалног канона и читањем васкршњих Јеванђеља (у пракси литија се данас обавља само на други дан Васкрса). Ако у дане Пасхалне седмице падне спомен великог светог, на пример светог великомученика Георгина Победоносца (23. април), онда се са молитвословљима Васкрса сједињују молитвословља светоме, то јест стихире, канон, пева се тропар и читају паримеји, на јутрењу се пева полијелеј са величанијем, степена и чита се Јеванђеље. Само нема Великог славословља. На Литургиjи се такође додају тропар, кондак, прокимен, Апостол, Јеванђеље и причастан.

У Светли петак се васкршњој служби присаједињује Служба Живоносном Источнику Пресвете Богородице. То је служба локалног карактера и не налази се у Типику. Ову службу је саставио Никита Калист Ксантопул, који је живео у четрнаестом веку, у спомен на обнављање, то јест освећење храма званог Живоносни Источник.

На дан Васкрса и у друге дане Светле седмице свештенослужитељи славе празник обилазећи домове својих парохијана са крстом и уз певање васкршњих песама.[6]

У Светлу суботу после Божанствене литургије, Царске двери као и северне и јужне двери олтара се затварају (постоји и обичај да се Царске двери! затварају у суботу увече, на великом вечерњу, док се певају стихире на, "Господи возвах" - "Дверем закљученим". И тако од деветог часа већ почиње други период празновања Васкрса, који се одликује мање свечаном атмосферой, и траје током следеће четири и по седмице после Васкрса. Свака од недеља које следе, то јест сваки недељни дан после Васкрса, има посебан назив и посвећена је посебном спомену.

 

НАПОМЕНЕ:
[1] Зато је тај дан код Руса и добио назив "воскресеније", док је на другим језицима сачувао свој пређашњи пагански назив "дан сунца" (Sunday, Sonntag). На словенском и српском зове се "недеља" (дан када се не ради, не дела).
[2] У српском Великом Типику стоји: "Порано ујутру звоне сва звона на јутрење, свештеник и ђакон се облаче у најсвечаније, потпуно одјејаније. Док се они облаче поје се канон Велике суботе, а народ целива плаштаницу у Христовом Гробу, и кад се сврши канон свештеник отвори двери, узме кадионицу и окади гроб Христов унакрст, затим дигне плаштаницу из гроба, ћутећи је унесе кроз двери у олтар (појци певају 'Јегда снишел јеси') и остави је на трпези, на којој стоји све до Спасовдана. Онда се упале свеће све и свештеник узме крст, а други свето Јеванђеље, ако нема другог онда он сам носи и крст и Јеванђеље, а ђакон кадионицу и свећу, и сами свештеници отпочну појати стихиру: 'Воскресеније Твоје Христе Спасе' још у олтару, и при речима 'и нас на земљи' излазе из олтара на Царске двери и појући ту песму са народом обилазе трипут око цркве, а сва звона звоне".
[3] Исто: "Затим (то јест после стихова 'Да воскреснет Бог') свештеник преда кадионицу, и узев крст у десну руку, стане близу затворених врата и поје вишим гласом: 'Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ', и благосиљајући три пута крстом врата отвара их и улази у храм носећи крст и Јеванђеље, а појци поју 'и сушчим во гробјех живот даровав'. Ово поју непрестано, док год свештеници у олтар не уђу кроз двери, које остану отворене целе Светле седмице, као и двери јужне и северне".
[4] Реч је о руском обичају.
[5] Припрема "кулича" и "пасхи" за Васкрс представља руски обичај.
[6] У Србији се том приликом врши освећење водице.

 

ВАСКРШЊА ХЕРУВИМСКА ПЕСМА

„Уста  Христе од гроба као силан и посрами оне који Те мрзе, и који измолише од Пилата да чувају тело Твоје и ставише печате на камену и стражу поставише. О њихове слепоће! Против своје воље показаше васкрсење и не хотећи благовестише нама, који у њега верујемо, да (као што) је дошао у свет и девичанску утробу сачувао неоштећену, па тако и од гроба васкрсе, запечаћеним каменом показавши божанство. Стога сви у радости ускликнимо Њему: избави људе, своје, човекољубче, од руке варвара, који насрћу на нас, и спаси душе наше, алилуја.“

+++

Ова Херувимска песма налази се у рукописном типику манастира Хиландара (бр. 493, л. 158, 14. век) и рукописном типику манастира Крке (бр. 26, л. 1, 16. век). Објавио ју је професор Прибислав Симић (Богословље, Београд 1965, св.1-2), уз следећу напомену: „У нама доступним грчким рукописима објављеним код Goara, Brightmana и Димитријевског нема ове песме. Нема је ни у руским рукописима, па зато претпостављамо да је ово дело неког анонимног српског песника из средине 14. века. Да је ова песма, заиста, настала у 14. веку види се по томе што се у поменутом Хиландарском типику налази многољествије цару Стефану Душану. Ово потврђује и завршни текст песме где се моли избављење од непријатеља који насрћу на нас. Ти непријатељи су Турци, који су у то време продрли на Балкан и почели да освајају православне земље.“

 

Свети Мелитон Сардички

О ПАСХИ

(одломци)

(... )

Он је дошао са неба на земљу,
ради страдалног, њега самог обукавши
у Девственој утроби, и постаде човек,
прихвативши страдање страдајућег,
у телу које могаше страдати,
те страдања тела (тако) уништи;
Духом који не могаше умрети –
усмрти човекоубицу – саму смрт!
Јер Он (Христос) је као Јагње вођен,
и као Овца је заклан,
искупио нас је од служења свету,
и из (ропства) земље Египатске,
и разреши нас од ропства ђаволу,
и из руке фараона (злога);
и запечатио је душе наше,
Духом Својим (Животворним),
и удове тела (нашег) крвљу Својом.
Он је срамотом смрт обрукао,
и ђавола у плач је ставио,
као (некада) Мојсије фараона.

Он је усмртио безакоње,
и неправду обездетио,
као (некада) Мојсије Египат.
Он је Тај Који нас ослободи:
из ропства у слободу,
из таме на светлост,
из смрти у живот,
из тираније у Царство Вечно.
И учинио нас новим свештенијем
и народом изабраним и вечним (1 Петр 2, 5. 9).

Он је Пасха спасења нашег.
Он је у многом много претрпео.
Он је који је у Авељу убијен,
Он је у Исаку био свезан,
Он је у Јакову странствовао,
Он је у Мојсију поруган био,
Он је и у (оном) јагњету заклан,
Он је у Давиду гоњен
а у Пророцима срамоћен.

(... )

Ходите, дакле, сва племена људска,
који сте у гресима заглибљени,
 примите грехова опроштај.
Јер, Ја сам Опроштај,
Ја сам Пасха спасења,
Ја сам Јагње за вас заклано,
Ја сам ваше Искупљење,
Ја сам Живот ваш,
Ја сам ваше Васкрсење,
Ја сам Светлост ваша,
Ја сам ваше Спасење.
Ја сам Цар ваш.
Ја вас узводим на висине небеске.
Ја ћу вам показати Оца Вечнога.
Ја ћу вас васкрснути Десницим Мојом!

(... )

Овај је Алфа и Омега.
Овај је Почетак и Свршетак (Откр 1, 8; 21, 6),
Почетак неизрецив и Крај несхватљив.
Овај је Христос.
Овај је Цар.
Овај је Исус,
Овај Војсковођа,
Овај Господ,
Овај Васкрсли из мртвих,
Овај седи с десна Оцу,
носи све, и ношен од Оца,
Њему слава и моћ у векове. Амин

Превео епископ Атанасије (Јевтић)

 

СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА, АРХИЕПИСКОПА КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ, БЕСЕДА 45. НА СВЕТУ ПАСХУ – ВАСКРС [1],[2]

1. "На стражи мојој стаћу", каже предивни Авакум.И ја са њим данас (стаћу)[3] на датој ми од Духа власти и созерцању, и размотрићу и познаћу шта ће ми се јавити и шта ће ми се говорити. И стадох, и разгледах: и гле човек узишао на облацима, и он је висок веома, и изглед његов као изглед анђела, и одећа његова као сјај муње која прелеће; и подиже руку своју према истоку, и повика гласом великим - глас његов беше као глас трубе, и око њега као мноштво небеске војске - и рече: "Данас је спасење свету, свеколиком видљивом и свеколиком невидљивом."

Христос из мртвих (васкрсе), устајте са Њим!
Христос је код Себе, повратите се!
Христос из гробова, ослободите се окова греха!
Врата адова отварају се, и смрт се уништава;
и стари се Адам одлаже и Нови се испуњује.
"Ако је ко у Христу нова твар", обнављајте се!

Ово он говораше, а они (анђели) певаху, као и раније, када нам се јавио Христос рођењем на земљи, песму: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља." Са њима и ја међу вама ово говорим, еда бих добио и глас достојан анђелског, који одјекује у све крајеве земље.

2. Пасха је Господња, Пасха, и опет кажем Пасха, участ (Свете) Тројице. Ово је нама празник над празницима, и свечаност над свечаностима, толико превазилазећа све друге - не само оне људске и које доле долазе него већ и саме Христове и које се Њему свршавају - колико сунце (превазилази) звезде. Добра нам је и јучерашња (великосуботња) светлоносност и осветљавање, коју смо и сваки понаособ и сви заједно празновали, скоро сваки узраст и сваки чин људски, изобилном ватром ноћ просветљујући, и праобраз Велике Светлости: и оне (сунчеве) што небо одозго светлозрачи сав свет осветљујући својим лепотама; и оне наднебеске међу анђелима - првој светлосној природи после Прве (Божанске) - отуда светлећи; и оне у Тројици, од које је свака светлост постала, из Недељиве Светлости раздељивана и чествована. Али је данашња (светлост) лепша и светлоснија, утолико што је јучерашња светлост била претеча Велике Васкрсавајуће Светлости и као нека радост претпразнична.

А данас само васкрсење празнујемо, не више само у нади ишчекивано, него већ догођено, које сав свет себи сабира. Зато, сваки нека приноси плод овом времену, и нека доноси празнични дар, било мали или велики, од духовних и Богу милих дарова, колико сваки има моћи. Јер по вредности, једва да и ангели успеју (принети), они први, умни и чисти, који су гледаоци и сведоци Вишње Славе, ако је и њима достижно свецело слављење. А ми ћемо принети реч (λόγον = беседу), најлепше и најцењеније што имамо, уосталом и прослављамо Реч (= Логоса Божијег), за добротворство словесноречитој природи. Од тога ћемо и почети. Јер не могу поднети да приносећи речи као жртву Великој Жртви и Великом Дану, не узиђем к Богу.

Одатле ћу учинити почетак. И зато ми очистите и ум и слух и мисао, ви који уживате у томе, јер је реч о Богу и божанска је, тако да отидете одавде заиста уживајући непотрошиво. А ова ће реч бити истовремено и најпотпунија и најкраћа, тако да нити ожалости недостатком, нити досади презасићеношћу.

3. Бог је[4] свагда био и биће, боље рећи: свагда ЈЕСТЕ. Јер (речи): био и биће - делови су нашег времена и трошне природе, а Он је свагда СУШТИ (ό'Ών), и тако сам Себе назива јављајући се Мојсију на гори (Синају - 2 Мојс. 3,14). Јер Он, обухвативши у Себи има свецело биће, нити започето, нити престајуће, као неки океан суштине бескрајан и безграничан, који превазилази сваки појам и времена и природе, једино умом бледо означаван, и то овлаш и ограничено, не по ономе што Он јесте, него по ономе око Њега, сабирајући једну од друге замисао у неку представу (= слику) истине, која пре но што буде схваћена већ бежи, и пре но што се замисли изгуби се, само толико обасјавајући наш ум, и то очишћен, колико и брзина тренутне муње наше лице. Мени се пак чини (да Бог то чини зато): да би (нас) оним што је схватљиво привлачио к Себи - јер оно што је сасвим несхватљиво, то је и безнадежно и беспокушајно - а оним што је несхватљиво (позивао нас) да му се дивимо, а кад му се дивимо онда га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са Својима разговара (и дружи се); усуђује (нам) се реч да нешто и смелије каже: (тада бива) Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце.

Дакле, Божанство је бескрајно и тешко сагледиво, и свакако му је схватљива само бесконачност, макар неко и мислио да оно што је просте природе или је сасвим несхватљиво или је потпуно схватљиво. Јер како бисмо тражили (= пожелели) нешто што је просте природе? А Богу природа није простота, као што ни сложенима није (природа) једино у томе што су сложени.

4. А Бескрајно се посматра двоструко: по почетку и по крају, јер оно што је изнад тога и што није у томе, бескрајно је. Када, дакле, ум погледа у горњи бездан (= у прошлост), немајући где да стане и на шта да се ослони замислима о Богу, тај тамошњи бескрај и безизлаз назива Беспочетним. Када пак (окрене се) надоле и надаље (у будућност) - (назива га) Бесмртним и Непропадљивим. А када обухвати све (зове га) - Вечним. Јер вечност (= век) није време, нити неки део времена, пошто није ни мерљив; јер оно што је нама време, мерено кретањем сунца, то је за вечне ствари вечност: оно што се сапротеже бићима, као неко временско кретање и растојање.

Ето то би, за сада, било наше философско размишљање о Богу. Но сада није време за више од тога, јер пред нама је реч не о богословљу (θεολογία), него о домостроју спасења (οικονομία).

Када пак говорим о Богу, говорим о Оцу и Сину и Светоме Духу; јер нити се Божанство разлива преко тога - да не бисмо увели мноштво богова; нити се унутар онога (једнога) ограничава - да не бисмо били оптужени за сиромаштво Божанства; (те да) или због једноначалија (= уског монотеизма) јудејствујемо, или да због мноштва (богова) јелинствујемо. Јер је зло у оба случаја подједнако, иако је садржано у супротностима.

Такве су, дакле, Светиње над светињама (тј. Три Лица Свете Тројице), које су и за серафиме покривене, и прослављају се (од њих) троструким освећењима (тј. Трисветом песмом - Ис. 6,23), и сходе се (= сабирају се) у једно Господство и Божанство, о чему је и неко пре нас боље и узвишеније мудро говорио (πεφιλοσόφηται).[5]

5. Но, пошто доброти (Божијој) није било то довољно: да се покреће само созерцањем Себе (τη εαυτής θεωρία), него је требало да се добро излије и прошири се (= крене напред), тако да више буде одобротворених,[6] јер то је својство крајње Доброте. (Зато Бог) најпре замишља (εννοεί) анђелске и небеске силе, и замисао постаје дело, испуњавано Речју (= Логосом = Сином) и савршавано Духом. Тако постадоше друге светлости (= анђели), служитељи Прве Светлости, било да их треба схватати као умне духове, било као неки огањ нематеријални и бестелесни, било као неку другу природу што ближу овоме што рекосмо. Хтео бих да кажем (за анђеле) да су непокретни на зло и да имају само покрет ка добру, зато што су око Бога и најпре се од Бога просветљују, док су овдашња (земаљска бића) другостепеног обасјања; али, да их схватам и називам не непокретнима него тешко покретнима (на зло), убеђује ме онај који је због сјаја био светлоносац, а постао и назива се тамом због гордости (= Сатана), као и оне одступничке силе које су под њим (= ђаволи), које су бекством од добра (постале) творци зла и нама изазивачи (истога).

6. Тако је, дакле, и ради тога Њиме (= Богом) постао умни (= духовни) свет, колико ја о томе могу да љубомудрујем, одмеравајући малом речју велике ствари.

Пошто су му прва (створења) била добра, (Бог) замишља други свет - материјални и видљиви, и то је овај, од неба и земље и онога што је међу њима, систем и састав (σύστημα και σύγκριμα), достојан хвале због савршености природе (ευφυΐας = доброприродности) сваке појединачне (твари), но још достојнији похвале због складности и симфоније свих створења, јер једно с другим и све према свему има добар однос - ради употпуњења једнога космоса (= свемира), да би (као Бог) показао да је моћан да створи не само Себи блиску природу него и (другу) сасвим страну (Божанској). Јер су Божанству блиске духовне (= анђелске) природе, схватљиве само умом, а сасвим су стране оне чулне (природе), и од њих још удаљеније оне које су сасвим бездушне и непокретне.

Али, шта ми имамо од тога, можда ће рећи неко од врлих и ватренијих љубитеља празника? "Гони магаре до циља!" (вели пословица). Философирај ти нама о празнику и о ономе због чега смо данас овде. - То ћу управо и учинити, мада сам почео мало поиздаље, јер ме жеља и реч повукоше.

7. Тако су већ ум и чуло (= духовни и чулни свет), (иначе) једно од другог различити, постали и стајали у својим границама и у себи носили велелепност творачког Логоса, ћутљиви хвалитељи и јасни проповедници величанственог стваралаштва (Његовог). Но још не беше споја (= κράμα) од обадвога, нити неке мешавине (μιξις) супротности - обележје мудрости и врлог савршенства по питању природа - нити је било обзнањено све богатство доброте (Божје). Управо то хотећи да покаже Уметник Логос, ствара човека, једно живо биће од обадвога, велим од невидљиве и видљиве природе. Од материје већ претходно створене узима тело, а од Себе улаже дах - који реч (Божија) познаје као умну душу и слику Божију - (ствара га) као неки космос други, у маломе велики (κόσμον δεύτερον έν μικρώ μέγαν).[7] Поставља на земљи анђела другога, мешовитог поклоника, намесника (и надзорника) видљиве природе, посвећеника духовне (природе), цара на земљи царованога одозго (Богом), земаљскога и небескога, привремено га и бесмртнога, видљивога и духовнога, средину величине и унижености, једнога истога дух и тело: дух ради благодати, тело заради гордости; једно (тј. дух) - да би пребивао и прослављао Добротвора; друго пак (тј. тело) - да буде страдалан и да патећи подсећа се, и васпитава се, величином почаствован и побуђиван. (Човек је, дакле): живо биће овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне - стремљењем ка Богу обожавано (τη προς Θεόν νεύσει θεούμενον)

Јер у ово ме (стање) доводи одмерени сјај истине овде (на земљи): да светлост Божију и видим и доживим, достојну Онога који нас је створио и саставио и који ће нас и раставити и опет још величанственије саставити (у васкрсењу).

8. Њега (= човека) дакле, постави у рају - какав да беше некада тај рај - почаствовавши (га) самовлашћу (τώ αύτεξουςίω = слободном вољом), да би добро било и сакупљача (жетве) не мање од Онога који је дао семење; земљоделца бесмртних биљака, можда божанских замисли (εννοιών), и простијих и савршенијих; нагога простотом и неизвештаченим животом и без икаквог одела и проблема. Јер је приличило да такав буде онај од почетка (тј. Адам).[8] И (Бог му) даје закон - материјал слободној вољи (ΰλην τω αύτεξουσίω), а закон је био заповест од којег му дрвећа ваља јести и којег се не сме дотицати. А то је било дрво познања, не засађено од почека злобно, нити забрањено из зависти - нека не уперују тамо своје језике богоборци и нека не подражавају ону змију - него је (било) добро кад се у погодно време узима, јер то дрво, по мом виђењу, било је созерцање (θεωρία = духовно гледање), којему је сигуран доступ само онима који су у врлини савршенији, а није добро још простијима и жељом похлепнијима, као што није корисна тврда храна мекушцима и онима којима треба млеко.

Пошто пак завишћу ђавољом и утицајем жене, којој (зависти од ђавола) је она подлегла као слабија, и који (утицај) је извршила (на Адама) као убедљивија - авај моје слабости! јер моја је (слабост) она праочева - тако (човек) заборави дату (му) заповест, и би поражен горким познањем, и уједно од дрвета живота и раја и Бога, због зла, би изгнан и обучен у кожне хаљине, можда у дебље и смртно и праобразно (άντίτυπον) тело. И прво што познаје - своју срамоту, и скрива се од Бога. Ипак нешто задобија и од тога: смрт и прекид греха, да не би зло било бесмртно, те (тако) казна постаје човекољубље, јер ја сматрам да Бог тако кажњава.

