У Недељу 18. по Духовима, 12. октобра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Преподобног оца нашег Киријака Отшелника, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у ћупријском селу Јовцу у Архијерејском намесништву Беличком.
Архијереју Шумадијске епархије саслуживали су високопреподобни архимандрит Евтимије јошанички и протосинђел Пајсије шуљковачки, високопречасни протојереји Александар Гајић, арехијерејски намесник белички, и Милан Ђорђевић, пречасни јереји Срђан Дангузовић и инж. хаџи Жељко Јовановић из Бељаничког архијерејског намесништва, као и пречасни протођакон Иван Гашић и часни ђакон Далибор Нићифоровић.
На Божанственој Литургији чтецирали су вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, а евхаристијско време овом приликом својим гласовима обојили су чланови Мушког појачког састава Парусија из Јагодине.
Црква Свете Тројице била је преиспуњена радошћу сусрета верног народа са својим Архијерејем, који је у беседи поучио своје епархиоте:
„У Име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре!
Јеванђеље које смо сада чули говори нам о једном чуду које је Господ наш Исус Христос учинио на Генисаретском језеру, где су Апостоли целу ноћ ловили рибу и ништа нису уловили. Сад замислите, ови Апостоли су живели од тог посла – ловљења риба. Од тог посла они су хранили себе и своју породицу. Целу ноћ ловили, ништа нису уловили. И можете замислити како је сад било тим Апостолима када дођу кући и кажу својим чељадима: „Данас немамо ништа да једемо“. Али Господ наш Исус Христос, који непрестано и стално бди над нама, Он који промишља о нама, Он је учинио чудо и рекао апостолу Петру да тај чамац доплови у дубину морску и да ту баци мрежу, а апостол Петар сумњив па каже: „Господе, целу ноћ ловисмо али ништа не уловисмо“. Али врши апостол Петар послушност Христу па каже: „Али на Твоју реч Господе бацићу мрежу“. И шта? Бог – чудотворац. Толико се уловило риба у мрежу да нису могли да је извуку па су позивали и друге рибаре са друге стране да им помогну. Ето шта бива када смо ми послушни Богу. Како Бог онда заиста мисли о нама. Размишља о нама и неће нас оставити ни гладне ни жедне. Само ако ми осетимо ту духовну глад и духовну жеђ за Господом нашим Исусом Христом. Ово данашње Јеванђеље има много символике, има много поуке у којима бисмо се могли поучити. Ако посматрамо на пример овај свет и живот у њему, шта ћемо видети? Видећемо да је овај свет једна непрестана ризница тајни, ризница истине и ризница лепоте, без обрзира што овај живот у којем живимо није увек „мед и млеко“. Без обзира што овај живот често на површини и пун је опасности. А све што је на површини, а нема корена, увек је у опасности да се сруши. На пример дрво, воћка ако нема дубоког корена, мали ветар ће је срушити и уништити. И заиста тако је да се неке ствари на површини догађају плитко. А и порвршан човек је плитак човек. А што је најгоре тај који је површан човек и плитак, он никако да призна. Напротив, он хоће стално да се доказује супротно. А са друге стране, тај живот наш, овај живот у коме живимо, опет – догађају се чудни догађаји тако да живот понире у дубину. Понире толико у дубине до краја и допире само, а то може само да докучи и да надахнути ум и велика вера. А живот је тајна, и овај свет је тајна, и онај свет је тајна. И ако заиста човек нема тог надахнутог дара Духа Божијега, неће моћи да схвати ни овај, а камоли онај свет. А неће моћи да схвати ни овај живот овакав какав јесте. Живто има свој ход. Он је и леп, лак неки пута, а неки пута тежак и претежак. А све то зависи од човека. Зависи од његове вере – како он схвата овај живот, да ли тај живот ми схватамо заиста као дар Божији, који нам је Бог дао; а знамо, ако смо иоле културни људи, да нас сваки дар који добијемо било од Бога, било од другог човека, ми већ размишљамо „како да узвратим уздарје“. Јер „ако не размишљам како да узвратим уздарје на те дарове Божије“ и дарове који нам људи дају, ми онда смо себични људи. Ми смо онда саможиви људи. Ми онда само мислимо на себе. И евентуално у најуже оно окружење које нас окружује – то је породица или понеки пријатељ. А хришћанство не зна за себичност, хришћанство не зна за саможивост. Хришћанство зна за давање! И верујте ми, ово вам говорим из личног искуства, што год више дајемо, ми ћемо и добијати више. Што мање дајемо, мање ћемо добијати. А онда кад мање добијамо почињемо да ропћемо: „Што је мени мање дато него ономе другоме; што је овај на овом месту или на овом положају, а ја на овом или оном?