9. Многим је (начинима) раније био васпитаван (παιδευθείς = каран - Јевр. 1,1; 12, 67), због многих грехова, што је корен зла произрастао по разним временима и узроцима: речју (Божијом), законом, пророцима, доброчинствима, претњама, казнама, водама, пожарима, ратовима, победама, поразима, знацима са неба, знацима из ваздуха, са земље, из мора, неочекиваним људи, градова и народа променама - и (свим) тим се настојало избрисати зло. На крају, потребује јачи лек због опакијих болести, међусобних убистава, прељуба, погажених заклетви, неприродних манија људи, и због највећег од свију и првога зла - идолопоклонства и преношења поклоњења (προσκυνήσεως) са Творца на створења.

Па пошто је то потребовало већу помоћ, већу и добија. А то је био сами Бог Логос, Предвечни, Невидљиви, Необухватљиви, Бестелесни, Почетак од Почетка (Оца), Светлост од Светлости, Извор живота и бесмртности, верни Одраз прволике Лепоте, Печат неизменљиви, Слика истоветна, Очев Израз и Реч (όρος καΐ λόγος) - долази у Своју слику (= у човека), и тело узима ради тела (мога), и с душом умном се сједињује ради моје душе, очишћујући слично сличним. И у свему, осим греха, постаје човек, зачет од Дјеве, која је и душом и телом предочишћена Духом (Светим) - јер је требало и рођење почаствовати и девственост испоштовати - и произашао је (из мајке) Бог са примљеним телом, Један од двоје супротних - тела и Духа (тј. човечанске и Божанске природе), од којих је једно обожило а друго се обожило.

О, новога ли мешања! О, чуднога ли сједињења!
Онај који ЈЕСТЕ - постаје (ό'Ών γίνεται),
и Нестворени ствара се,
и Несместиви бива смештен, кроз разумну душу која је посредовала између Божанства и грубости тела;
и Богати осиромашује, јер узима сиромаштво мојега тела, да бих се ја обогатио Његовим Божанством;
и Пуни се испражњава (ό πλήρης κενοϋται), умањује се за кратко од Своје славе да бих се ја причестио Његовом пуноћом.
Какво је то богатство доброте!
Каква је то тајна ради мене!

Имао сам удела у лику (Његовом) и нисам сачувао; сада Он узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело обесмртио. И (тако) другу заједницу заједничари (δευτέραν κοινωνεί κοινωνίαν), много преславнију од оне прве (при стварању),[9] утолико што је тада дао нама оно боље, а сада узима удела у лошијем. То је од оног првог богоприличније, то је узвишеније за оне који ум имају.

10. Али, шта ми имамо од тога, можда ће рећи неки од врлих љубитеља празника и ватренијих? "Гони магаре до циља" (вели пословица). Философирај ти нама о празнику и о ономе због чега смо данас овде. - То ћу управо и учинити, мада сам почео мало поиздаље, јер ме жеља и реч повукоше. А можда није згорег да жељнима учења и љубитељима доброте укратко проговорим о самом називу Пасхе.

Ову Пасху, велику и поштовану, Јевреји називају Фаска, према њиховом језику, а реч означава прелазак; историјски: то је бекство и прелазак из Египта ка земљи хананејској; а духовно: то је прелазак од доњих (земаљских стварности) ка онима горе (небеским стварностима) и напредак и узлазак у земљу обећану. А оно што смо на много места (Светог) Писма нашли да се догодило: од нејаснијих (ствари) измењена су нека имена ка јаснијим, или од простијих као благообразнијим, то и сада овде сагледасмо. Јер неки мисле да је ово (= Пасха) назив спасоносног страдања, затим мењајући језик у јелински, од Фи у Пи, и Капа променивши у Хи, назвали су овај дан Пасха. И навика, преузевши ту реч, учинила ју је јачом, јер ухо многих приступа њој као благочестивијој (= побожнијој) речи.

11. Сав, дакле, Закон (старозаветни) сенка је будућих и духовних (добара), рекао је божанствени апостол пре нас. И Бог који је пре њега говорио Мојсију, када је о томе давао Закон, рекао је: "А гледај, вели, да начиниш све по обрасцу показаном ти на Гори (Синајској)" показујући ове видљиве (ствари) као сенкопис и преднацрт оних невидљивих. И уверен сам да ништа од тога није узалуд, ни неразумно, ни долестремеће заповеђено, нити недостојно Божијег законодавства, ни Мојсијевог служења, мада је тешко за сваку од тих сенки наћи свакој (одговарајуће) созерцање (теорију = духовно сагледавање) које улази у танчине, и за оно што је око те скиније, и за мере, и материјал (од ког је начињена), и за Левите који је носе и служе јој, и за жртве и очишћења и приносе, што је (све) Законом одређено. И то је доступно созерцању само онима који имају врлину као Мојсије, или који су најближи његовом образовању. Јер и на самој Гори (Синајској) Бог се људима појавио, силазећи донекле Сам из Своје узвишености, а и нас узводећи из доње понижености, да би се донекле сместио у смртну природу, и колико је (њој) безбедно, Он - Несместиви (ό Αχώρητος). Јер није могуће другачије мишљу обухватити Бога, пошто материјално тело и ум свезан дебљином не потпомажу. Тада пак (под Синајом), не изгледају сви да су се удостојили истог поретка и стајања, него: један једног, други другог (места), сваки, мислим, по мери свога очишћења; док су други били сасвим удаљени и удостојени да чују само глас свише, (то су) они који су по понашању (= моралу) слични зверима и недостојни божанских тајни.

12. Ми ћемо, међутим, ићи средњим путем, између оних који имају сасвим одебљан (= материјални) разум и оних који су веома созерцатељни (= прозорљиви) и узвишени, да не бисмо остали сасвим нерадни и непокретни, нити да будемо радознали преко дозвољеног и (тако) будемо удаљени и отуђени од онога што нам је предложено, - јер је оно (прво) некако јудејско и ниско, а ово (друго) оних сновогататеља (= који гатају по сновима), а обоје су једнако за осуду - тако ћемо о овоме говорити, колико нам је доступно, да не буде сасвим неумесно и многима подсмешљиво.

Јер мислимо, пошто смо пали због греха на почетку, и (греховном) слашћу оштећени (= срозани) до идолопоклонства и до срамног (приношења) крви, требало је опет позвати (нас) и узвести на стару висину, због милосрђа милости (σπλάγχνα ελέους) Бога Оца нашег, који није подносио да се толико оштети дело руку Његових - човек. Како, дакле, пресаздати га (= препородити га), и шта треба учинити? Требало је одбацити строги лек, јер би био неубедљив и не би могао победити (зло) због дуговременог извитоперења природе, него економисати (= плански применити) снисходљиво и човекољубиво исцељење ради исправке. Јер ни крива садница не може поднети нагло исправљање и насиље руке која је усправља, јер ће се пре сломити неголи исправити; нити жестоког и остарелог коња (може укротити) насиље узде, без извесног тепања и тапшања. Зато се даје Закон нама на помоћ, као неки зид између Бога и идола, да нас од њих одваја, а ка Богу приводи. И (Бог) допушта нешто мало с почетка, да би задобио веће. Дозвољава засад жртве, да би Бога увео у народ (јеврејски); затим, када буде време, да укине и жртве, јасно нас ослобађајући постепеним одузимањима и преводећи (нас) на Јеванђеље већ извежбане за благопослушност.

13. Тако је, дакле, и зато ушао писани Закон, приводећи нас Христу, и то је био разлог (приношења) жртава, колико ја разумем. А да ти опет не би била непозната дубина мудрости и богатство неиспитљивих судова Његових, ни те (жртве) није оставио сасвим несвештане (= неосвећујуће), нити некорисне, нити да бивају само с голом крвљу, него је ону Велику и Незаклану Жртву (= Христа), да тако кажем, што се тиче (Његове) прве природе (Божанске), помешао са законским жртвама, наговештавајући, не малог дела васељене нити привремено него свега света и заувек, очишћење. Зато узима јагње (за жртву) због безазлености и због одеће древне наготе (наше - 1 Мојс. з,21) - јер то је та заклана за нас Жртва, Одећа непропадљивости, и јесте и назива се, и савршена је, не само због Божанства, од којег нема ништа савршеније, него и због узете на Себе (људске) природе, помазане Божанством и поставше оно што је и Помазавша (природа) и, усуђујем се рећи, заједнобожна (όμόθεον = сједињена заједно с Богом).[10] Мушко пак (јагње = Христос - 2 Мој. 12, 5), јер се приноси за Адама, или још боље за грубочврстог (нешто) још чвршће (и постојаније) за оног који је први пао под грех, и још већма што ништа женско и слабо не носи у Себи, него је баш силно произашао из девичанских и материнских свеза, по великој власти (Својој); и рођен је Мушко од пророчице, како Исаија благовести. Једногодишње пак (јагње = Христос), као Сунце правде, или отуда произашло или ограничавано од видљивога (сунца),[11] које се опет у себе враћа, и благосиља се као венац доброте, и одасвуд је оно себи једнако и истоветно; и не само (то) него је и као животворни круг врлина, смерно спајаних и сливаних међусобно по закону љубави и поретка. И непорочно и чисто (јагње = Христос), као лечеће мрље и пороке од недостатака и прљавштина. Јер, иако је Он узео на Себе грехе наше и болове наше понео, али Сам није ништа претрпео што потребује исцељење. Јер је кушан у свему подобно нама, али без греха. Јер онај што је прогањао светлост што светли у тами (тј. ђаво), није га обузео (= победио).

14. Шта још? Уводи се први месец, боље рећи почетак месеци, било да је такав био код Јевреја од почетка, или је касније од тога постао, и од ове тајне добио да буде први. И још десетога дана у месецу, јер је тај број најпотпунији, од монада прва монада савршена, и доносећа савршенство. Одржава се пак у дан пети, вероватно зато што је то моја жртва за очишћење (пет) чула, од којих (чула) бива грешење и око којих је (сва) борба, што доноси жалац греха. А изабира се (жртва) не само од јагањаца него и од леве стране - јаради, јер заклање (жртве) не бива само за праведнике, него и за грешнике, вероватно за ове и више, уколико већма и потребујемо човекољубље. А није ништа чудно ако свако у (свакој) кући тражи јагње,[12] а ако нема, онда, због сиромаштва, скупљањем прилога, тражи се по кућама (шире) породице (= фамилије). Јер мада је најбоље да сваки себи буде довољан за савршенство, и да жртву живу и свету приноси призивајућем Богу, свагда кроза све очишћаван, но ако не (може тако), онда да се користи и сарадницима, онима који су му по врлини сродни и истог су живљења (= морала). Јер ми се чини да се то хтело тим заједништвом у жртви са блискима (= сродницима), ако затреба.

15. Одавде настаје света ноћ (пасхална), и супротна овој ноћи садашњега живота; у њој се првобитна тама развејава, и све долази у светлост и поредак и (прави) изглед, и претходна ружноћа добија складну лепоту. Одавде (= од ноћи Васкрса) бежимо из Египта, тј. из стидног и прогонитељног греха, и од фараона невидљивог непријатеља, и од горких послодаваца, премештани у вишњи свет; и ослобађамо се од блата и прављења цигли, и од сламног и трошног састава овога тела, које код многих нема истрајност ни колико сламне (= слабе) мисли. Одавде (= од ове ноћи) Јагње се коље на жртву, и запечаћују се часном крвљу (Његовом) дело и реч, то јест навика и делатност, које стоје као довратници наших врата, кажем за покрете и помисли ума (нашега), које се добро отварају и затварају созерцањем, јер постоји и нека мера схватања. Одавде је и последњи и најтежи пораз гонитељима, и заиста достојан ноћи, и Египат оплакује првенце својих мисли и дела - што се у Светом писму назива и семе халдејско, и деца вавилонска разбијана и убијана о стену; и сав је Египат испуњен виком и кукањем; и тада од нас одступа онај упропаститељ, постиђен и уплашен од помазања (крвљу Јагњетовом - 2 Мојс. 12,19). Одавде је уклањање квасца седмодневног - јер то је најтајанственији број и пандан овога света (= према броју 7 дана стварања), - оне старе и киселе злобе, јер није од оног хлеботворног и животног (теста = Христа), да се не бисмо хранили никаквим египатским квасцем и остатком фарисејског и безбожног учења.

16. И зато они нека кукају, а ми ћемо јести Јагње (пасхално): и то увече, јер на крају векова Христос пострада, и јер је и са ученицима заједно поделио Тајну (вечеру) увече, уништавајући мрак греха. Не приноси се куван, него печен, да не би реч (ό λόγος = словесност) наша имала ишта несозерцатељно нити водено, нити лако расточиво (= лако распадљиво), него да буде потпуно чврста и постојана, и испробана очиститељним огњем, и од свега вештаственог слободна, и једноставна, и потпомагана добрим жаром, који разум наш распаљују и очишћују, од Онога који је дошао да на земљу баци огањ, који уништава зле навике и поспешује распламсавање. Оно пак што је у логоса (=речи, словесности) телесно и поједљиво, саунутрицом (= утробом) и скривеностима ума, појешће се и уништиће се, и предаће се духовноме варењу,[13] (све) до главе и ногу, тј. оних првих созерцања о Божанству и до последњих мисли о оваплоћењу. А нећемо ништа бацити, нити ћемо за ујутро оставити, јер ни већина наших (црквених) тајни није за изношење онима напољу, нити ван ове ноћи постоји неко (друго) очишћење, и што одлагање није похвално онима који су причасници Логоса. Јер као што ни гњев није добро да преноћи, него је добро и Богу мило претекнути сунце, и временски и анагошки, јер није (нимало) сигурно ако нам Сунце правде зађе док се гњевимо, тако и оваква храна да не преноћи, нити да се одлаже за следећи дан. Оно пак што је кошчато и непоједиво и нама тешко созерцатељно (= тешко појмљиво), неће се ни сломити, рђаво раздељивано и поимано - а изостављам да кажем да ни, по историји, кост Исусова није поломљена, мада су распињачи убрзавали смрт (Његову) због суботе, - нити да се баци или растури, да не буду светиње дате псима и злима растрзачима Логоса, као што се ни свињама (не дају) светли бисери Логоса; него ће се сажећи огњем, оним који и свеспаљенице (сажиже), истанчавано и спасавано Духом, који све испитује и зна, не да пропадне у водама, нити да се развеје, као глава телета (златног) од стране Мојсија, која је расејана Израиљу ради посрамљења тврдокорности њихове.

17. А достојно је (пажње) да не превидимо ни начин јеђења (јагњета), јер ни Закон није то (учинио), који (иначе) воли да крије созерцање у слову. Јер ћемо појести жртву са журбом, једући и бесквасне хлебове са горким зељем, и опасани око бедара, и с обућом свезаном, и старачки штап држећи. Са журбом, дакле, да не бисмо доживели што и онај Лот што му је забрањено заповешћу, да се не осврћемо и не застанемо у читавој околини, (него) да се спасемо на гори (Сигору), да не бисмо били захваћени содомским и страшним огњем, нити да се окаменимо у стуб соли, услед повратка на зло, што и чини задржавање (и закашњавање). А (да једемо) са горким зељем, (то је) због горчине и узбрдичности (= напорности) побожног живота, нарочито почетницима, који је (живот) иначе изнад (свих телесних) уживања. Јер мада је нови јарам благ и бреме лако, као што чујеш (у Јеванђељу - Мт. 11, 30), но то је због наде и награде, која је изобилнија од овдашњег злопаћења (каколабе!ас;); јер иначе ко не би рекао да је Јеванђеље теже и мукотрпније од заповести Закона? Јер Закон забрањује извршење грехова, а нама се у кривицу убрајају и узроци, скоро као дела. "Не чини прељубе", вели Закон, а ти (по Јеванђељу) ни да пожелиш, да не би радозналим и страсним погледом распалио страст. "Не убиј", вели онај; а ти (по Јеванђељу) ни да узвратиш, него и себе да предаш ономе који те удара. Колико је ово од онога философскије (= мудрољубивије)! "Не куни се криво", вели онај, а ти пак: нити да се уопште заклињеш, ни малим, ни великим, пошто заклињање рађа преступање заклетве. Не придодај кући кућу, ни њиву њиви, отимајући од сиромаха, вели онај; ти пак (по Јеванђељу) да радо дајеш и оно што си праведно стекао, и да себе обнажиш због сиромаха, да би олакшан узео крст (свој), и обогатио се невидљивим.

18. Бедро пак код бесловесних (животиња) нека је опуштено и несвезано, јер оне немају словесност, која овладава уживањима - нећу још рећи да и оне знају границу природног покрета (= инстинкта), - а теби нека је притегнут појас (око бедара), и целомудреношћу (стегнута) похота и рзање, као што вели Свето писмо ругајући се срамној страсти, да би чисто јео Пасху, умртвивши удове који су на земљи и подражавајући појас Јованов, оног пустињака и претече и великог Проповедника истине.[14] Знам и други појас, велим за војнички и јуначки, по којем се неки Сиријци називају добропојасни и једнопојасни, о којем и Бог јављајући се говори Јову: "Не, него опаши као човек бедра своја, и дај мушки одговор." За који се (појас) и божански Давид многохвали: да се опасао силом од Бога; и самога Бога наводи: да је обучен у силу и препојасан, то јест против безбожника, осим ако (више) волиш да се тиме показује да је Он окружен и огрнут силом (небеском), као што се и светлошћу огрће као хаљином. Јер неиздрживост силе и светлости Његове, ко ће поднети? Тражим (дакле) шта је заједничко бедру и истини? Шта то треба да свети Павле подразумева, кад каже: "Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином"? Можда, као што је созерцатељном (моћи) притегнута жељност (= похота наша) те да не пушта да се другде усмерава? Јер не жели да оно што је љубавно расположено према нечему, да то има исту моћ и према другим уживањима.

19. А обућу пак, онај који ће да се дотакне свете и богоступне земље, нека је скида, као и онај Мојсије на Гори (Синајској), да ништа мртво не носи, нити нешто између Бога и људи. Као што и, ако је неко ученик Јеванђеља, шаље се мудрољубиво и просто, те треба, као што је без новца и штапа и с једном хаљином, да је још и босих ногу, да би се показале красне ноге оних који благовесте (= проповедају) мир[15] и свако друго добро. А онај који бежи из Египта и од египатских (ствари), нека се обује, и због друге безбедности, а и због скорпија и змија које Египат многе гаји, тако да не буде оштећен од оних (= демона) који вребају пету, за које нам је (демоне) заповеђено да их газимо. А за штап, овако мислим о његовој загонетки. Знам за (штап) подупирачки, и за пастирски и учитељски (штап), који повраћа разумне овце. Али теби сада Закон заповеда онај подупирачки (штап), да не поклекне мисао, када чује за крв Божију и страдање и смрт (Христову), да не би негде безбожно застранио, као (тобож) бранилац Бога (попут јеретика докета). Него без (лажног) стида и устручавања једи ово тело, пиј ову крв (Христову у Причешћу), ако имаш жељу за животом, нити сумњајући у речи о телу (Христовом), нити да те оштете речи о страдању (Његовом).

Стој подупрт (и утврђен), чврст и непоколебив, нимало пољуљан од непријатеља, нити се поводећи за (јеретичким) речима наизглед уверљивим. Стој на својој висини, и постави ноге твоје у дворима Јерусалима, утврди их на камену, да ти се не поклизну кораци по Богу.

20. Шта кажеш? Зар то тако изгледа: да изађеш из Египта, те гвоздене пећи, да оставиш тамошње многобоштво и будеш вођен од Мојсија, и од његовог законодавства и руководства? Додаћу и нешто не моје, или боље рећи и веома моје, ако духовно созерцаваш. Узми од Египћана посуде златне и сребрне, са њима путуј, снабди се од непријатељских (ствари), боље рећи од твојих;јер ти они дугују плату за робовање и прављење цигала; смисли нешто и ти о своме тражењу, и добро им те ствари одузми. Нек буде (овако): намучио си се овде борећи се са блатом, (тј.) са овим злолењим и упрљаним телом - и градове си градио, туђе и рушевне, којих ће спомен пропасти са буком. Шта дакле? Изаћи ћеш бадава и без плате? Па шта? Оставићеш Египћанима и непријатељским силама, што су зло стекли и још горе ће потрошити? Није то њихово. Запленили су и отели од Онога који је рекао: "Моје је сребро, и моје је злато", и даћу га коме ја хоћу. Јуче беше њихово, јер је било допуштено. Данас то теби пружа и даје Господ, да добро и спасоносно употребиш. Стецимо себи пријатеље од богатства неправедног, да би када умремо задобили то увреме суда.

21. А ако неко пак буде Рахиља или Лија, душа патријарашка и велика, (онда) укради и идоле оца твога које нађеш, не да би их сачувао, него да (их) уништиш.

Ако си пак мудри Израиљац, пренеси их у земљу обећану,[16] и гонитељ нека о томе болује и нек позна да је преварен, да је узалуд тиранисао и поробљавао оне боље (од себе). Ако тако чиниш и тако изађеш из Египта, добро знам да ћеш стубом огња и облаком бити вођен ноћу и дању: пустиња ће се припитомити, море ће ти се раздвојити, фараон ће се потопити, хлебови ће падати (с неба) као киша, стена ће извирати воду, Амалик ће бити побеђен - не само оружјем него и ратничким рукама праведних, које истовремено означују молитву и непобедиви трофеј крста - река ће се зауставити, сунце ће стати, месец ће застати, зидови (јерихонски) ће пасти и без (бојних) справа, осе ће долетети правећи пут Израиљу и одгонећи иноплеменике (= Филистејце). Оно пак остало, што о томе и са тим описује историја, даће ти се од Бога, да не бих (ја сада) и сувише продужио реч (= беседу).

Такав празник празнујеш, таквим те (празновањем) угошћава рођендан тебе ради Рођенога и надгробна реч Страдајућега, таква ти је тајна Пасхе. То је Закон преднаписао, то је Христос извршио, Разоритељ (буквалног) слова, Савршитељ Духа, који оним што је по страдао учи да страдамо (са Њим), а оним што се прославио дарује да се сапрославимо (са Њиме).

22. Можемо, такође, да истражујемо и ову ствар и (овај) догмат, који многи превиђају, а мени је врло испитљив. Наиме, коме је и зашто изливена крв (Христова) за нас, велика и славна (крв) Бога и Архијереја и Жртве? Јер смо били држани од лукавога (ђавола), продани под грех, и у замену смо добили уживање зла. Ако ли откуп бива не другоме него ономе који држи (заробљеног), тражим (да дознам) коме је она принета и ради којег узрока? Ако ли је лукавоме (ђаволу), авај! каква увреда! - јер није да само од Бога, него и самога Бога добија разбојник као откуп, и тако (прими) већу плату од његове тираније, због чега је праведно било да и нас поштеди. Ако ли пак Оцу (приноси жртву крви), као прво: како (и зашто)? Јер нисмо од Њега (= Оца) били држани. А друго, који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо (сина као) разумне жртве. Јасно је, дакле, да (жртву) прима Отац, не тражећи је, нити потребујући, него ради домостроја (спасења нашег) и зато што је требало да се човек освешта људском природом Бога, да би нас Он избавио, победивши силом тиранина, и да (нас) Себи поврати кроз Сина посредујућег, који је то у част Оца домостројитељно извршио, и којем (као Оцу) Он очигледно све уступа. То су (дакле) тајне Христове, остало нека буде поштовано ћутањем.

А бакарна змија обешена је против уједа змија, не као образац Страдалога за нас (Христа), него као праобраз (άντίτυπον) (побеђене смрти); и спасава оне који у њу гледају, не као да верују да је жива, него да је мртва, и умртвљује са собом силе (змијске) које су под њом; и укинута је (она), као што је и било достојно. А каква јој доликује од нас погребна беседа? "Где ти је, смрти, жалац?

Где ти је, аде, победа"? Крстом си оборен, Животворним си умртвљен! Без даха си, мртва, непокретна, недејствена, макар и очуваваш изглед змије, усправљене увис.

23. Узећемо удела у Пасхи (тј. јешћемо је), сада још праобразно, мада (много) јасније од старе (Пасхе) - јер законска Пасха, усуђујем се рећи, била је бледи праобраз (овог) Обрасца, - а мало касније (јешћемо на небу) савршенију и јаснију, када ову Логос буде пио нову у Царству Оца Свога, откривајући и учећи (нас) оно што је сада са мером показао. Јер је увек ново ово сада познавано. А какво је пиће и уживање, наше је да научимо, а Његово да (нас) научи, и да саопшти (κοινώσασθαι) реч (и разлог). Јер учење је храна и онога који храни.

Но, хајдете и ми да узмемо удела у Закону, јеванђелски, а не писано; савршено, а не несавршено; вечно, а не привремено. Учинимо главом (својом) не доњи Јерусалим, него горњу митрополију (= мајку градова); не овај сада (град) гажен од војске, него онај од анђела прослављани. Принесимо жртву, не младу телад, не јагњад "која имају рогове и папке" која имају много мртвога и неосетљивога, него принесимо Богу жртву хвале на горњи жртвеник, са вишњим хоровима анђела. Прођимо прву завесу, приступимо другој, завиримо у Светињу над светињама. Рећи ћу и нешто веће: принесимо сами себе Богу на жртву, боље рећи жртвујмо му сваки дан и сваки покрет (наш). Све примајмо ради Логоса (Христа), страдањем страдање (Његово) подражавајмо, крвљу крв почаствујмо, на крст пођимо добровољно. Слатки су клинци, мада су и врло болни. Јер страдати са Христом и за Христа, пожељније је неголи уживати са другима.

24. Ако си Симон Киринејац, узми на се крст и пођи (за Њим).[17] Ако се сараспнеш као разбојник, као благоразумни (десни разбојник) Бога познај;[18] ако је Он (=Христос) и са безаконицима прибројан ради тебе и твога греха, ти буди ради Њега законит. Поклони се Ономе који је ради тебе разапет, ако си (и ти) разапет; заради нешто и од зла, задобиј смрћу спасење; уђи у рај са Исусом, да би дознао одакле си испао. Созерцавај тамошње лепоте, а хулника (левог разбојника) остави да умре напољу са (својом) хулом. Ако си Јосиф из Ариматеје, затражи тело (Исусово) од распињача,[19] нека твоје буде оно (тело) које је очишћење (свега) света. Ако си Никодим, ноћни богопоштоватељ, мирисима га погреби.[20] Ако си нека Марија, макар и друга Марија, макар Саломија, макар Јована, плачи рано ујутро. Види прва камен одваљен (од гроба), па сусретни и ангеле, и самога Исуса.[21] Реци (му) нешто, и чуј глас (Његов). Ако чујеш: "Не дотичи ме се" стани подаље, успоштуј Логоса, али се не ожалости. Јер Он зна којима ће се прво јавити. Започни прва славље васкрсења, помози Еви, која је прва пала, да прва поздрави Христа и обзнани ученицима. Буди Петар или Јован, похитај на гроб, трчећи први или заједно, такмичећи се добрим такмичењем.[22]

Ако те претекну брзином, победи старањем, не само завиривши у гроб, него уђи унутра. А ако као Тома изостанеш када се саберу ученици, којима се Христос јавља, немој сумњати када (га) видиш; а ако посумњаш, поверуј онима који (ти) говоре; а ако не њима, увери се ранама од клинова.[23] Ако Он силази у ад, сиђи са Њиме. Познај и тамо тајне Христове, какав је домострој двоструког силажења, и који је разлог:[24] да јавивши се (у аду - 1 Петр. 3, 19) спасе просто све, или и тамо (само) верујуће?

25. Ако и на небо узлази, саузиђи са Њим; буди са пратећим анђелима, или са дочекујућима. Заповеди да се врата отворе,[25] да буду још узвишенија, да прихвате Онога који је због страдања још узвишенији. Одговори онима који су у недоумици због тела и због знакова страдања (на телу), са којима Он није сишао, а сад еа њима узлази (на небо), и питају: "Ко је тај Цар славе?" - (реци) да је то Господ моћан и силан у свему што је учинио и што чини, као и садашњом борбом и победом за човечанство; и дај дуплом питању дупли одговор. И ако се чуде, говорећи, по Исаијиној драматургији: "Ко је Овај што је дошао из Едома и са земаљских страна? Или како су црвене хаљине Онога који је бескрван и бестелесан, као да је (дошао) из пивнице вина и да је препуна точила (грожђа) газио"? - ти укажи на лепоту одеће Онога који је пострадао телом, који је страдањем украшен и обасјан Божанством, од којег ништа жељеније ни лепше нема.

26. Шта ће[26] нам на то рећи клеветници (јеретици), горке рачунџије (λογισταΐ) Божанства, оптужитељи онога што је за похвалу, мрачњаци око светлости, неуки у мудрости, за које Христос узалуд умре, некорисна створења, творевине лукавога (ђавола)? Зар за доброчинство оптужујеш Бога? Зар је зато Он мали што је ради тебе смирен? Зар зато што је дошао по изгубљену овцу Пастир добри - који душу (своју) полаже за овце - на горе и планине где си ти приносио жртве, и (ту) нашао залуталу (овцу), и нашавши узео је на рамена, на којима (му) је и дрво (крста); и узевши повратио ју је у вишњи животу и повративши је прибројао је онима које су остале (тј. анђелима)? Зато што је упалио светиљку, тело Своје, и кућу почистио, очишћујући свет од греха, и драхму (изгубљену) потражио - царску слику смешану с блатом страсти - и сазива пријатељице Своје, силе (небеске), због наласка драхме, и чини учесницима радости њих, које је учинио и тајницима домостроја спасења? Зато ли што за светиљком Претечом долази надсветлосна Светлост, и за гласом Реч, и за девером Женик, који (Претеча) припрема Господу народ изабрани, и водом предочишћава за Духа (Светога)? Зар зато оптужујеш Бога? Зар зато мислиш (о Њему) најгоре: што се опасује пешкиром и пере ноге ученицима и показује најбољи пут узвишења - смирење? Зар зато што се за душу која је ниско пала смирује, да би и узвисио са Собом оно што под грехом стремљаше доле? А зашто (га) не оптужујеш за то што је и са цариницима и код цариника јео, и царинике узео за ученике, да би можда и Он нешто зарадио? А шта то? Спасење грешника. Осим ако неко оптужује лекара зато што се надноси над ране и подноси смрад (болести), да би патницима дао здравље, и онога који се из човекољубља сагиње над јамом да, сходно закону, извади из ње упало живинче.

27. А јесте послан (од Оца), али као човек, јер беше двострук (= Богочовек), пошто се и умарао, и гладнео, и жеднео, и био у самртној борби (у Гетсиманији), и плакао по закону природе (људске). А ако је и као Бог (био послан), шта с тим? Послање сматрај као благовољење (την εύδοκίαν) Очево, на кога (Он као Син) упућује све Своје, поштујући (га) као надвремено Начело (αρχήν άχρονον), а и да не буде сматран за противбожнога. Јер се каже и да је био предан (на смрт), али је написано и да је сам Себе предао; и да је васкрснут од Оца и узнет (на небо), али и да је сам Себе васкрсао и узишао опет (Оцу).

Оно је (дело) благовољења, а ово је (дело) власти и моћи (Његове). А ти говориш само оно што умањује (Христа), а прескачеш оно што (га) узвисује. И то да је страдао то рачунаш, а да је Слика (Очева) то не додајеш.

Слично страда и сада Логос (Божији)! Од једних као Бог поштује се и слива се (συναλείφεται) (с телом =јерес Аполинаријева), а од других као тело понижава се и раздељује се (од Бога =јерес аријанска).[27] На које ће се већма разљутити? Или боље: којима ће опростити? Онима који (га) рђаво сједињују, или онима који (га) расецају. А требало је и они да раздељују, и ови да сједињују: они први - бројем, ови други - Божанством. Саплићеш ли се (= саблажњаваш) о тело? - то су чинили и Јудеји. Или ћеш (га) и ти назвати још Самарјанином? - а оно даље ћу прећутати. Ти не верујеш у Божанство (Његово)? То ни ђаволи нису (чинили). О, невернији и од ђавола и незахвалнији од и Јудеја! Они (= Јевреји) су назив Сина сматрали за ознаку исте части (са Оцем), а ови су (= ђаволи) изгонитеља (свог) знали да је Бог, јер су се уверили од онога што су претрпели (од Њега).

Ти пак нити једнакост (Сина са Оцем) прихваташ, нити Божанство (Христово) признајеш. Боље би ти било да си обрезан (као Јудеј) и демоном поседнут - да кажем и нешто смешно - него да необрезан и здрав односиш се (према Христу) лукаво и безбожно.

28. А сада (на крају), нужно нам је да тако заокружимо реч (=да рекапитулирамо беседу). Постали смо (тј. створени смо), да доживимо добро; доживели смо добро, јер смо постали (= створени). Поверен нам je рај, да уживамо. Заповест смо добили, да добро напредујемо сачувавши исту; не као да Бог није знао шта ће бити (убудуће), него узакоњујућу слободу воље (το αύτεξούσιον = самовласност човека). Преварени смо, јер нам је (ђаво) позавидео; отпали смо, јер смо преступили (заповест); постили смо, зато што нисмо постили (тада), јер нас је савладала (жеља) дрвета познања. Јер заповест је била прастара, и нама је била нека истовремена са душом педагогија и умудрење (= опамећење) због уживања, која (педагогија) нам је (била) умесно заповеђена: да оно што не сачувавши изгубисмо, чувајући задобијемо. Потребовали смо Бога оваплоћенога и умртвљенога (=умрлога за нас), да бисмо живели (вечно); саумртвили смо се, да се очистимо; саустали смо (= саваскрсли са Христом) зато што смо се саумртвили (са Њиме), сапрославили смо се, јер смо саваскрсли (са Христом).

29. Многа су чудеса овдашњег времена (Пасхе): Бог разапет, сунце помрчало и опет се расветлило, јер је требало да са Творцем састрадавају и створења; завеса се раздрла; крв и вода се из ребра излила - једно као човека, друго изнад човека; земља се потресла, камење је ради Камена (Христа - της Πέτρας - Мт. 16,18; l Кор. 1,10) распало се( мртви су устали ради веровања у последње и опште васкрсење; чудесна знамења на гробу, и она после гроба, која (сва) ко би могао достојно да похвали!? Али ниједно није (такво) као чудо мојега спасења: мало капи крви - сав свет препорађају, и постају као текуће млеко свима људима, сједињујући нас и сабирајући у једно (= тело Христово = Цркву).

30. Но, о Пасхо велика и свештена, и свега света очиститељна! Јер ћу разговарати с тобом као са живом. О Логосе Божији, и Светлости, и Животе, и Мудрости, и Сило![28] Јер се радујем свима Твојим именима. О (Христе) Породе, и Покрету, и Печате Великога Ума (Оца)! О Логосе умни, и човече виђени, који све држиш сабрано речју силе Твоје!

Сада, ево, имаш реч ову, не почетак, него допуну равну нашем плодоношењу. Реч истовремено благодарну и молебну: да ништа не претрпимо осим нужних за Твоје заповести трудова и свештених мука, са којима смо и живели; и да зауставиш тиранију тела над нама - видиш колика је, Господе, и како нас притеже? -[29] или Твој суд, ако ћемо се (тако) очистити од ње. А ако достојно достигнемо жељени циљ, и будемо примљени у небеска насеља, ваљда ћемо Ти и тамо приносити пријатне жртве на свети жртвеник Твој, о Оче, и Логосе, и Душе Свети, јер Теби приличи свака слава, част, и моћ, у векове векова. Амин.

Превео Епископ Атанасије (Јевтић)

НАПОМЕНЕ:
Беседу 45: НА СВЕТУ ПАСХУ - овде преведену са грчког (PG 36, 624-664) - изговорио је св. Григорије Богослов 383. године у родном му Аријанзу (после повлачења са цариградске архиепископске катедре). Ово је, од сачуваних, његова претпоследња беседа. У њој дословно понавља неколико дубоко богословских одломака из 38. Беседе: На Богојављење то јест рођење Спаситеља. Ти паралелни одељци су ови: Беседа 38, 6 (задње три реченице) = Беседа 45, 2 (задње три реченице); Беседа 38, 713 = Беседа 45, 39 и Беседа 38, 1415 = Беседа 45, 2627 (с тим што 45, 27 има 2 реченице на крају, које 38, 15 нема). Читаоца, зато, упућујемо да напомене уз ове делове потражи код Беседе 38, 715. Из ове Беседе је велики црквени песник и богослов, св. Јован Дамаскин, узео многе мотиве и чак дословне реченице за Ускршњи Канон, који се до данас пева на Васкрс. Иначе, укратко је садржај ове 45. беседе резимиран у т. 28, а садржи се у светитељевом свечаном наговештају празника Пасхе, после чега прелази на излагање богословља о Богу (= теологија), и затим даје богословски опис Божијег стварања света и човека, и даље величанственог Христовог домостроја (= икономије) спасења нас палих људи, од Старог завета (где нарочито детаљно описује јеврејско јеђење Пасхе при изласку из Египта, примењујући то аналошки на нас хришћане) до Христовог пасхалног страдања и васкрсења, тако да је Христос-Пасха центар и врхунац целокупне историје спасења и пуноћа вечног живота за свет и род људски, На крају, вели да свецелог Христа, страдајућег и васкрслога, треба свеживотно подражавати.