“ И онда цео живот тога човека протекне у расправљању са самим собом. И никад не може да дође до закључка – шта је то тајна живота? Добар део људи који кроз живот управо плове по том плићаку, по површини, најчешће су плитки. И такви најчешће пружају отпор према вечним тајнама живота и лепоти овога света. Онај који површински схвата свој живот, он је стално оптерећен да га је Бог казнио, да су га казнили други људи, а не знамо да смо сами себе казнили зато што смо постали себични, што смо постали саможиви. И што нам је све што у животу радимо – само да имамо, само да грабимо. „Хоћеш понети са овога света виле и не знам шта си направио на свету? – Нећеш. Али ћеш понети добра и лоша дела. То ћеш да понесеш, ово ће све остати.“ Човек се вара да је сав живот оно што он види. Да је увек он сам, да је увек он сам ткалац, да он тка живот у овоме свету и да је ткалац своје среће, својих успеха, својих неуспеха, да смо како хоће да гради живот „какав мени одговара“. Добро је то, није то лоше ништа. Али само треба да се сетимо Бога у таквом стању. „Да ли је Богу угодно живот којим ја живим? Ако само се ослањам на себе, онда ћу ја Бога померити у страну.“ Некада у животу иде све лако, то смо сваки од нас овде доживели. Некада тешко, а некада се не могу постићи ни мале ствари. Ми треба да знамо да овим светом суверено управља Бог, који је као кормилар невидљив. Зато се и наш живот представља као лађа која плови по мору, фино, лепо плови док је море мирно. Чим почну буре, таласи, онда почиње лађа да се љуља и онда ухвати човека страх. А „у страху су велике очи“. У страху човек не може нормално да доноси одлуке. Јер га је страх од овога, страх од онога. „Страх ми је да ме неко не покраде, да ми неко не узме моју уштеђевину или шта ја знам...“ Живети у страху, па онда ниси личност. Бог нас је створио не да живимо у страху, него да живимо у слободи. И што је најгоре што људи често мисле „да су ме други заробили у овоме или у ономе, а уопште не размишљам да сам сам себе нјачешће заробио зато што нисам хтео да слушам ни реч Божију, ни реч мудрих људи, а нисам примао ни савет Божији, ни савет других људи“. Бог је као кормилар на лађи и као што кормилар на великом броду управља бродом тамо у једном скровитом месту, у кућици једној малој одакле га не виде путници. Путници само виде велики брод, виде спратове, виде димњаке, а не виде кормилара. Исто тако видимо човека срећног у успесима и опет другога коме ништа „не иде од руке“. И кад нам не иде од руке ми опет ни тада се не сетимо Бога, него опет почнемо да ропћемо на другога. „Не иде ми од руке, то ми је други крив.“ Дакле одмах пребацујемо кривицу на другога, одмах другога осуђујемо. Али треба да знамо да овим животом, односно светом јавља невидљива рука Божија. Влада невидљива рука и све води тамо где треба да стане брод. Дакле брод нашег живота није само у нашим рукама. Нема живота без управо те невидљиве руке Божије. И нема човека који макар себи не жели добро. Који не чека успех у свим својим подухватима животним. Али зато мора да се одрекне – управо тог површинског живота. А онај који је баш на тој површини, е он стално истиче себе. Али истиче на погрешан начин. Зашто? – Не може да се помири са својом сујетом, него хоће управо да докаже да је бољи од другога, да је богатији од другога, да је јачи од другога, да је паметнији од другога и тд. Данашњи одломак из овог данашњег Јеванђеља говори нам како је Господ Исус Христос ушао у чамац и видевши да се Апостоли муче да зарате, да имају шта да једу они и да имају шта да једе породица њихова. Они се муче око улова рибе. А да нису ништа целу ноћ уловили. Али Господ, који промишља свакоме од нас, неће нас Бог оставити уколико ми Бога не остављамо. И ако сваког од нас сад да неко пита: „Јел ћеш ти, Јоване, да оставиш Бога?“, рећи ћу: „Нипошто!“ Али ако загледам мало у своја дела – шта радим, шта чиним, шта говорим, како се понашам – онда ћу видети да ја управо не слушам Бога, него слушам себе. Господ Христос који заиста промишља о нама, Он је рекао апостолу Петру, видевши њихове муке апостолске и труд њихов, које је ту ноћ био узалудан, он је рекао Петру: „Петре, навези чамац на дубину и баците мреже за улов.“Апостол Петар још увек није уверен у потпуности у моћ Христову, али осећа да та заповест која му је рекла да баци мреже у дубине морксе, он га не види као Бога у потпуности, али га види као учитеља, па му каже: „Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа нисмо уловили. Али на твоју реч, бацићу мрежу.