[1] Ова беседа је преузета из књиге: Свети Григорије Богослов, Архиепископ Цариградски, Празничне беседе.
[2] Све речи у заградама (...) додатак су преводиоца, ради појашњења текста.
[3] Одавде, т. 39 (и још т. 26-27), исти је текст и у Беседи 38, 7-15. - Види тамо и напомене, које се односе и на овај текст.
[4] Свети Григорије мисли овде на светог Атанасија Великог, кога је високо ценио и од кога се православној теологији учио, па му је одржао и величанствену похвалну Беседу (Беседа 21).
[5] Види напомену код Беседа 38, 9.
[6] Види напомену код Беседа 38, 11.
[7] Свети Максим у свом тумачењу овог места најпре каже да, "шта тачно овај велики учитељ тајно открива овима речима" то знају само "њему слични по харизми мудрости и знања", док ће он сам, у своме смирењу, покушати да каже "само оно што му Бог да" те тако сматра да је "учитељ (Григорије) овим хтео показати разлику састава (κράσεως) људског тела у Адаму, пре пада, у односу на онај састав који се сада сагледава и влада у нама". Јер "тада човек није био развлачен супротним и међусобно штетећим каквоћама (= својствима) у саставу тела, него је оно било увек исто, без течења и истицања" пошто човек тада "није био без удела у бесмртности по благодати" и "није имао пропадљивост која га сада удара својим жалцима". По томе, први је човек "био наг, не као бесплотан и бестелесан, него што није имао састав (κράσιν) који тело чини грубљим и смртним и антитипним. Тако је, по овом великом учитељу (Григорију), неизвештачено живео (Адам) и није издисао (= издувавао) суштински му једном дато природно здравље (εΰεξίαν), и није имао потребе за одећом, и због присутне у њему апатије (= бестрасности) није се стидео, и није подлегао хладноћама и жегама, због којих су углавном људи и измислили домове и одевања." (Ambigua РG 91, 1352-1353).
[8] Види тумачење св. Максима у напомени код Беседа 38, 13.
[9] Израз όμόθεος (који ће касније поновити и св. Дамаскин и св. Палама) не треба превести као да је људска природа у Христу једнобожна или равнобожна, него као заједнична са Божанством, тј. најтешње у једно сједињена са Божанском природом у једној ипостаси Христовој.
[10] Види тумачење св. Максима: "Многи су називи Спаситеља нашег... и покушаћемо да оно што је учитељ (Григорије) сажето рекао по могућности проширимо. Година је, по светим и мудрим учитељима нашим, сунчев од истог знака до истог знака повратак, који садржи петоструко својство по времену, јер се време дели и своди на дан и недељу и месец и годишње доба и годину... Ако пак на тај начин код нас бива година по сунчевом кретању, онда ће свакако пријатна година Господња, како је написано (Лк. 4,9), бити, по алегоријском начину, све продужење векова (ή πάσα των αιώνων παράτασις), од почетка кад је благоизволео Бог да осуштастви (= осуштини) бића и непостојећима да да постојање, и промислом, који је као неко духовно сунце, силом садржи сву творевину ради трајања, и пристане да снисходљиво суздржи (= умањи) зрак, удостојивши се да умножи разне начине ради савршења оних Својих добара која је посејао по бићима, до окончања свих векова, када ће сабрати плодове Своје сетве, непомешане са кукољем и чисте од сваког наноса и прљавштине сламе, те се оконча (= испуни) свецели логос кретања (свих) крећућих се бића, када ће достојни добити обећано последње блаженство обожења. Тако је, дакле, Господ назван Сунце правде, као Творац и Свршитељ векова, и као Почетак и Крајњи циљ свих, и Творац петоструког, по промислу промишљаних, мудрога благопоретка, и као Онај који испуњује, неумањујућим раздавањима доброте, све вечном светлошћу." (Ambigua РG 91, 1376-7)
[11] Види тумачење св. Максима: "Ако је један Христос, који је кроз Закон и пророке и кроз величанственост у творевини мистички проповедан, онима који могу да духовно чују и виде, како онда Закон, свршујући образац (τον τύπον) Христа, заповеда да се жртвују многа јагњад по кућама фамилија?... Као што сваки од поверовавших у Христа, по својој моћи и по подлежећој му навици и својству врлине, и распиње себе и себи сараспиње Христа, то јест Христу се духовно сараспињући, јер један по једном начину врлине себи чини одговарајуће распеће, а други по другом" - и даље Максим набраја: један се распиње самом греху, други и самим страстима, трећи и маштаријама страсти, четврти и самим помислима, итд. "Тако и Божанско Јагње, сваки од нас, као и некој кући, у своме поретку одговарајућег му стања по врлини, жртвује Јагње и једе од меса Његовог, те се (тако) испуњује Исусом. Јер свакоме бива сопствено Јагње Христос Исус, како га сваки може сместити и јести: сопствено Павлу, великом проповеднику Истине, и на свој начин сопствено свакоме од светих, по мери вере свакога и по дариваној му благодати Духа, једноме овако, другоме онако, налазећи се сав и у свецелом, бивајући свима све." (Ambigua РG 91,1357-61)
[12] Види тумачење св. Максима: "Бог који је са мудрошћу створио сву природу, и као прву свакој од логичких (= разумних) суштина силу - познање (γνώσιν) Њега - тајно усадио, дао је и нама смиреним људима, као великодаровити Господар, чежњу и љубав (πόθονκαϊ έρωτα) по природи према Њему, додавши овој чежњи природно са логосом и моћ (за то), да би тиме са лакоћом могао познати начине испуњења те чежње, да не би погрешивши, промашили оно око стицања чега се подвизавамо. Крећући се, дакле, по тој чежњи око саме истине, и складно пројављиване у свима (створењима) мудрости и управе (Божије), узводимо се навише, подстицани кроз ова бића жељом, да тражимо да достигнемо Њега, ради кога смо и чежњу добили. И то тајанствено дознавши, марљиви за учење и љубочасни љубитељи истине (светитељи), једно су себи поставили занимање и настојање: трудољубиво о томе подвижништво (την περί τούτουφιλόπονον άσκησιν)... водећи себе на саму истину - на Бога и Спаса нашег Исуса Христа." "Јер свакоме који има, ту чежњу за будућим (стварностима), свакако ће се дати и додати уживање вечних добара. Јер будући богат Бог наш, никада не престаје да раздаје божанске дарове знања Онима који га љубе"... "Знајући, дакле, овај велики учитељ (Григорије) да имамо напред речену природну чежњу за Богом, подстиче све нас и позива својим учењем на духовно јеђење Јагњета (= Христа Логоса) које је за нас заклано, а претпоставља да сачувамо јасно и доброупотребљиво његових, то јест Јагњетових, удова неповређену и непомешану складност, да не бисмо били осуђени као они који раздиру и растрзавају добру и прикладну хармонију Божанскога тела, било једући дрско, као изнад моћи, било (једући) несвето, као мимо моћи, месо Јагњета и Логоса, него сваки, по својој моћи и поретку и по дариваној му благодати Духа, нека једе Божански Логос (= Реч) сходно замисли свакога уда... Нека целомудрено једе доње удове Логоса, онај који логосно стоји над материјом, и на сваки начин неупрљано, са душом, и тело очувава, изображавајући тиме, сав без остатка, врлинама Логоса, који је постао тело... Тако ће се Јагње Божије појести, сходно овоме светом и великом учитељу (Григорије), и предаће се духовном варењу, јер ће Оно претварати Духом к Себи оне који га једу." (Атbigua РG 91, 1361-65)
[13] На ово, подвижнички каже св. Максим: "Који подражава Јованов појас јесте онај који силом логоса (= разума) плодност душе кроз знање праксом притеже, и исту неразливену ка материјалном очувава. А пустињак је онај који је стекао навику чисту од страсти. Претеча пак је онај који кроз искрено покајање, за којим следи праведност, и кроз видљиву врлину, најављује знање које има доћи за овим врлинама. А велики проповедник истине јесте онај који својим животом потврђује реч науке коју говори." (Аmbigua РG 91, 1365)
[14] Види тумачење св. Максима: "Јеванђеље је најузвишенија реч о Царству Божијем, а Царство Божије је, чисто од сваког вештаства и свих маштарија о њему, наслеђе. Ученик, дакле, који се шаље за Јеванђеље треба да је..." и тако даље. Максим аскетско-мистички објашњава које су особине таквог јеванђелисте, па затим даје и друго тумачење: "Како се може јеванђелски јести Пасха": пошто три Пасхе, свршаване на три места, описује Св. писмо Старог завета: у Египту, у пустињи, и у обећаној земљи, тако и ми људи бивамо у три места и стања: у овом свету, у загробном месту, у и будућем веку, те тако: док смо у овом свету, "у Египту проводимо Пасху, очишћујући се од мрља греха"; кад кроз смрт пређемо из овог живота, онда као у пустињи јасније проводимо другу Пасху; а у "Будућем веку божанских обећања празнујемо Пасху, једући непосредно најузвишенији Логос мудрости, према којем пресаздани (= преображени) обожујемо се по благодати, пошто ка (некој) другој Пасхи нема прелаза, мада и док смо присутни овде (на земљи) могуће нам је изобразити својство, сходно сваком стању ових речених места", тј. сходно томе какав живот проводимо: у практичној (= аскетској) философији, или у физичком у духу созерцању, или у теолошкој мистагогији. "Зато мислим да учитељ (Григорије) раздељењем (овде) трију лица указује на практичну, и физичку, и теолошку философију, кроз које сваки аналогно, према присутној му моћи, једе умну (= духовну) Пасху." (Ambigua PG 91,1368-9)
[15] Види метафоричко тумачење оба ова места код св. Максима Исповедника: о Рахиљи и Лији и мудром Израиљцу, тј. патријарху Јакову (Ambigua PG 91,1369-72).
[16] Тумачење овог места код св. Максима Исповедника: "Симон се, као што кажу, тумачи: послушност, а Киринејац: спремност. Сваки, дакле, који је спреман за послушност Јеванђељу, и добровољно, кроз умртвљење удова на земљи, подноси по практичној (= делатној) философији за врлину злопаћење, постао је Симон Киринејац, упражњавајући добровољну врлину, и на раменима има крст и следује за Христом, показујући владање живота по Богу, који сасвим обуставља земаљске удове." (Ambigua PG 91, 1372; cf. 1173)
[17] Тумачење св. Максима Исповедника: "Разбојник благоразумни сараспињан са Христом јесте сваки човек који за грехе зло страда као винован, злопатећи се заједно са невино злопатећем се за њега Логосом (Христом), и носећи (крст) са захвалношћу... А незахвални (леви) разбојник је онај који за грехе зло страда као винован, и због мрзољубивог мишљења не познаје Логоса правде који невино из човекољубља са њиме састрадава", и даље. Св. Максим даје још три објашњења. (Ambigua PG 91,1372-3)
[18] Наводимо једно од три објашњења св. Максима Исповедника овог Григоријевог места: "Распињу Христа они који богохулно уче (друге) начела (τους λόγους) о оваплоћењу Бога, а погребава га опет онај који начела о оваплоћењу Бога са смелошћу свима благочестиво проповеда." (Ambigua PG 91, 1377 В)
[19] Објашњење св. Максима Исповедника овога места: "Никодим, ноћни богопоштоватељ и који је мирисима сахранио тело Христово, јесте онај који умом с љубављу чезне за познањем Христовим, али је марљивост делања заповести, као плашљив због страха од Јудеја, велим од страсти или напада демона, штеђењем тела напустио, што му је велико (и тешко) за прихватање, мада добро мисли о Христу и не говори богохулне речи." (Ambigua PG 91,1377 С)
[20] Наводимо друго од три дата објашњења св. Максима Исповедника на ово место: "Анђели су оне речи Светога писма које њима (= женама мироносицама) дају јаснији појам о Христу као Богу и човеку, то јест о теологији и икономији (= домостроја). Јер, вели реч (Св. писма), да су једнога виделе код главе, а другога крај ногу (Јн. 20,12). Код главе пак јесте реч теологије због Божанства Христовог, а код ногу је реч икономије (= домостроја) због оваплоћења. И ко говори да је Христу глава Божанство Његово, а ноге човечанство Његово, неће погрешити од правилног (веровања)." (Ambigua PG 91,1380)
[21] Наводимо два објашњења св. Максима овога места: "Петар је сваки човек који је животним владањем стекао чврстоћу вере у Христа, а Јован је онај кога љуби Логос због многе кротости и отуда непатворене чистоте срца, и зато му је поверена ризница мудрости и знања, те је наслањањем на груди (Христове) из самог Логосовог скривеног Божанства добио силу и значење богословља. А међусобно се они (Петар и Јован) утркују, један по врлинској делатности старајући се да победи созерцање другога, а други хитајући да по гностичком (= познавалачком) созерцању претрчи делатност онога. А трче заједно међусобно по доброј намери, сваки једнако према сопственом добру успевајући. /И опет друго созерцање о њима/. Петар је опет, и Јован (истовремено), сваки човек који се удостојио да се приближи Богу; и делатност душе, као неког Петра, а созерцатељност, као неког Јована, има, по речи (= разуму), међусобно трчеће заједно, без надилажења или недостајања једнога другоме; и опет међусобно утркујуће се по намери, па један према другом изгледају да сваки својим крајем претиче другога." (Ambigua PG 91,1380-1)
[22] Види метафоричко-аскетско тумачење св. Максима овог места (Ambigua PG 91,1381-4).
[23] Види тумачење св. Максима овог места (Ambigua PG 91,1384).
[24] Види троструко тумачење св. Максима овог Григоријевог места (Ambigua PG 91,1384-5).
[25] Ове т. 26-27 исте су у Беседи 38, 14-15.
[26] Види напомену код Беседа 38, 15.
[27] Ове речи се певају на Васкрс и изговарају свагда у св. литургији одмах после причешћа.
[28] Свети Григорије има у виду слабост свога тела и болести које су га последњих година често скољавале.

 

Свети Максим Исповедник

БИВАЈУЋИ СВИМА СВЕ КАКО БИ СВЕ СПАСАО

Први стослов, 66: Мистерија је оваплоћења Логоса кључ за све загонетке и слике /типове/ у Писму, и она пружа познање свих умних и тварних појединости. Ко познаје мистерију крста и погребења, сазнаће /унутарње/ логосе /свег бивствујућег/, док онај што је посвећен неизрецивом силом васкрсења, познаје /претходеће стварању/ мисли Божије.

67: Свим појавностима треба крст; то јест, одвајање од свега онога што преко чула делује. Свему мисленом треба погребење, то јест, потпуно умирење свега онога што преко мисливог утиче на ум. Када су сва саодношења са појавностима прекинута и када је истовремено искључена сва природна активност и променљивост, тада се, попут из гроба васкрслог, појављује Логос, који је у њему и који све што је од Њега обујми, са Којим ништа не може бити, само по природи, у односу. Спасење је, стога, по благодати, а не по природи.

Други стослов, 27: Ако нас ради Логос Божији би „распет по слабости“ и ако „устаде по сили Божијој (2 Кор 13, 4), нас ће ради, наравно у духовном /смислу/, Он то увек чинити и трпети, бивајући свима све како би све спасао. Обраћајући се занемоћалим Коринћанима божански апостол говораше: „не знам међу вама ништа сем Исуса Христа, и то распетог“ (1 Кор 2, 2). Ефежанима, пошто беху савршенији, писаше да „с Њим заједно васкрснуше и да их /Бог/ заједно посади на небесима у Исусу Христу“ (Еф 2, 6), /и то/ по мери свачије моћи. Тако за почетнике у благочестивим делима Он бива распет, страхом Божијим на крст закивајући њихова острашћена делања, а васкрсава и на небо се узноси за оне који напустише старог и који оденуше новог, у Духу сазданог по образу Божијем, човека (Еф 4, 22-24, Кол 3, 9-10); човека што благодаћу приближио се Оцу који „изнад сваког је началства и власти и силе и господства и изнад сваког имена које се може дати, не само у овом веку, него и будућем“ (Еф 1, 21). Све ствари, имена и достојанства од којих Бог је виши, ниже су од онога што у њему благодатно је Бог.

Превео Петар Јевремовић

 

Свети Симеон Нови Богослов

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО – ВАСКРСЕЊЕ НАС КОЈИ СМО ПАЛИ

3. Христос и Бог наш, пошто беше подигнут на крст, приковавши на њега грех света и окусивши смрт, сишао је у дубину ада. И као што је, када је поново устао из ада, ушао у Своје непорочно тело од кога се, сишавши доле, нипошто није одвојио, и одмах васкрсао из мртвих, а после тога са великом славом и силом узишао на небеса, тако и сада, када ми излазимо из света и уподобљењем страстима Господњим улазимо у гроб покајања и смирења. Он сам, силазећи са небеса, као у гроб улази у наше тело и, сједињујући се са нашим душама, васкрсава их несумњиво мртве, а затим, ономе ко је тако васкрсао са Христом, даје да гледа славу његовога тајанственог васкрсења.

4. Дакле, васкрсење Христово јесте васкрсење нас који смо пали. Јер како ће Он, Који никада није пао у грех, како је записано, нити се имало изменио Својом славом, икада васкрснути и бити прослављен – Он Који је свагда препослављен и Који такав обитава изнад сваког началства и власти? Васкрсење и слава Христова је, како је речено, наша слава, која у нама бива и коју ми показујемо и видимо Његовим васкрсењем. Пошто је једном Он наше учинио Својим, оно што Он чини у нама Њему се приписује. А васкрсење душе је јединство живота. Наиме, као што мртво тело, ако у себе не прими живу душу и са њом се несмешано не помеша, нити живи, нити може да живи, тако ни душа не може да живи сама по себи, ако се неизрециво и несмешано не сједини са Богом, истински вечним животом. Јер пре свесног, видљивог и осетног сједињења она је мртва, премда је умна и по природи бесмртна. Наиме, нити постоји знање без виђења, нити виђење без осећања (овде говорим о духовним стварима, јер у телесним осећање постоји и без виђења). О чему говорим? Слеп осети када ногом удари у камен, док мртав не. У духовним стварима, међутим, ако не достигне надумно сазрцање, ум не осећа тајанствено дејство. Дакле, ко пре сазрцања онога што надилази ум и смисао и поимање каже да има осећање у духовним стварима, сличан је слепцу који, додуше, осећа када му се догоди нешто добро или лоше, али не зна шта му се налази под ногама или у рукама и да ли му то представља претњу за живот или не. Јер он уопште не разазнаје да ли је у питању нешто лоше или добро, пошто је лишен моћи и чула вида, па се отуда често догоди да, када узме штап да би се одбранио од непријатеља, уместо њега пре удари сопственог пријатеља, док му непријатељ стоји пред носом и смеје му се.

5. У васкрсење Христово већина људи, додоуше верује, али мало је оних који га јасно виде, а они који га нису видели не могу ни да се поклоне Христу Исусу као светом и Господу. Јер речено је: „Нико не може да каже да је Господ Исус, осим Духом Светим“ (1 Кор 12, 3). А на другом месту: „Дух је Бог и они који му се клањају у духу и истини треба да се клањају“ (Јн 4, 24). Ни свештене речи које свакодневно устима произносимо не кажу: „У васкрсење Христово повероваше“, него: „Васкрсење Христово видевши, поклонисмо се Светом Господу Исусу, једином безгрешном“. Како то да нас сада Дух Свети подстиче да говоримо (као да смо га видели, а нисмо), „васкрсење Христово видевши“, иако је Христос васкрсао једанпут пре хиљаду година, а ни тада Га нико није видео док је васкрсавао? Зар Божанско Писмо хоће да нас наведе на лаж? Далеко било. Оно, штавише, заповеда да говоримо истину како Васкрсење Христово бива у сваком од нас верних и то не једном, него, могло би се рећи, свакога часа сам Владика Христос у нама васкрсава, блистајући и сијајући зрацима непропадљивости и Божанства. Јер светлосно присуство Духа показује нам васкрсење Владичино које се догодило ујутро, а тачније је рећи да нам даје да гледамо самог васкрслог. Зато ми и кажемо: „Бог је Господ и јавио нам се“ (Пс 117, 27), а наговештавајући његов други долазак додајемо и говоримо: „Благословен је Који ће доћи у име Господње“ (Пс 117, 27). Дакле, онима којима се јави, васкрсли Христос свакако се објављује духовно самим духовним очима. Јер када се Духом јави у нама, Он нас васкрсава и оживљује из мртвих и даје нам да Га у себи видимо читавог и живог, бесмртног и вечног, и не само то, него нам јасно даје да знамо како нас са Собом саваскрсава и сапрославља, како и читаво Божанско Писмо сведочи.

Превела Јелена Петровић

 

Александар Шмеман

ПОБЕДА ПРОГУТА СМРТ

Христос васкрсе! Још једном нам је дато да доживимо овај Празник над празницима и ово Славље над слављима! Још једном нам се даје да у себе примимо Радост којој нема равне на овој земљи, да примимо Светлост која се ни са чим упоредити не може! Да осетимо, да видимо, да познамо оно што, по речима Апостоловим, око не виде, ухо не чу и што не дође у срце човеково, а што је Бог припремио за оне који Га љубе (1 Кор 2, 9).

Ево, долази пасхална ноћ! Ноћ у којој нема никакве лажне светлости, када је све погружено у таму, и када све, чини се, одговара оном мраку који царује на земљи. И то се понавља сваке године, током две хиљаде година, сваку ноћ када се сабирамо /у пасхалну ноћ/ у храму Божијем. И у храму је, такође, мрачно. На средини храма стоји Гроб са мртвим Страдалником. И чује се тихо појање жалосних погребних песама. Нико нам ништа не каже и не објашњава: нема никакве пропаганде, нема громких речи, нема утехе. Али, ми не очекујемо никакве људске речи и доказе, јер они ионако никада и ништа нису доказали. И излазимо из храма са свећама у рукама. Како је само слаба, како је треперава та светлост! И како је мало светлости у том, у таму погруженом, свету!

Опходимо три пута око храма и долазимо до затворених двери. Исто тако су, једном у давнини, жене-мироносице дошли до Гроба и питале се: Ко ће нам одвалити камен од двери гробних?, јер тај камен беше веома велики.

И пред нама данас стоји исти тај камен веома велики – камен неверја, камен „овога света“ који ни у шта не верује, који живи од данас до сутра, света у коме тријумфују само насиље и страх.

Камен је наваљен на двери, двери су затворене и ветар покушава да угаси трепераве пламичке свећа... Шта ми уопште можемо против тог васионског мрака, васионске пустоши, ми, малено сабрање људи, које нико не признаје, над чијом вером се овај свет изругује и подсмева?

Ко је доживео тај тренутак ћутања, сумње и маловерја, ту, пред затвореним дверима, пред тим вечним каменом, тај зна о чему говорим. И, гле, глас старога свештеника изговара само две речи, исте речи: Христос васкрсе!

Само две речи! Ни објашњење, ни доказ! Тај глас само саопштава и објављује: Христос васкрсе! И душа прима те две речи, и срце прима те две речи, и оно што је најдубље и најистинитије у нама прима те две речи. И, гле, одступају од нас и та ноћ и то ћутање, и двери храма се отварају, и ми ступамо у ликовање Пасхе, и познајемо познањем несумњивим и неоспоривим да се још једанпут, на наше очи, савршила победа. Победа над злом, победа над тамом, победа над мржњом, победа над страхом, победа над смрћу.

(... )

Устаће мртви и обрадоваће се они који су у гробовима. Како громко звуче ове речи! Како ликујуће и победно – као обећање и као виђење, већ сада, онога што ће тек доћи! – оне одјекују кроз позну ноћ Великог петка, када кроз мрак и жалост Гроба, Крста и Плаштанице почиње постепено да просијава светлост наступајуће и нарастујуће Пахе. Исто тако се и у најдревнијем хришћанском исповедању вере, Апостолском Символу вере, једноставно тврди: Верујем у васкрсење тела.

Када се Христос, после Свога Васкрсења, јављао преплашеним и разбежалим ученицима, они су, по речима Евангелија, мислили да виде привиђење. Али, Христос им је рекао: Не бојте се, Ја сам. Додирните Ме, и уверите се у то, јер привиђење нема тела. И потом је Он узео храну – хлеб и рибу – и јео пред њима (в. Лк 24, 36-43).

Са проповеђу Васкрсења (Христовог) апостоли су кренули из Јерусалима и то Васкрсење из мртвих су проповедали на све четири стране васелене. И они који су благовест апостола прихватили као своју, примили су и ту веру, ту радосну новост, ту благовест Васкрсења, и у њој су се радовали и њоме су живели. А то је за тадашњи свет била нечувена и апсурдна проповед. Тај свет је некако још и могао да, на једвите јаде, преко воље, поверује у бесмртност душе, али за њега је васкрсење тела представљало потпуну бесмислицу. Када је свети апостол Павле о томе говорио у Атини, у самом средишту тадашње јелинске мудрости и просвећености, философи коју су га слушали, најпре су га исмејали па онда отишли, рекавши му: Добро, о томе ћемо слушати сутра (в. Дап 17, 32).

Но, ја се не бојим да кажем да је и данас, готово две хиљаде година после оснивања Хришћанства, тешко и готово немогуће да човек прихвати ту проповед, да схвати да управо на тој проповеди стоји односно да без ње пада само Хришћанство. Да, ми празнујемо Васкрс. Да, нешто се, без сумње, дешава у нама и са нама, сваке године када чујемо како се кроз ноћну тишину пролама јединствени усклик: Христос васкрсе!, праћен јединственим одговором: Уистину васкрсе!

Но, ако се тада, чак, и замислимо над смислом свега тога што празнујемо у васкршњу ноћ, суштина онога чему се радујемо, разлог због чега се радујемо, као и значај који та радост има за мене лично, за нас, ипак, као да остају некако магловити и несхвативи...

Васкрсење тела – шта је то? Где је тело, оно које се распало у земљи и вратило у то тајанствено кружење природе? Шта ће нам уопште тело у том тајанственом за нас, онстраном духовном животу? Зар нас философи и мистичари свих времена нису научили да је позитивни смисао управо у томе што нас она ослобађа од те, како су говорили, „тамнице тела“, од те сталне зависности од материјалнога, физичкога и телеснога, чинећи нашу душу потпуно лаком, лепршавом, слободном и духовном?

Но, можда ће нам се ова питања појавити у новом светлу ако се мало дубље замислимо над самим појмом тела. Не апстрактно, не спекулативно-философски, веч, да тако кажемо, опитно, ако се, другим речима, замислимо над питањем учешћа и места тела у нашем животу, у моме животу.

С једне стране, наравно, потпуно је чигледно да је тело свакога од нас оно што је промениво и непостојано. Научници-биолози су израчунали да се све ћелије које чине наше тело, без изузетка, мењају сваких седам година, те да, на тај начин, у физиолошком смислу, ми сваких седам година имамо ново тело. Према томе, оно тело које се на крају мога живота полаже у гроб, није ништа више „моје“ тело од свих оних мојих „претходних“ тела. У крајњем исходу, тело свакога човека није ништа друго до његово ваплоћење у свету: тело је, с једне стране, облик моје зависности од света, а са друге, облик мога живота, мога делања у свету.

Тело је, у суштини, мој однос према свету, према другоме: моје тело је тело као општење и као узајамност. Све, потпуно све у телу, у човековом организму саздано је ради те узајамности, ради тог општења, ради тога „излажења из себе“. Није случајно, наравно, што љубав као највиши облик општења управо у телу находи своје ваплоћење. Тело је оно што види, што слуша, што осећа и, на тај начин, што ме изводи из самоће мога „Ја“.

Али, онда се, можда, мора рећи и обрнуто: није тело тамница душе, већ је тело – слобода душе, јер тело је душа као љубав, душа као општење, душа као живот, душа као кретање. И зато душа, губећи тело, одвајајући се од тела, у суштини, губи живот, умире, чак, и ако то умирање душе није потпуно ишчезнуће, већ успење или сан.

Но, заиста, сваки сан, а не само сан смрти, јесте извесно умирање организма, јер у сну спава и не дејствује управо тело и тада /за човека/ нема живота, осим оног призрачног и нестварног, нема ничега осим сна. Ако је тако, онда Хришћанство – када говори о оживљавању тела – не говори о оживљавању костију и мишића ка таквих, јер су и кости, и мишићи, и сва материја, и све ткиво нашега света састављени тек од неколико основних елемената и, у крајњем исходу, од атома, а у атомима нема ничег специфично личнога, ничега вечно мога.

Хришћанство говори о обновљењу живота као општења, оно говори о оном телу духовном које смо ми сами током читавог свог живота саздали себи љубављу, бригом за другога, општењем, излажењем из себе. Хришћанство не говори о вечности материје, већ о њеном коначном одуховљењу, о свету који ће поново постати тело човеково, а то значи – живот и љубав човекова; о свету који ће потпуно постати приопштење Животу.

Култ гробаља и споменика није хришћански култ, јер се у хришћанској Благовести не ради о растварању у природи дела материје која је некад била тело, већ о васкрсењу живота у свој његовој пуноти и целовитости, који су остварени љубављу.

У томе је смисао Васкрса, у томе је коначна сила и радост Хришћанства: Победа прогута смрт (1 Кор 15, 54).

(... ) Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светлост која обасјава све. Пасхална ноћ сведочи да Христос јесте Живи и да је Он са нама, и да смо ми живи и да смо са Њим.

Превео Матеј Арсенијевић

 

Архимандрит Јустин Поповић

НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ВАСКРСЕЊУ

- Опште напомене -

Васкрсење Господа Христа потиснуло је сва дела, сва чуда, сву доголготску биографију Христову, и силом своје неизмерне вредности наметнуло себе за центар Хришћанства. Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај - Васкрсење Христово. Ако се Хришћанство може сабрати у један дан, онда је тај дан - не дан рођења Исусовог, већ дан васкрсења Исусовог. Ако Хришћанство има почетак у времену, онда оно почиње не од Витлејема, већ од Васкрсења. Својом необичном и неодољивом стварношћу факт васкрсења Христовог постаје темељ хришћанске проповеди. Оно је основни факт; не пође ли се од њега, не може се пронићи у сложену тајну Личности Христове. Васкрсењем се објашњава Оваплоћење. До васкрсења Господ Христос је учио о вечном животу; васкрсењем је доказао да је Он - вечни живот. Сва Његова наука - у васкрсењу добија опитну, експерименталну потврду и објашњење. Не прими ли човек ту најочигледнију потврду, очигледнија му се неће дати.

Распећем на Голготи ужас смрти је успео да од ученика Христових начини немоћне очајнике, и да их саблазни. Разбегла се вера, препала се љубав, скрхала се нада. До јуче божански свемоћни, ученици еу данас очајно немоћни; до јуче имали су власт над смрћу, власт над нечистим духовима, власт над болестима, а данас страхота смрти напада на њих и из душа њихових истерује сву ту власт. О распетог Исуса саблазнили су ее и они који су се клели да се никад неће саблазнити о Њега (Мт. 26,33). Не треба се варати: срамна смрт на крсту била је, јесте, и увек ће бити највећа саблазан за све људе, који сву Личност Христову своде на тај моменат и суде о Христу само кроз тај моменат. Христос је за њих или безумље или саблазан, трећега нема (ср. 1Кор.1,22-24). Ако се човек задржи на крсној смрти Христовој као на завршном моменту Његовог живота, онда се не може не саблазнити о Њега. Кад је метежни и бунтовни Ниче то учинио, он је у својој богоборачкој радости повикао: Gott is gestorben - умро је Бог; први и последњи хришћанин био је распет на Голготи.

Распеће је догађај пун одбојне силе: чини да од Христа беже и Његови најприснији пријатељи; Васкрсење је једини догађај пун привлачне, христоцентричне силе: привлачи Христу све одбегле ученике, и са њима - милионе верних. Оно сабира што је смрт растурила: сабирност и саборност су непосредни плод његов. Из њега се лучи нека тајанствена кохезивна сила, која сабира ужасом смрти разјурене душе, која саборнизира саможивим самодржањем разједињене људе. До Васкрсења - Христове благе вести могле су бити апстрактне за људе; Васкрсење даје стваралачку моћ ученицима Христовим да Његове благе вести остваре, низведу у дела: Дела Апостолска. Васкрсење је темељ на коме су сазидана Дела Апостолска; без њега - она су немогућа, апсолутно немогућа и апсолутно необјашњива. Васкрсење је мост којим су божанске благовести Спаситељеве из сфере мисли ушле у дела. Када не би било Дела Апостолских, која прагматички, делима посведочавају и потврђују Васкрсење Христово, онда би се с правом могло рећи: заиста, Хришћанство се почело и завршило Исусом из Назарета.

Без Васкрсења Христовог апсолутно је немогуће објаснити пламену и неустрашиву проповед Апостола, оних Апостола који су се разбегли поражени ужасом Голготске трагедије. Само присуство Васкрслог Господа Христа могло их је сабрати и запалити им душе невиђеним религиозним пожаром. Васкрсли Христос је чар којом су они бесповратно очарани, радост којом су они неотрежњиво опијени. Они горе у пожару радосне вере своје и запаљују њиме сав свет. Васкрсење сумира сву проповед њихову; у њему је сав Христос, сва сила Његова, сва незаменљивост Његова. Они не живе собом већ Васкрслим Господом; Он је не само у њима већ и око њих; Он и душу њихову и тело њихово непрестано испуњује једино могућим оптимизмом у овом црвињаку песимизма, тј. осећањем и сазнањем да је смрт побеђена - Васкрсењем. "Исуса васкрсе Бог" (ДАп.2,32), они то неустрашиво тврде, јер то непрестано осећају, непрестано виде, непрестано сазнају. Свемоћна према људима, смрт се показала немоћна према Исусу: окови смрти нису могли да Га задрже; Он их је раскинуо (ДАп.2,24); Њега је Бог васкрсао из мртвих, - ми смо сведоци тога, ми који смо побегли од Њега, када сте Га ви мучили, пљували, били и распињали (ДАп. 3,15; 4, 10; 5,30; 13,30-31; 13,37). Ми - недостојни Њега, МИ - једосмо и писмо с Њим по васкрсењу Његовом из мртвих (ДАп.10,41); а ви тражите и заповедате да не спомињемо Име Исусово, но судите сами је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога? Јер ми не можемо не Говорити што видесмо и чусмо (ДАп.4,18-20).

Немогуће је не веровати овим људима, јер су факт васкрсења Христовог пронели кроз страховиту сумњу. Врло критички и врло скептички они су тај факт испитивали са сваке стране, и проверавали га непоштедно и невернички. Са највећим неповерењем они се у почетку односе према васкрсењу Христовом; то неповерење иде до увредљивости: прву вест о васкрсењу они називају лажју (Лк.24,11). Једина је Марија Магдалина која без резерве и критике прима тај факт; у томе је њена ненадмашна величина, и њено апостолство (Мк.16,9-11). По васкрсењу Свом Васкрсли Господ се много пута и многима јављао, и чинио дела обичних људи да би их убедио у Своју реалност. Он са ученицима седи за трпезом, узима хлеб, благосиља га и даје њима (Лк.24,30). И док они узбуђено претресају могућност Његовог васкрсења, Он опет стаје међу њих и говори им: Мир вам; они се још више узнемирују, и уплашени мисле да виде духа; а Он, да би им најочигледније доказао психофизичку пуноћу и реалност Своје васкрсле Личности, пита их: Што се плашише? И зашто такве мисли улазе у срца ваша? - мисли да сам ја дух. Видите руке Моје и ноге Моје; Ја сам главом; опипајте Ме и видите, јер дух тела и костију нема као што видите да Ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. А док они још не вероваху од радости и чуђаху се рече им: Имате ли овде што за јело? А они Му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима (Лк.24,36-42). - Очигледнији, експерименталнији доказ је немогућ, доказ да је Господ Исус и по ваокрсењу Свом истински човек и истински Бог. Богочовек Христос је и по васкрсењу Свом остао Богочовек, и то прослављен и непоречно посведочен за Сина Божјег и Сина Човечјег.

Ако то није довољно, нека искуство Апостола Томе буде допуна. Његова вера пролази кроз жеравицу сумње; он врши над њом немилосрдну пробу; најзад га непобитан и најреалнији доказ доводи у усхићење, и он радосно кличе: Господ мој и Бог мој (Јн.20,24-29). - Дирљиво трикратно питање Спаситељево, којим је исправио Петрово трикратно одрицање, дешава се после васкрсења на обали Тиверијадског мора у присуству свих Апостола (Јн.21,122). - Ако број има неку нарочито убедљиву силу, ево и њега: Васкрслог Господа Христа видеше једном више од пет стотина браће (1Кор.15,б).

Васкрсли Господ је нова реалност у сфери људског живота и појмова; отуда толико тешкоћа и препрека за усвајање те небивале реалности. Уопште реалност је неуловима за људску логику. Историја човечанства је препуна догађаја, који нису ушли у њу коритом људске логике, па ипак људи не поричу њихову реалност. Васкрсење Христово је надлогична реалност, али толико очигледна и опипљива, толико проверена и посведочена, да је немогуће не примити је као историјски факт. Од примања тог факта зависи примање Христа као Богочовека. Да није васкрсао, Христос би показао да је човек, само човек, а не и Богочовек. Једино у светлости Васкрсења постаје јасан и објашњив живот Христов на земљи: Његово необично рођење и смрт, Његова чудотворна моћ и безгрешност, Његова љубав и отпуштање грехова. Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, одузели оте Му оно што Га чини Богочовеком, Искупитељем и Спаситељем. Кроз Васкрсење ми смо стварно познали Богочовека у Христу. Ако се и може подцењивати доказна сила неких догађаја у животу Христовом, не може се никако подцењивати доказна сила Васкрсења Христовог, јер је васкрсењем из мртвих силно посведочен за Сина Божјега (Рм. 1,4). Но не само за Сина Божјега, већ и за Сина Човечјега, јер тек у Васкрслом Богочовеку човек добија своје оправдање и смисао, побеђује смрт, постаје вечан (ср. Рм.4,25). Без васкрсења, Христова Голготска смрт би постала и остала, с правом остала доказ апсолутног банкротства Христове Личности, рада и учења. Једино у Његовом васкрсењу Његова смрт добија свој смисао и оправдање. Без Васкрсења - вера хришћанска је немогућа и бесмислена, јер главни ужас, главно зло - смрт није побеђена: "Ако Христос не уста, узалуд вера ваша" (1Кор.15,17). А веровати само у Распетог, а не и Васкрслог Христа, значи - осудити себе на највећу несрећу, и ужас, и страдање, и бесмислено мучење (1Кор.15,19).

Нема ничег новог под сунцем сем Васкрслог Богочовека Христа. "Христос уста из мртвих", и тиме постаде "новина" за све смртне људе (1Кор.15,20), новина за у гресима остарелу душу људску, новина и за у патњама смрвљено тело људско. " Новина Христос", вечна Новина, која никад не стари, која и чини Нови Завет увек новим, која служи као једини залог и једино средство за обновљење човека и свега човечанства, твари и свих бића (ср. шор.15,2024). Новина Христос, која даје вечно нове силе, нове радости, која ствара нове душе, нова срца, нове људе, који се рађају од Оца кроз Сина и живе у Духу Светом.

Све што је Христово, васкрсењем Његовим потврђено је као вечно и богочовечно. Потврђено је и тело и дух, и учење и рад. Васкрсли Господ поседује сву власт, нову власт, јер васкрслим телом Својим Он органски сједињује небо са земљом, горње са доњим, од небеског и земаљског ствара једно недељиво Тело, Богочовечански Организам - Цркву (Еф,4.816; Кол1,15-28).

Црква има нову власт, благодатну и вечну. Шаљући Своје ученике међу људе као овце међу вукове, Господ их при вазнесењу Свом храбри тиме што им објављује да Он има сву власт на небу и на земљи: даде жи се свака власт на небу и на земљи. Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа; ... и ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века (Мт.28,1820). Присуство Васкрслог Господа је неопходно за проповед Хришћанства, јер је Он не само пут у срца људска, и истина за срца људска, и живот за бића људска, већ и Реч којом Бог казује Себе људима. Затворени грехом ум људски, Он једини отвара ка вечности Троичног Божанства, и оспособљава га за усвај ање Троичне Истине (ср. Лк. 24,45). Васкрситељском Силом Својом Он умртвљени грехом ум људски васкрсава у живот богочовечанске Истине, једне и једине Иетине, и васкрсли ум јасно сазнаје да је Васкрсли Господ - једини жив, а сви људи су без Њега и ван Њега - мртваци, мртваци, и само мртваци.

Животворни Спаситељ наш поставио је Васкрсење Своје као први и најнеопходнији услов апостолства. Без свесрдне вере у Васкрслог Христа - немогуће је апостолство (Јн.20,24-29; 20,21-23). Факт васкрсења мора се примити као основна догма хришћанске вере и живота. Христовођени - Апостоли су живот свој и проповед своју оснивали на тој догми; визија (=виђење) Васкрслог Господа их је изменила до дна, произвела у њима потпун преврат и преображење. Из те визије они гледају у свет; из те визије они говоре; из те визије они чудотворе.

Помамног Христоборца Савла нису обратили у Хришћанство ни Апостоли, ни њихова чудеса, ни њихово учење, ни духоносна проповед првог анђела Цркве - Светог Архиђакона Стефана, већ - виђење Васкрслог Господа Исуса. Чим је сагледао чудесну Личност Васкрслог Господа - Савле се безрезервно и бесповратно предао Њему. Васкрсли Христос "јави се и мени" - "како говоре неки међу вама да нема васкрсења мртвих?", пита Апостол Павле Коринћане (1 Кор.15,8; 16,12). Његово учење о васкрсењу није ништа друго до превођење у речи његовог личног искуства и искуства осталих Апостола. Ту нема ничег измишљеног, ничег доданог, ничег нереалног; ту је све основано на личном доживљају, на личном опиту. Он не ствара апстрактну теорију о васкрсењу, већ објашњава најреалнији факт, даје философски израз живом искуству свом и апостолском (1Кор.15,49).

Христоликим животом свој им Свети Павле оправдава своју философију Васкрсења, јер се и догмат васкрсења, као и сви остали догмати, може оправдати етички, опитно, искуством. Сва етика Светог Павла је етика Васкрсења. Сву животну силу своју она црпи из факта Васкрсења Христовог. Без тога немогуће је хришћански живети; немогуће је без роптања носити страшни крст живота. Само Васкрслог Христа ради, хришћани кротко подносе муке и невоље сваки час (1 Кор.15,30; 2Кор.6,4-10). "Сваки дан умирем, браћо, ... но каква ми је корист (од тога) - ако мртви не устају? (1Кор.15,31-32). Каква ми је корист од страдања Христа ради, ако то страдање не води у васкрсење и блаженство васкрсења? Ако нема васкрсења, ако мртви не устају, онда је најлогичније и најприродније све моралне принципе заменити једним принципом: "једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети" (1Кор.15,32); carpe diem (=граби дане!). - Без Васкрсења је немогуће оправдати страдање; без оправдања страдања мисаоном човеку је немогуће не бити анархист и богоборац; свака етика, која не признаје васкрсење мртвих, која не признаје бесмртност човечје личности, у основи је анархична и нихилистична. Само имајући непрестано пред очима чудотворни Лик Васкрслог Господа и верујући У своје лично васкрсење, човек може осмислити страдање, може с трпљењем трчати у битку живота која му је одређена (Јевр.12,12).

Ако мртви не устају, онда је човек трули израштај на лешини што се зове земља. Ако нема васкрсења, онда је овај свет проклета лабораторија гноја, а сваки човек - херметички затворена флаша гноја. Само васкрсење даје могућности и силе да се човечја личност може сматрати као блага вест и да се може и треба развијати безгранично и бескрајно. Васкрсење доказује бесмртност душе људске и тела људског и тиме омогућава непрекидно, континуирано, вечно узрастање човечје личности у сфери Троичног Божанства. Спаситељеве речи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5,48) могу се остварити само ако је човек бесмртан, ако васкрсава пуном личношћу својом: и телом и духом. Било би немогуће узрастати растом Божјим (Кол.2,19; Еф.4,13), ако је смрт завршни моменат моралног узрастања. Прави, истински прогрес постаје могућ само кроз васкрсење, јер оно ствара органску везу између овог света и оног, између овог живота и живота вечног.

Зато што Васкрсење Христово није апстрактна теорија, него догађај и чињеница, може се усвојити не апстрактно и теоријски, него личним додиром, личним сусретом са Васкрслим Господом Христом. Најбољи пример тога су Дела Апостолска. Јер све што је Христос чинио, чинио је да би и ми чинили; све што је Он био, био је да би и ми били; све што се с Њим десило, десило се да би се и с нама дешавало; Он је постао Богочовек, да би ми постали богољуди; Он је живео безгрешно и свето, да би и ми живели тако; Он је страдао, мучен био, да би и ми страдали и мучени били; Он је умро, да би и ми умрли Његовом смрћу; али Он је и васкрсао, да би и ми васкрсли с Њим. То лично саоваплоћавање Њему неопходно је за сваког следбеника Његовог. Самоодречним подвигом вере човек преноси себе у Васкрслог Господа Христа, и почиње да живи Њиме, да мисли Њиме, да дела Њиме. Узрастање у том животу врши се кроз многе подвиге постепено и органски: иде се од нижег ка вишем, од првог ка последњем. Кроз живот Христов иде се у смрт Христову. Да би васкрсли, неопходно је да претходно реално усвојимо Христову смрт као своју, Јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем" (Рм.6,5); јер када се крштењем погребемо у смрт Његову, са Њим ћемо и васкрснути, и ходити у новом животу Васкрслог Господа (Рм.в,4). Ако умресмо с Христом, верујемо да ћемо и живети с Њим (Рм.6,8), живети с Њим вечно, јер Христос уста из мртвих, и више не умире; смрт више неће овладати Њиме (Рм.6,9; 6,10-11; 6,22-23).

Ко не преживи (=проживи) реалност Распетог Господа, не може преживети ни реалност Васкрслог. У васкрсење се улази кроз распеће. А без васкрсења - нема спасења (Рм.1о,9). Распеће се не може обићи. Да би човек васкрсао васкрсењем Христовим, треба најпре да умре смрћу Његовом. Истинита је реч: ако с Њим умресмо, то ћемо с Њим и оживети (2Тим.2,11). - Да је то неопходно и најнеопходније, да то садржи тајну хришћанског живота, сведочи нам човек (Ап. Павле) који је за живота био узнесен до трећега неба, у рај, и чуо неисказане тајне (2 Кор.12,2-4). Ако никоме другоме, њему можемо веровати, јер све што говори - говори из личног искуства, из личног опита; - свака његова реч је доживљена, извајана из искуства. Он је веру своју - животош својим оправдао, животом својим доказао; у њој је све опитно, све реално, ничег фантастичног, ничег измишљеног. Пун животворног и спасоносног искуства, он се смело исповеда: "Све држим за штету,... све држим да су трице, само да Христа добијем, и да се у Њему нађем...; да дознам Њега и силу васкрсења Његова и заједницу Његових мука, да будем налик на смрт Његову, да бих како достигао у васкрсење мртвих" (Флб.3, 8-11). - Сва етика његова креће се у тој сфери, у границама тих жеља.

Кроз грехопад смо сви умрли, кроз Васкрсење сви оживљујемо. Како у Адаму сви умиру, тако у Христу сви оживљују (1Кор.15,22). Адам је увео род људски у одвратни и људождерски тунел смрти, Христос нас је извео из њега на пут бесмртности. Још за време земаљског живота у смртним телима верних Својих Васкрсли Господ слаже залоге бесмртности, и оживљава их на живот вечни Духом Светим (Рм.8,11). Нико не обраћа на тело људско, на светост и бесмртност његову, такву пажњу као Господ Христос. Он је учинио све да му осигура бесмртност и вечност. Ко тело своје поведе путем Христовим, нема сумње да ће га увести у живот вечни. Прави хришћани то увек чине, и заједно са Апостолом Павлом изјављују: ми једнако носимо на телу смрт Господа Исуса да се и живот Исусов на телу нашем покаже. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртноме телу нашем (2Кор.4,10-11). Васкрсли Господ даје снаге хришћанима да трпељиво поднесе распадање свога спољашњег човека, док се унутрашњи обнавља сваки дан: и док то бива, они гледају на вечност као на своју праву отаџбину (2Кор.4,16-18). Васкрсли Господ као жива, вечно жива стваралачка етичка сила, овековечава живот човечије личности, и преноси са земље на небо не само животни центар душе, већ и тела човечијег (Флб.3,20).

Новозаветно учење о васкрсењу разликује се битно од свих осталих учења о васкрсењу. Разликује се тиме што се оснива и изводи из Васкрсле Личности Богочовека Христа. У Хришћанству васкрсење није теорема, није принцип, није нека надлична или безлична схема, већ пуна, Богочовечанска Личност: Ја сам васкрсење и живот: који верује Мене ако и ужре живеће. И ни један који живи и верује Мене неће умрети вавек (Јн.11,25-26). Остале религије, и неке философије, дају дискурсивно, априористично, безлично решење, или боље рећи - објашњење тога проблема. Хришћанство има Васкрслу Личност (=Христа), и њоме доказује васкрсење мртвих. У томе је његова новина, вечна новина и чар. Оно нема потребе да измишља логичке доказе; оно показује Личност, показује вечно живог Богочовека Христа: дођи и види (Јн. 1,46).

Животни смисао сваког хришћанина јесте да личност своју учини саставним, органским делом у Телу Васкрслог Христа (=Цркви). Учини ли то, њему није потребно доказивати васкрсење из мртвих, јер већ има осећање у себи да је бесмртан и вечан. " Први је човек од земље, земљан; други је човек Господ с неба. Какав је земљани такви су и земљани; и какав је Небески такви су и небески. И како носимо обличје земљанога тако ћемо носити и обличје Небескога" (1 Кор. 47-49; ср. Рм.8,29; 2Кор.4,4; 3,18). Ако је Христос васкрсао, онда је непотребно питати, да ли ће васкрснути они који су се у Христа обукли и постали Његови сутелесници. Свако пролазно људско биће добија свој непролазни смисао и значај у васкрсењу; смртно биће добија свој смисао када се обуче у бесмртност, распадљиво - када се обуче у нераспадљивост; а сви људи, све што живи, што је живело и што ће живети - добија свој завршни, свој вечни смисао у Васкрслом Христу, једином Победиоцу смрти, и греха, и пакла и ђавола (1Кор.15,53-56). Хришћани не собом већ Христом побеђују грех и смрт; васкрсавају из гроба саможивог егоизма; Он је њихово васкрсење и живот (1Кор.15,57; Рм.8,37); они имају у Њему све: Алфу и Омегу (Откр.1,8); Он је Глава телу Цркве, Прворођени, Васкрсли из мртвих, да буде Он у свему први (Кол.1,18).

За поседнуте смрћу људе, људе неуке и учене, богате и убоге, васкрсење је нешто ново. Све је остарело грехом и смрћу; васкрсење је победа над том остарелошћу; васкрсење је пролеће за душу и тело, новина коју остарели ум људски тешко прима. Када Апостол Павле на Ареопагу у Атини философима проповеда Васкрсење Христово из мртвих, онда једни од њих говоре да је то "нова наука", а други му се ругају (ДАп.17,1920; 17,32). Но то је нова наука и нови живот, нова нада и нова радост. Христос је васкрсао, значи: васкрсење постаје неопходна догма за сваког хришћанина (шор.15,2123). У томе је једина нада, која може спасти човека од последњег, самоубиственог очајања: "Нећу вам затајити, браћо, за оне који су умрли, да не жалите као и остали који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довесши с Њим... Мрти у Христу васкрснуће,... и шако ћемо свагда с Господом бити" (1Сол.4,1317). "Ево вам казујем тајну... сви ћемо се претворити, у један пут, у трен ока у последњој труби, јер ће затрубити, и мртви ће устати нераспадљиви" (1Кор.15,51-52). О овоме говори и Еванђеље при опелу (Јн. зач. 16, гл. 5,24-30): " Заиста, заиста вам кажем: иде час, и већ је настао,кад аће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети... Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда". - Васкрсење из мртвих је воља Оца Небеског, отуда и смисао сваке људске личности. Без васкрсења све губи свој смисао; у васкрсењу га једино добија, јер не пропада, већ васкрсава у живот вечни (Јн.6,39-40; Лк.14,14). Ко постане син Божји, неминовно постаје и син васкрсења (Лк.20,36).

Шта? зар ви мислите да се не може веровати да Бог мртве подиже? - пита Апостол Павле. И одмах одговара да је и он сам тако мислио; и не само мислио, већ и помамно се борио против измишљене бајке о васкрсењу Исуса Назарећанина; борио се све дотле, док није видео самог Васкрслог Исуса, и по виђењу - од најстраснијег Христоборца постао најодушевљенији проповедник Васкрслог Христа (ср. ДАп.26,8-16).

Христос је васкрсао, али Он је био Богочовек; а како је могуће да обични људи васкрсну? - Питајте Јевреје који су присуствовали Лазаревом васкрсењу (Јн.11, 32-46; 12,17-19). Христос је васкрсао пријатеља Свог Лазара; то је историјски факт; но како се то десило, како је тај процес својом унутрашњом страном текао, то је непојамно за грехоимани разум људски (Јн.11,11-14). Васкрсли Лазар је жива проповед о свеопштем васкрсењу. Гледајући њега васкрслог, многи су Јевреји поверовали у Исуса њега ради, а главари свештенички договорили су се да и њега убиј у и тиме уклоне тако речиту проповед о Исусу - Васкрситељу мртвих (Јн.12,10-11). - Да мртви васкрсавају, сведочи Јаир, чију јединицу васкрсава Исус (Мк.5,22-43; Мт.9,18-25; Лк.8,41-56), Сведочи и Наинска удовица, чијег јединца васкрсава жалостиви Господ (Лк.7,11-15).

За Христа васкрсење је природна неопходност, а смрт је спавање, сан (Јн.11,11-13; Мк. 5,39). Победитељ смрти васкрсава из мртвих оне које хоће. О томе имамо историјска факта, но сам процес васкрсења - непојаман је за људе, и многима служи као повод за одрицање и самог васкрсења.

"Како ће устати мртви? у каквом ће телу доћи?" - то су стара коринтска питања, стара и увек нова (1Кор.15,35). Но Апостол Павле је на њих богомудро одговорио: "Безумниче! ти што сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш не сејеш тело које ће бити, него голо зрно... А Бог му даје тело како хоће, и сваком семену своје тело... Тако и васкрсење мртвих: сеје се за распадљивосш, а устаје за нераспадљивост;... сеје се тело телесно, а устаје тело духовно (1Кор.15, 36-44). То значи: суштину зрна, њено тајанствено узрастање води Бог (ср. 1 Кор. 3,5-9); тело телесно тајанственим начином постаје духовно: суштину тела и духа, суштину личности човечје зна само Бог, отуда и васкрсење личности бива Богом: од телесног тела Бог узима при васкрсењу оно што сачињава суштаствени део човечје личности; у својој последњој суштини и материја је духовна, и тело је - духовно тело.

Очигледно је да је Васкрсење Христово најнеопходнија нужност у новозаветној економији (=домостроју) спасења. Алфа и Омега васкрсења је Васкрсла Личност Богочовека Христа. Њоме је предестиниран сам факт и сам процес свеопштег васкрсења. Христов мучни подвиг спасења света крунисан је Васкрсењем Његовим из мртвих. Зато Васкрсење Његово безнадежно срце човеково испуњује живом надом, небивалом надом и радошћу (1 Петр. 1,3). Без Христовог Васкрсења: живот би био бесмислен, страдања би била неоправдива, патње би биле неискупљиве. Ако Христос не уста - узалуд вера наша (1 Кор.15,14), узалуд наука, узалуд философија, узалуд страдања, узалуд - сав живот.

 

(1925) Свети Николај Жички

БЕСЕДА НА ВАСКРС

Јеванђеље о Победиоцу смрти

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним - и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду - ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут - ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба - Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења - јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство - и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек - то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему - и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

 

Свети Јован Шангајски

ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ БИО ПОМИЛОВАН РАЗБОЈНИК РАЗБОРИТИ?

"А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" (Лк. 23, 39-43).

Тако приповеда свети јеванђелиста Лука о дубоко поучном и дирљивом догађају, о Христовом обраћењу и помиловању разбојника који је висио поред Њега на крсту на Голготи.

Чиме је разбојник заслужио такву милост? Шта је изазвало тако брз и одлучан одговор Господа? У аду су се још налазили сви старозаветни праведници, укључујући Јована Претечу. У ад се спремао да сиђе Сам Господ, истина не због тога да тамо пати, него да би отуда извео заточенике.

Још никоме Господ није обећао да ће га узнети у Царство Небеско, чак је и апостолима обећао да ће их узети у Своје боравиште тек када их припреми.

Па због чега разбојник пре свих заслужује милост, зашто се њему тако брзо отварају рајска врата? Усредсредимо се на душевно стање разбојника и на ситуацију око њега.

Читав живот је провео у пљачкама и злочинима. Али очигледно у њему није умрла савест и у дубини душе је остало нешто добро. Предање чак каже да је он био управо онај разбојник који се у време Христовог бекства у Египат сажалио над дивним детенцетом и није дозволио својим друговима да Га убију када су заједно напали на свету породицу која је бежала у Египат. Да се није присетио лика тога Младенца, када се загледао у лице Онога Који је крај њега висио на крсту?

Али било тако или не, у сваком случају поглед разбојника на Христа је пробудио савест у њему. Сада је висио заједно са Праведником, заједно са "Најљепшим између синова људских" (Пс. 45, 2), Који тада "презрен бјеше и одбачен између људи", пошто није имао "ни обличја ни љепоте" (Исаи. 52, 23).

Гледајући Га разбојник као да се тргао из дубоког сна. Постала му је јасна разлика између Њега и себе самог. Овај је несумњиви Праведник, који опрашта чак и Својим мучитељима и моли се за њих Богу, кога назива Оцем Својим. А он је убио много жртава, пролио је крв људи који му не учинише никакво зло.

Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свестан својих грехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт. 27, 44), у њему заменило осећање смерности и скрушености. Он је осетио страх од будућег суда Божијег над њим.

Грех му је постао одвратан и страшан. У души он више није био разбојник. У њему се пробудило човекољубље и милосрђе. Са страхом за судбину своје душе у њему се подударила одвратност према изругивању над невиним Патником.

Несумњиво је и раније слушао о великом Учитељу и Чудотворцу из Назарета. Оно што се догађало у Јудеји и у Галилеји је било предмет многих разговора и тумачења у читавој земљи. Раније није обраћао пажњу на оно што је слушао о Њему. Сада, нашавши се заједно с Њим и у једнаком положају, он је почео да схвата моралну величину Његове личности.

Благост, свепраштање и молитва Христова су запањили разбојника. Он је срцем схватио да поред њега није обичан човек. Тако се Богу као Своме Оцу у смртном часу могао обраћати само онај ко је заиста био свестан себе као Сина Божијег. Не колебати се у свом учењу о љубави и свеопштем праштању, подносећи сву нискост људске клевете и пакости оних којима је чинио доброчинства, могао је само онај ко је био најтешње повезан са извором Љубави или је био Он Сам.

Разбојник се сетио свега чудесног што је слушао о Ономе Који је сада био распет са њим и топло осећање вере се родило у његовом срцу. Да, Он је сигурно био Син Божији, који се оваплотио на земљи, али је непрекидно остао у општењу са Оцем Својим, Син Божији, кога земља није прихватила и који се враћао на небо, Син Божији који може да опрашта људима! У њему се родила нада да ће избећи осуду на посмртном суду. Ако Исус моли Оца Свога за оне који Га распињу, неће одбацити ни онога који је са Њим распет. Треба се обратити Њему, да би га Он који сада дели његову судбину горких патњи, прихватио и у Своме блаженству.

Истина, обраћање Исусу речима љубави и саучешћа дочекаће подсмех гомиле која је око њих, која махнита и хули на Њега. Признати Га за праведника и Сина Божијег, значи скренути на себе пажњу и гнев јудејских старешина. Иако они не могу да му нанесу више телесне патње него што је он већ подноси, како ће бити тешко осећати око себе само мржњу, како ће му патње постати тешке када и њему почне да се руга беспослени народ који овде галами!

Уосталом, шта је сада за њега гнев земаљских власти, шта му сада значе подсмеси људски? Ма колико је тешко бити одбачен од људи на прагу смрти, још је теже бити одбачен од Бога. Он иде на суд Божији и само Бога треба да се боји. Мора у последњим тренуцима живота урадити оно за шта је још способан, да би стекао благонаклоност Божију.

Нека својим речима он макар мало олакша Христу патње, нека се макар једном од оних који хуле пробуди савест и нека престане да Га ружи. Христос, који је обећао да ће наградити за чашу воде која се даде у име Његово, неће ни њега због тога оставити без награде. Нека они који Христа понижавају и њега понизе са Њим! То ће га још ближе повезати са Христом. Са Христом ће делити усуд овде, а Христос га заборавити неће ни у слави Својој!

И ево, у хуку гласних подсмеха, поруга и псовки, он је почео да саветује свога друга, који је висио лево од Христа да престане да му се руга. "Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. " А потом се са његових уста зачуо смерни глас: "Помени ме, Господе, када дођеш у Царству своме. "

То је био вапај бившег разбојника, а сада новог ученика Христовог, који поверова у Христа онда када Га ранији ученици напустише.

"Разбојник благослови, а ја се одрекох" (сједален, глас 5), јецаше после тужно св. апостол Петар. У то време у Господа посумњаше и сви остали апостоли.

Чак и св. Јован Богослов, који је нераздвојно пратио свога Учитеља и стајао код Крста на Голготи, иако је наставио да буде веран Исусу који га љубљаше, не имадијаше тада савршену веру у Божанственост свога Учитеља: тек после Васкрсења, ушавши у празан гроб, у коме су лежали покрови и убрус који обавијаху мртво Тело Христово, он "видје и вјерова" да је Христос ваистину васкрсао и да је Син Божији.

Апостоли су се поколебали у својој вери у Исуса, као у Месију, зато што су они очекивали и желели да у Њему виде Цара земаљског, у чијем ће Царству они моћи да седе "десно и лево" од Господа.

Разбојник је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета "није од овога свијета". Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни. И на прагу вечности разумео је таштину славе земаљске и царстава земаљских. Он је постао свестан да се величина састоји у праведности и у праведном Исусу кога су невиног мучили он је угледао Цара правде. Не тражи он од Њега славу у царству земаљском, него спасење душе своје.

Вера разбојникова, која се роди из дивљења Христовој моралној величини, показала се јачом него вера апостола, који су били опчињени узвишеношћу Христовог учења, али су још увек више веровали у Њега због чуда и знамења која је творио.

Сада се није догодило чудесно избављење Христово од непријатеља његових и поколебала се вера апостола.

Али трпљење, свеопште праштање и вера у то да га чује Отац Његов Небески тако су јасно показали праведност Исусову, Његову моралну узвишеност да се, пошто је због ње поверовао у Христа, није могао поколебати онај који је тражио духовни и морални препород.

А управо је за тим и жудео разбојник који постаде свестан свог дубоког пада.

Он није тражио од Христа да буде у Царству Његовом "лево или десно од Њега", него је свестан своје недостојности, смерно молио само "да га помене у Царству своме", да му да макар најнезнатније место.

Он је отворено пред свима исповедао Распетог Христа као Господа и молио Га да му се смилује.

Смерна вера у Христа учини га исповедником. По вољи својој он беше чак мученик, јер, пошто се не уплаши да призна за свога Господа од свих одбаченог "Цара Јудејског", на Кога беше усмерена сва мржња безбројног народа који се окупи тих дана у Јерусалим из свих крајева света на празник Пасхе и заједно са својим старешинама и свештеницима хуљаше на Христа, сигурно се не би уплашио ни да страда за Њега.

Тако је искрено покајање разбојника родило смерност и истовремено се показало као поуздан темељ тако чврсте вере какву у то време нису стекли најближи Христови Ученици.

Разбојник који поверовао показао је такав подвиг за какав тада није био способан ниједан од њих.

"Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима", рекао је Господ Исус Христос.

Разбојник је исповедао Христа, исповедао Га је пред многобројним народом који Му се ругао, исповедао Га је тада када се нико није усудио да то учини и када су чак и малобројни ученици и жене, што Му остадоше верни, само горким сузама сведочили о својој љубави према Њему.

Разбојник је учинио то што су некада учинила три младића у Вавилону, одбивши да се клањају златном лику који је поставио Навуходоносор на пољу Дури и коме се клањаху "сви народи, племена и језици" (Дан. 3, 7).

Поверовао је разбојник у Господа који страда, "исповиједа Бога скривеног", пре свих је познао Њега и силу васкрсења Његова и удео у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Филип. 3, 10), пре свих је схватио у чему је "Царство што није од овога свијета", разумео "шта је истина" (Јн. 18, 36-38).

Он је први разумео шта је Царство Христово, па зато први у њега и улази.

Он је први угледао "Исуса Христа и то распетога" (1. Кор. 2, 2), први је проповедао "Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост" (1. Кор. 1, 23-24).

Зато он први и осећа на себи силу и мудрост Божију, силу самилосне и препорођујуће љубави Христове, први "зачу звук силе Крстове, као да се њиме рај отвара" (4. песма канона Вазнесења).

Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега - ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.

Многи греше и надају се у покајање пре смрти, наводећи пример разборитог разбојника.

Али да ли је неко способан за сличан подвиг?

"Помилова Господ разбојника у последњи час, да нико очајавао не би. Али само њега, да се нико превише не поуздава у Његово милосрђе" (Блаж. Августин).

"Такав је крај његов! А какав ће наш бити не знамо и није нам познато каквом смрћу умрећемо: да ли ће доћи изненада или уз било какву најаву? " (преп. Теодор Студит, "Поука поводом изненадне смрти брата". )

Да ли ћемо успети да се тада у трену морално преобразимо и узвисимо духовно попут "пратиоца Христовог, који глас мали изусти и велику веру задоби? Да нас не уграби смрт изненадна, оставивши нам наде изневерене у покајање пред смрт? " (беседа св. Кирила Александријског "О Страшном Суду", објављена у Великом Часослову).

Зато: "Грешниче, не одлажи покајање због грехова да они не би са тобом у други живот прешли и оптеретили те теретом неизмерним" (Блаж. Августин, "Илиотропион" св. Јована Тоболског, књига 4, глава 5).

Пример разбојника разборитог нека нас подстакне да не одгађамо покајање, него "да се разапнемо са Христом" и да се "кајемо благо" да бисмо и ми на себи осетили "сапатништва милост" (молитва Симеона Новог Богослова). "А који... распесмо тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24) стараћемо се за најскорије пуно унутарње своје поправљање, препуштајући се потпуно вољи Божијој и молећи од Христа милост и благодат.

"Покајање разбојниково, Једини Човекољупче, Христе Боже наш, подај и нама који ти с вером служимо, и молимо Ти се: Помени и нас у Царству своме" (Блажене вакрсни 4. гласа).

"Као разбојника разборитог, у трену једном што се раЈа удостоји, Господе, и мене дрветом крсним просветли и спаси ме."

 

Сергеј Булгаков

ВАСКРСЕЊЕ – ОСТВАРЕЊЕ ЦЕЛОКУПНЕ ЉУДСКЕ ИСТОРИЈЕ

Христос је васкрсао и у Христу је васкрсло цело човечанство које још увек живи смртним животом Старог Адама. Између васкрслог, прослављеног човечанства Христовог и нашег човечанства постоји онтолошки прекид (transcensus) који не може бити испуњен никаквим кретањем од једног ка другоме. Али остаје и унутрашња веза, штавише, постоји неразрушиво јединство Сина Човечијег са људским родом, према обећању „Ја сам с вама у све дане до свршетка века“, према Његовом борављењу на земљи четрдесет дана по васкрсењу, у складу с Његовим присуством у евхаристијском телу и крви, и Његовом пребивању у свету у крви и води које су се излиле из Његовог ребра. Христос живи у појединачном човеку и у Свом човечанству, и делује у њему дајући му нове снаге. И Христос оставља Свом човечанству, Цркви, у опроштајној беседи, преко својих ученика, следећи завет и обећање, узводећи Своја сопствена дела Оцу, Он позива на веру у Њега због дела Његових. „И што год да заиштете од Оца у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину“ (Јн 14, 11-14). „А Утешитељ, Дух Свети, тога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох“ (14, 26). „А када дође он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује и јавиће вам оно што долази“ (Јн 16, 13). „А сад сам вам рекао, пре него се збуде, да верујете када се збуде“ (Јн 16, 13). Опроштајна беседа не садржи само велика обећања, већ она позива и на велика дела, чији је узор дао Спаситељ: „Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали: а сада су и видели, и омрзнули и мене и Оца мојега“ (Јн 15, 24).

Према томе, постоји ли неки узајамни однос између земаљског живота човечанства са његовим делима и његовог будућег васкрсења које се већ догодило у васкрсењу Христовом? Не можемо тврдити да постоји непосредна веза, јер ту постоји транцензус, апсолутно чудо, нови стваралачки акт Божији, али не можемо ни сасвим одбацити такву везу, јер не васкрсава ново, већ исто то земаљско човечанство. Међутим, ми не мођемо својим мишљењем реализовати за себе ту везу, јер ту је чудо које разбија нашу мисао са њеним законом континуитета, логичког и природног. Васкрсење не може ући у нашу свест као циљ, као један од циљева, па макар и крајњи, али оно не може бити ни одстрањено из ње као руководећа идеја, као идеал ума (Кант). Оно је недостижно и неоствариво искључиво људским снагама у оквирима земаљског света са његовом узрочношћу, света којем такође предстоји да се пробрази и постане ново небо и нова земља, јер и преображава и васкрсава Бог који је васкрсао Христа, васкрсава нас Христос (Јн 5, 20-30). Али, да ли се тиме одстрањује веза између живота овога века и васкрсења. Може ли се васкрсење схватити само као једнострани акт Бога, спасоносно божанско насиље над тварју услед некакве божанске самовоље, ван узејамног дејства са творевином? Зар се сам Христов долазак у свет није збио као испуњење времена и рокова, зар он није претпостављао за себе људска дела и достигнућа у читавом човечанству и у старозаветној цркви? И, с друге стране, зар историја Цркве само зато да би припремила долазак антихриста са сваком поквареношћу и безверјем и на крају се не своди  чак и на чисту нулу добра, него на минус? наравно, не. Чак и ако је тај резултат последња деоба и последње испуњење. А ако је тако, онда сва људска дела на која нас позива Христос и даје нам узор у својим чудима, сва она имају однос према крају, то јест васкрсењу, са људске стране воде ка њему. То не уклања деловање Очеве свемоћи у свету, али ни оно не представља онтолошко насиље над творевином. Зато, као што дела имају свој интеграл у Делу, тако га и чуда имају у Чуду. Ми не можемо одредити њихов непосредни узајамни однос, не само због тога што је божанско деловање недокучиво за човека, него и због тога што ту имамо посла са човековим стваралачким задацима, где делују слобода и надахнуће. Ономе што човек мора или не мора да учини, није својствено да буде унапред познато, јер оно је ново у историји. Ту ћуте, разуме се, предвиђања и пророчанства, и говори само заповест стваралаштва и његов врховни циљ. Човеку није дато да унапред зна шта постиже или не постиже човечанство на свом путу. Штавише, ту имамо различите могућности, па према томе и условност пророчанства. Може се само рећи шта му је дато да постигне. Дела човечанска служе животу који је пребивајуће чудо Божије у овом свету и треба да воде овај привремени живот ка животу васкрсења, који је дело Божије изнад дела људских. Стога је свеопште васкрсење Богом остварени интеграл целокупне људске историје и свих људских дела. О небеском Јерусалиму је речено: „И народи ће ходити у светлости његовој, и цареви земаљски донеће славу и част своју у њега“ (Откр 21, 24).

Превео Зоран Буљугић

 

Александар Мењ

ИЗА НАШЕ СМРТИ ОТКРИВА СЕ ВЕЧНОСТ

Онај за човечанство универзални поглед, да након смрти физичког тела не умире цео човек него некакво његово духовно језгро остаје, није привилегија хришћанства, већ је најшира, најраспрострањенија представа. Бесмртност душе, неуништивост башег „ја“ – то је део природне структуре човековог бића, то је наша природа. И баш зато, човек подсвесно, у суштини, не верује у своје потпуно уништење, он не може чак ни да замисли шта је то „ништа“, јер управо његовом „ја“, средишту његове личности, припада свест о неуништивости.

Повратак људи оданде одакле раније нијо било повратка, односи се на природно биће човека.

Међутим, хришћанско учење превазилази границе тог бића.

Ако се окренете хришћанском православном Символу вере, нећете тамо наћи овакве речи: „Верујем у бесмртност душе“.

Усудио бих се чак да кажем да хришћанство уопште не верује у то, него да то једноставно сматра нечим прилично природним. И, могуће је томе додати, нећу да инсистирам, али није искључено да ће у најскоријој будућности која се назире, тај факт доживљавања помоћу сазнања свога тела постати већ и објект научног сазнања. У символу вере је речено ово: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века“, не бесмртност душе, него васкрсење мртвих. У томе је била и биће принципијелна разлика између хришћанског учења о есхатону, између  хришћанске есхатологије и есхатологије свих других философских концепција и религиозних учења. Јер, за хришћанство је бескрајно вредно управо то да је човек оваплоћено биће, биће у плоти, да је Бог утиснуо Дух у материју, да је игра плоти, игра природе, разноликост материјалног света, постала оно окриље у коме блиста дух.

Разоваплоћење човека није само ослобађање од немоћи и слабости плоти, то је, да тако кажемо, ограничавање човека, јер је човек замишљен као биће уписано, урасло у плотски свет. „Ја сам веза светова“ – каже песник. Веза светова – то значи да у нама живе не само физички свет и хемијске тајне, него и сви елементи на којима почива Универзум. Преко нас дух закључује савез са читавом природом, и живом и неживом. И са хришћанског становишта била би очигледна гршка када би се у потпуности прихватила позната грчка концепција о телу као гробници.

Тело, каже апостол Павле, јесте храм Светога Духа, а кад је храм, онда је значи нешто свето. Значи да природа није само некакво искушење за нас, да тело једноставно нешто што треба да нас депримира – ставили смо омчу око врата, а затим се дух ослободио и полетео као птица. Не, овде постоји некаква велика замисао: оваплоћено биће, дух који, према речима песника, може да буде месија природе.

Превео Владимир Меденица

 

Павле Рак

СВЕ НА СВЕТОЈ ГОРИ ЗРАЧИ НЕКОМ ПОСЕБНОМ СВЕТЛОШЋУ

Почело је велико ускрсно богослужење. У мраку се певају песме бола и кајања. Њих, међутим, све чешће прожима и према нашим срцима отвара мотив скорог избављења. А онда – неисказано весеље!

Откако је први пут недвосмислено одјекнуло „Христос воскресе из мертвих“, покуљала је бујица радости, напунила собом храм и незадрживо планула у свим правцима. Два пута у току ове ноћи цела се црква покретала: свеће и фењери, хоругве и крстови, иконе и кивоти уз победничко брујање тропара излазили су у прозебло манастирско двориште да га својом вешћу огреју, да озаре небо, над њим и читаву васиону.

Ту, у дворишту, чита се пасхална посланица светог Јована Златоустог: „Дођите сада, ви који сте се трудили, по заслужену плату. И ви, који сте труд почели тек на пола пута, и ви, који сте пришли у последњем тренутку, сви дођите, не оклевајте, јер је велика милост која се данас излива на свет.“

Радост живима који заједно са Христом васкрсавају из своје греховне пустиње; радост мртвима који заједно са Христом устају у живот вечни. Ове ноћи, побеђена је смрт. У тријумфу, насред хиландарског дворишта, са монасима су делови Часног Крста и мошти светитеља, мошти светог пророка Исаије кога помиње Златоусти пасхални проповедник.

И небеска, рајска звоњава. После неколико тренутака тишине над тишинама, густу ноћ као руком однесе најпре неколико брзих и ситних сребрних удараца у мала звона, па преблаги бас који им споро потврђује, па поново убрзано саопштавање малих: празника је, празник! Онда се бас распева, безуспешно и бескрајно симпатично покушавајући да следи ритам враголастих сопрана. Полијелеј и чираци, али и кипариси у дворишту, па чак и моћни Савин пирг, попут усхићеног цара Давида у узбуђењу играју. Са њима шума, околна брдашца и таласи недалеког мора, и први знаци нове, умивене зоре.

Како је ишчилео, куда нестао умор узастопних на ногама проведених ноћи? Ево, завршена је ускршња Литургија, завршен је и свечани пријем у манастирској диванхани. Сви су већ свима честитали празник, начашћавали се ускршњим јајима, ратлуком, колачићима и кафом, а никоме ни на памет не пада да оде на починак. Настављају се посете, друштво се сели из келије у келију, причају се веселе приче. А манастирским ходницима непрестано одјекује тропар у свим варијантама, и српским, и грчким, и руским. Весела лица монаха као да на свадбу иду.

Кад су се старији већ мало задували и почели полако да се повлаче, монашки подмладак је кренуо ван манастирских зидина, да и са пољима подели радост.

Пале кандила пред олтаром мале цркве манастирског гробља. И са истом радошћу силазе у костурницу, где су на једноставним, грубим полицама порађане стотине безимених лобања њихових претходника. Ускршњи тропар овде одјекује посебном снагом: монаси који ту почивају све су своје животе посветили данашњем празнику и он је пре свега њихов. Нема дирљивије радости Ускрса од радости која је подељена са овим скромним, ћутљивим свечарима. сав смисао ових костију, на овом месту, везан је једино и искључиво за овај празник.

Цела ова недеља после Ускрса се зове светла. И све на Светој Гори зрачи неком посебном светлошћу. Светлоплаве и сребрне одежде свештеника, погледи што се измењују на стазама, гласни поздрави на грчком и словенском. И овај монах са којим сам се дао на пут светао је од главе до пете: плавокос, белопут, млад као роса. Са одушевљењем прича о келији у којој већ неколико месеци учи иконопис и грчки језик, живи и служи Литургију са још десетак младих монаха – Грка. Њега, Србина, примили су као рођенијег од свих својих. „Старац“ га обасипа толиком љубављу да му је готово неугодно, помишља да је неоправдано повлашћен. Прича како иначе строги старац, за тренутак када се монаси одмарају, разговара са њима тепајући им, као најљубљенијим својим синовима.

Зар је вештина љубави заиста тако потиснута на маргине света коме припадам, сведена на тај више друштвени него животворни однос, на бежање од самоће и прокажености, на страх од неуспеха – па тешко могу и да замислим старца који тако интензивно воли своје ученике и духовна чеда?

 

Александар Пападијамандис (Васкршње приче)

КАКВА РАДОСТ, КАКАВ ТРИЈУМФ

А на Велику суботу, мало после поноћи, мајка би пробудила Евангелиноса и Морфо, и док су се издалека чула звона, одлазили су у цркву, где се појало „слатко моје пролеће“ и друге песме из статија. И сви верници су, са упаљеним свећицама, излазили у порту, испред бледог светла опадајућег месеца, док је зора већ рудела и белела се, пратећи Плаштаницу која је бљештала од мноштва свећица. Благи ветрић је тихо миловао пламичке не гасећи их, а пролеће је слало своје најизабраније мирисе Страдајућем и Погребеном, као да је и оно певало: „Слатко моје пролеће, најдраже моје дете!“. И море је запљускујући обалу и роморећи понављало: „Авај! Најслађи Исусе!“. Деца која су ишла испред поворке, громогласно су викала: „Господи помилуј! Господи помилуј!“. Евангелинос је певушио са осталима: „Го'поди поми'јуј! Го'поди поми'јуј!“.

Касније је изашло сунце Велике суботе, распрштајући неизбежну маглу Великог петка (коју сачињава сива мешавина дана, и прецрна, као Арапин црна ноћ). Евангелиноса је пробудило блејање овнића, кога је спремао да, за породицу капетан-Комњаноса, закоље сусед Никола, муж Миљие. Евангелинос и Морфо су изашли у двориште. Како је лепо! Какав дан! Како је јагње било бело! И како је, јадно, блејало (бее – бее)! Тада није изгледало много несрећно, иако ће бити заклано. И оно друго, безгрешни Агнец, Безгрешни који узима грех света, и тај други, невини Агнец се води на заклање...

Увече би отац доносио кући васкршње свећице, лепе, танке, украшене. Каква радост, какав тријумф! Замислите лепе, мале свећице са вештачким цвећем, са украсним, златним папиром. Евангелинос је желео да узме сестрину, говорећи, да је та већа. Мајка би му је дала, али је малишан поломио док се играо са њом, поломио је и своју, а после је бризнуо у плач. Отац му је купио другу, пошто га је обавезао да обећа да је неће узимати у руке све до поноћи, када ће поћи у цркву.

Малишан је заспао све плачући и радујући се.

После поноћи, пошто је стигао Васкрс и читав храм блештао, и трг је блештао при светлости свећица. (... )

Слатки Васкрс! Мајка радости! Слатка мајка! Васкршње оваплоћење!

Али Христос је обећао да ће са изабранима пити нови род виноградски у царству Оца својега, а химнописци су појали: „О, Пасха, велика и светла, Христе! Подај нам да имамо потпуно удела с Тобом у незалазном дану Царства Твога“.

Превела Марина Вељковић

 

Павле Евдокимов

ПАРУСИЈА И ВАСКРСЕЊЕ

Парусија ће свима учинити очигледном блиставу појаву Христа у његовој слави. Али, Парусија неће бити видљива из историје, него са оне стране историје, што претпоставља прелаз у један други еон: Сви ће бити преображени (1 Кор 15, 51) – Живи који се затекну биће узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху (1 Сол 4, 17). Према светом Павлу, реч је о енергији семена коју Бог васкрсава. Сеје се тело физичко, а васкрсава тело духовно (1 Кор 15, 44). Обучени у бесмртност и небески лик, сви ће изаћи када зачују глас. Есхатолошки текстови имају изузетну симболичку густину која онемогућава свако поједностављење, а пре свега буквални смисао. Немоћна, реч уступа место сликама које за свет поседују трансцедентну димензију. Прецизан смисао нам измиче и позива нас да „поштујемо тишину“ стварности о којој је речено: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор 3, 9).

Васкрсење је последње и крајње уздизање. Рука Божија хвата свој плен и односи га у једну непознату димензију. Највише што се може рећи јесте да дух достиже пуноћу људског бића, душу и тело који су сачувани у својој јединствености.

Свети Григорије из Нисе говори о „печату“ који се односи на облик тела (и који је једна од функције душе). Тај „печат“ ће омогућити да се препозна познато лице. Тело ће бити слично телу васкрслог Христа, што ће рећи: без тежине и непробојности. Енетгија одбијања, која све чини мутним, непробојним, уступиће место енергији привлачења и међусобног прожимања свега и свакога.

 

Жан Клод Ларше

ВАСКРСЛО ТЕЛО

Кроз Христа (1 Тим 4, 14), са Њим (исто) и у Њему (1 Кор 15, 22), силом Светога Духа, Бог ће дати живот онима који су умрли (Рим 8, 11), васкрсавајући њихово тело. Он ће их излечити од свих зала, према речи пророка Исаије: Оживјеће мртви твоји, и моје ће мртво тијело устати. Пробудите се, и пјевајте који станујете у праху; јер је твоја роса роса на трави, и земља ће изметнути мртваце (Ис 26, 19). Тело ће онда бити ослобођено од својих прошлих слабости и поново ће пронаћи свој интегритет. Тертулијан пише тим поводом: „Ако тело мора бити ишчупано из уништења, са много јачим разлогом ће бити излечено од својих слабости (... ) Ако смо преображени да бисмо приступили слави, колико више да бисмо приступили слави, колико више да бисмо приступили самом интегритету! Тако је васкрсење мртвог само обновљење целог бића.“

Након што је тело васкрсло и успостављено у својој целости, Бог ће га учинити некварљивим и бесмртним: јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно тело да се обуче у бесмртност (1 Кор 15, 53). Онда ћемо се променити (1 Кор 15, 52). Али то не значи да ћемо се обући у неко друго тело мимо овог које смо имали на земљи: не ради се о сељењу душа, ни о реинкарнацији. Свети оци на томе инсистирају (Cf. нпр. Св. Јован Златоусти, Омилије на Прву Коринћанима, XLI, 1 и XLII, 2; Омилије на Другу Коринћанима, X, 2-3; Св. Иринеј Лионски, Против јереси, V, 2, 3; Тертулијан, О васкрсењу: 52; 53; 55; 60; 62; Св. Григорије Ниски, Стварање човека: XXVII; XXVIII; О души и васкрсењу, 59-62, 68). Свако ће поново бити обучен у своје сопствено тело, али поново састављено и реструктуирано, васкрсло и преображено, обесмрћено. Оно ће тада бити изузето од несавршености, слабости, распадљивости и смртности, које карактеришу нашу садашњу природу. Тако и васкрсење мртвих: сеје се за распадљивост, а устаје за нераспадљивост. Сеје се у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили (1Кор 15, 42-43). Неће више постојати на начин материјалног постојања какво је сада и, дакле, неће више познавати одређења, нужности, ни ограничења било које врсте (Cf. Св. Григорије Ниски, De mortuis, PG 46, кол. 532 и 536; Св. Григорије Палама, Тријаде, I, 3, 36), већ бити ослобођено свих закона садашње трошне природе, као тело Васкрслога Христа, коме ће постати слично (Св. Јован Златоусти, Онилије на Филипљанима, XIII; 2). Не престајући да буде тело, „примиће облик сличан облику душе“ (Св. Максим Исповедник, Мистагогија, VII), постаће од телесног тела какво јесте заиста, духовно тело (1 Кор 15, 44; Cf. Св. Григорије Палама, loc. cit.). Наћи ће се савршено сједињено са душом (Св. Максим Исповедник, Схолије о Божанским именима, I, 4, PG 4, 197) и потпуно отворено за духовне Божанске енергије (Cf. Св. Григорије Палама, loc. cit.). Према Христовој речи, људи после васкрсења: биће као анђели на небесима (Мк 12, 25; Мт 22, 30; Лк 20, 35-36; Cf. ibid.).

 Cf. Св. Јован Златоусти, Омилије на утеху о смрти, I, 6; Авва Амон, Писма, I, 2).

Тело, у овом новом стању, где не носи више обличје земаљског, већ небеског (1 Кор 15, 49), неће, дакле, више бити потчињено ниједном облику кварења: оно неће осећати ни болести (Cf. Св. Јован Златоусти, Омилије на утеху о смрти, I, 6; Авва Амон, Писма, I, 2), ни физичку патњу (Cf. Свети Јован Златоусти, Омилије на Другу Коринћанима, X, 1 и 3; Омилије на Прву Коринћанима, XLI, 1; Авва Амон, Писма, I, 2), ни кварење било које врсте (Cf. Свети Григорије Ниски, loc. cit.; Тертулијан, op. cit., 57).

Човек ће онда у свом телу спознати савршено здравље, потпуно и коначно, да би у њему, као и у својој души, могао примити пуноћу благодати Божје, и тако целим својим бићем постати причасник Божанске природе (2 Петр 1, 4), и вечно уживати Божанска добра, са свим удовима и целокупним средствима, које му је Бог наменио од почетка стварајући да „да постане бог“. Али она ће тада, силом Духа Који ће их преобразити и оживети, бити вођена до свог савршенства. Тело ће тако испунити своје крајне назначење, а оно је: да се обожи са душом у људској личности. У том стању човек, као што пише свети Максим: „оставши потпуно човек по природи, у души и телу, постаће потпуно бог у својој души и телу, благодаћу и божанском величанственошћу обожујуће Славе која ће му потпуно пристајати“.

Превела с француског Јелица Вуковић

 

Архимандрит Јустин Поповић

БЕСЕДА НА ДРУГИ ДАН ВАСКРСА

(Манастир Ђелије 1966. године)[1]

Христос воскресе! Ваистину воскресе! Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена! У четири речи сва историја рода људскога! У четири речи твоја историја и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница. Када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности, све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?

Васкрсењем Својим Господ је из пакла извео род људски и узнео у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у Бесмртност. Господ је из ништавила, из небића, васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс! То је Васкрс! Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција, савршена и довршена, јер њоме - шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.

Ево дана који створи Господ![2] - тако се пева данас у једној дивној црквеној песми. А ко је до данас стварао дане људске? Ко је то стварао дане живота твог и мог, сваког човека - ко? Смрт! Смрт је створила твоје дане и моје дане и кроз грех бацила нас у загрљај ђаволу, а ђаво нас баца у пакао. Ето ко је стварао дане рода људског и дане живота људског. Грех, смрт, ђаво - ето твораца наших дана, ето црних сунаца у страшној ноћи греха и смрти, у којој је живео род људски до Господа Христа. Шта су они радили до Господа Христа? Дизали споменике. Коме? Смрти и ђаволу! Јер сваки грех, то је споменик који човек диже ђаволу. И овај свет до доласка Господа Христа претворио се у једно бескрајно игралиште, игралиште препуно лажних богова, препуно споменика греха и смрти, препуно споменика ђаволу. А те споменике дизали људи, људи гресима својим. Пун свет идола, пун свет лажних богова. Све њих стварао је човек лажући себе грехом, сластима греховним.

То човек и данас тражи после Васкрсења Господа Христа, када неће за Њим. Он и данас грехом својим диже споменике ђаволу, ствара разне идоле, лажне богове и клања им се. Колико се данас људи клања лажним боговима? Колико је данас људи неосетљивих на Васкрслог Господа? А људи, људи у лажима културе. Култура европска: идолиште, страшно идолиште пуно лажних богова, пуно лажних философа, лажних мудраца, лажних научника, лажних законика, лажних царева и краљева, лажних диктатора, лажних мучитеља, тирана. Све то без Христа и против Христа - и друкчије не може бити! Друкчије не може бити! Људи дижу стално споменике ђаволу, људи живе стално међу лажним боговима када не верују у Васкрслог Господа Исуса.

Овај свет без Господа Христа - шта је? Смртиште! Мртвачница! Огромна гробница! И у њој ставили човека, леш до леша, мртвац до мртваца, смрдљивац до смрдљивца. То је свет без Господа Христа! А са Њим, са Спаситељем, овај свет постаје васкрсилиште, постаје расадник бесмртности. Овај свет постаје миомирисно пролеће Вечности. То је учинило Васкрсење Господа Христа.

И ми хришћани, шта смо, ко смо ми? Ми смо мртваци који су изишли из гробова, васкрсли из гробова и живимо у овоме свету. Шта је то Господ учинио са нама Васкрсењем Својим? Шта је то Господ дао роду људскоме победивши нашег највећег непријатеља, смрт и ђавола и грех? Шта је дао Господ Христос? Дао нам је Живот, Бесмртни Живот, Вечни Живот, коме смрт не може да науди, коме ђаво не може да науди, коме никакав грех не може да науди. И Господ свако људско биће претворио у бесмртника. Ми хришћани у овоме свету живимо као васкрсли мртваци. Шта је Свето Крштење којим ми поштујемо Христа? - Свето Крштење није ништа друго него, како учи Свето Еванђеље, то је погребење са Господом Христом и васкрсење са Њим[3]. И ми, кроз крштење погребавамо се у Господа Христа, како се вели у дивним песмама: "Јуче се с тобом сахраних, погребох, а данас васкрсавам с тобом".[4] Да, васкрсавам с Тобом, Господе! То је хришћанин.

Хришћанин је човек који је саваскрсао са Господом Христом, и такав живи у овоме свету: као мртвац који је изашао из гроба, савладао све смрти, и хода кроз овај свет као бесмртник коме никаква смрт наудити не може. Не једна, него све смрти нека јуришају на Христовог човека, не могу му ништа! Бесмртник - јачи од свих смрти, он се чуди на сваку смрт и сатире је силом Васкрслог Господа. Ми, вели Свети Апостол, који у овоме свету живимо, Христос устаде, Христос васкрсе и ми у новом животу ходимо[5]. То је наш подвиг, хришћански подвиг у новоме животу. Каквом? - Бесмртном животу.

Ти си хришћанин. Долази жалост кроз овај свет, али знај, све је бесмртно што чиниш. Све иде у Вечни Живот с тобом. "Ко је у Христу нова је твар"[6], вели Свети Апостол Павле, нова је твар. Бити у Христу, вером си у Христу, гле, ти си нови човек, човек од крштења, човек бесмртности. Гле, ти нови човек, ти васкрсли мртвац, ти имаш ново срце, нову душу, бесмртно срце, бесмртну душу и бесмртну радост у Васкрсломе Господу. Гле, све "старо прође и ново настаде"[7]. Старо прође, прође стари смртни човек, и настаде нови, бесмртни човек у Христу. Прође смрад људског живота и настаде пролеће људског живота, вечно пролеће. Прођоше старе мисли, стара осећања, смрт смрдљива, и појавише се од Христа у човеку нова осећања, бесмртна и вечна, која миришу на Небо. Осећања и мисли хришћанинове миришу на Небо.

Ништа ново под сунцем осим једнога - осим Господа Христа! То је Једино Ново.[8] И људи који хоће да имају у себи то Ново, то Вечно Ново, ту Новину која никад не стари, ето имају у Господу Христу. Њу стичу само вером у Њега, вером у Васкрслог Господа Исуса. Јер у овоме свету, браћо, ништа није вечно осим онога што не умире, осим онога што је јаче од смрти - а то је Господ Христос и све што је од Њега и у Њему. То никада не умире и то је Вечно Ново. Вечно Ново и за тебе и за мене и за сваког човека, јер та васкрсла Божанска сила коју Господ даје човеку, тај Вечни Живот, Вечна Правда, ето вечних сила које никаква смрт сатрти не може, нити истерати из тебе, Христовог човека.

Да, у овоме свету само су хришћани вечито нови, вечно млади, јер нема смрти у њиховој души. Њих не може ништа да застари. У овом свету човек застари од греха, застари од смрти, док не умре сав се распадне у каљузи својој. А Христов човек је вечно млад. Што дуже живи, све је млађи, јер таква је вечност коју Господ даје, таква је Вечна Сила, Вечна Правда, Вечни Живот који Господ даје Својим следбеницима.

Ми данашњи људи живимо у свету такозваних револуција. Ми живимо у свету преврата. Живимо у свету, како веле, највећих прекретница. Куда, куда прекретнице данашње воде? - У злочине, у убиства! Све су то лажне револуције! Све су то лажни преврати, који не воде човека бесмртном животу и Вечном Животу, који не воде човека правој истинској срећи! Све је то лаж! То је револуција палога у рају који је човека навео на грех - ђавола! Револуције ђавола, то су револуције садашње. Шта ја говорим? - Истину, сву истину историје људске. Јер шта је урадио ђаво са Адамом и Евом? - Он је навео њих на своју ђавољу револуцију. У чему је та револуција? У чему је тај преврат који је ђаво извршио у нашем људском животу? У чему је та страшна прекретница и та страшна скретница, која је воз људског живота скренула са шина бесмртности у смрт, у амбис смрти? Шта је ђаво урадио са људима? - Он је људе преварио, он је људе одвратио од Бога. То је та револуција ђавоља. Грех је убацио у њихову душу. А грех - шта је урадио са њима? Он им је обећао: "Ако једете од овога рода забрањенога ви ћете постати бесмртни, бићете као богови"[9]. Појели наши прародитељи, и гле, сурвали се у амбис смрти. Слагао их ђаво. Извршила се највећа револуција. Јадни наши прародитељи Адам и Ева: мислили су да ће помоћу зла доћи до добра, да ће помоћу ђавола постати богови. То је данашња револуција: да се хоће помоћу ђавола постати бог! У томе је сав грех. У томе је сва лаж свих револуција мимо Христа, мимо Васкрсења Господа Христа. Људи хоће да постану богови помоћу ђавола! Каква лаж!

Али у тој лажи живи не само род људски до Христа, него и данас. Данас - данас то се исто чини, то се исто ради. Људи хоће помоћу зла, помоћу злочина да зацаре на земљи правду, (такозвану) велику правду за све људе. Погледајте, каква се правда зацарује по Азији, Африци, Европи, Аустралији и Америци? Правда злочина, правда покоља! Ђавоља сила! Ђаво опио умове људи, саблазнио их највећом саблазни и преварио највећом преваром: преваром да се може постати добар помоћу зла, да се може постати добар помоћу ђавола, да се може бити добар без Бога и против Бога.

А Господ дошао у овај свет да покаже и докаже, да само помоћу добрих средстава може се постати добар, да се само помоћу Божијом може постати бог по благодати,[10] да само помоћу Бога човек може постати савршен у овоме свету, савршен у добру, савршен у правди, савршен у истини, савршен у љубави. Без тога свет се гуши у злочину и злочинима. Непрекидан злочин - то је историја рода људског. Непрекидан злочин - без Христа и против Христа. Један дивни Светитељ, Симеон Нови Богослов, рекао је:" Добро које се не учини на добар начин, није добро".[11] То је еванђелско учење, браћо. Добро се може постићи само добрим начинима. До доброг се може доћи само помоћу Бога, а не помоћу ђавола. Вечноме Животу, Вечној Истини, Вечној Правди може се стићи само помоћу Бога, Господа Христа, не помоћу лажи ђаволских, помоћу ђавола.

У чему је разлика између свих тих револуција и револуције Господа Христа - Васкрсење Његово! У чему? У томе што сва Европа учи, попут лажног папизма: "циљ оправдава средства". А Еванђеље Христово учи: не, циљ не оправдава средства, већ добар циљ тражи увек само добра средства, и добар се циљ може остварити само увек помоћу добрих средстава. Ништа се добро у свету не може постићи помоћу лошег, већ само помоћу доброг. Господ је Христос дошао у овај свет да људе спасе од греха, да спасе грешнике од греха, а не да сатре и убије грешнике због греха.

А Европа, ево је , стално убија човека због греха. Европске теорије, луде и глупе, ево врше покољ по Азији, по Африци, по целоме свету врше покоље, и хоће те лажне луде теорије европске да помоћу зла остваре добро у овоме свету, да помоћу злочина остваре срећу рода људског. А гле, све лаж до лажи, смрт до смрти! А пуно разних опијума: култура, цивилизација, биоскопи, позоришта, кафане, барови, безочна уживања, сладострасни призори, све изложба до изложбе ђавољих саблазни. И све оне врше страшан покољ људских душа. Покољ људских душа почиње од Европе, највише од Европе, и онда надаље шири се кроз све демонске светове.

А ми хришћани, ми хришћани од Крштења почињемо. То је једина сила, то је једино ново, ту силу даје Господ Христос свакоме од нас. И ми, ми се одликујемо од свих других људи тиме што верујемо у Васкрсење Господа Христа и у своје лично васкрсење. И ми, ми данашњи хришћани, у двадесетоме веку хришћани, иако кљакави и богаљи, ми сведочимо једну истину са Светим Апостолима. Сведочанство, какво? Сведочимо Васкрслог Господа! Васкрсао Господ, васкрсао је човек! То је наше сведочанство. Ми стално у овоме свету, сваки од нас као хришћанин проповеда једно, сведочи једно: Васкрслог Господа и васкрслог себе. И живи у овоме свету као васкрсли мртвац који је победио смрт, победио је све смрти и данас и сутра и вавек. Киме? - Васкрслим Господом Исусом Христом.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

НАПОМЕНЕ:
[1] Еванђеље по Јовану 1,117. - Отац Јустин није беседио на Први Васкрс, јер је, по црквеном поретку, тада читао Ускршњу Посланицу Патријарха и Св. Архијерејског Сабора Св. Цркве. - Прим. уредн.
[2] Пс. 118,24. И Васкрсни антифон. - Прим. уредн.
[3] Рм. 6,34
[4] Васкрсни канон песма 3. - Прим уредн.
[5] 1 Кор. 15, 20; Рм. 6,4
[6] 2 Кор. 5,17
[7] 2 Кор. 5,17
[8] Књ. Пропов. 1,9 и Св. Јован Дамаскин, О Прав. вери 3,45. - Прим. уредн.
[9] 1 Мојс. 3,45
[10] Мисао Светих Отаца. - Прим. уредн.
[11] Слово 18,2. - Прим. уредн.

 

Страну о Васкрсу припремила Информативна служба Шумадијске епархије