“ Учинио је и шта је било? – Толико је лова било да је и мрежа почела да се цепа, да су морали да позивају, како каже данашње Јеванђеље, и друге да им помогну да извуку мрежу из мора. Било како било, ми данас можемо да извучемо неке вредне поуке из овог примера. Наиме, прво – Бог никада не даје залудне заповести, иако се то нама често пута чини. Бог никада узалудно не заповеда и не наређује. Друго – Бог благосиља оне који слушају без резерве Бога. И треће – чак и Божија највећа чуда уствари изискују нашу сарадњу. Апостол Петар изговара овде једну кључну реч и каже: „На твоју реч, Господе, бацићу мрежу своју.“ И то су кључне речи Светих Отаца, то су кључне речи Цркве Христове. Услови живота могу бити мрачни наизглед и безизлани, и свет може да устаје на нас, и могу такође страхови да нас покоре, али Господу говоре његова деца, она крштена деца, она деца која слушају Бога, та деца кажу увек: „На твоју реч, Господе, све ћу да учиним.“ То имамо пример из Цркве Христове, из историје Цркве Христове. Знате, и Авраам је кренуо преко пустиње са породицом управо на реч Божију кад му је Бог рекао: „Изађи из ове земље, иди, даћу ти другу земљу“. Али га шаље преко пустиње. Тамо где нема никаквих услова животних. Нема хране, нема воде, нема ништа. Али кад човек крене да управо испуњава ту реч Божију, онда Бог тог човека и такве људе благосиља и не оставља их усамљене. Ми треба у животу да учинимо оно што је до нас. Оно што смо дужни чинити. А дужни смо чинити добро. Кад ми учинимо оно што је до нас онда, верујте ми, кад ми ту своју мрежу живота спустимо у дубину, онда Бог ће уредити да ћемо и ми наћи и храну за тело, али ћемо и наћи храну за душу. Кад ми учинимо до себе оно што смо дужни чинити, онда и Бог ће урадити што је до Њега. Ко воли лењог човека? – Нико. Па ни Бог не воли лењог човека. А сваки је лењ човек који се не труди за своје спасење. Сваки је лењ човек који се не труди да живи, колико је то могуће човеку, јеванђелским начином живота. Тако да је један мудар поножан мислилац једном приликом рекао: „Без Бога не можемо; без нас Бог неће“. Бог је нас без нас створио, дао нам живот, али без нас неће да нас спасе. Дакле човеку самом без Бога мало је могуће, али човеку с Богом, све је могуће. Све је могуће ономе који има вере. Када је апостол Петар видео шта се догодило, то чудо, целу ноћ ниједну рибу нису ухватили, наједампут толико мноштво риба, шта је рекао апостол Петар – видео је своју сумњивост, своју слабу веру. Па се и уплашио као човек. И шта је рекао? – „Иди од мене, Господе, јер сам човек грешан!“ Изговорио страшну реч! Уствари апостол Петар је учинио највећу исповест у свом животу, када је признао да је грешан. И ту исповест Бог му је примио и Бог га наградио. Ово је исповест коју чујемо тако често. Прво - нико не каже и неће да каже: „Иди од мене, Господе.“ А друго - ретко ко каже једноставно: „Ја сам грешан.“ Или ако каже „Ја сам грешан“, то каже про форме ради. „Јесам грешан, али кад треба да признам да сам грешан, е – ту ћу да заобилазим, ту ћу да тражим изговоре, ту ћу да тражим све оно само да не признам да сам грешан; јер ако признам да сам грешан, други ће ме одбацити“. Ко ће те одбацити? – Онај који такође не признаје да је грешан, а онај који признаје да је грешан, он ће те још више загрлити. Јер признати, то је искреност, то је храброст. А кукавичлук је не признати своју грешност. Или још горе своју грешност и своје грехе товарити на другога. Сви ми на неки начин тражимо изговоре за наше грешко али апостол Петар не. Он каже да је грешан, он једноставно признаје своју кривицу. Али зато треба да се трудимо у нашем животу да откријемо Бога, јер кад откријемо Бога у себи, онда ћемо открити и себе у себи. Без Бога не можемо да спознамо себе, без Бога не можемо да спознамо другога, и све што хоћемо да спознамо без Бога то није исправно. Треба да се трудимо у животу да не будемо маловерни, него да имамо веру. Да нема у нама те маловерности и те духовне клонулости. Кад човек духовно клоне, е он је заиста неспособан, ни за шта у животу. А све је то на неки начин својствено човеку – да и пада, али и да устаје. Мреже су се напуниле онда када су Апостоли поверовали у Христа. И ми смо површни људи, површни смо и често нажалост лакомислени. Често препуни себе! Често маловерни и некако сувише у себе поуздани. Па мислимо: „Све ја могу - имам моћ, имам новац, имам машине, имам фабрике...“ Шта можеш, човече? Шта можеш кад не можеш да направиш један корак да промениш себе и да признаш да си грешан? Да се ми помолимо Господу Богу да Господ нам помогне, да нам дометне вере, да не сумњамо, да не будемо сумњичави. Сумњичав човек – то је човек који у све сумња. Он сумња у човека, он сумња онда и у Бога, а само не сумња у себе, јер мисли: „Ја могу много више него што можемо“. Да се замолимо Богу да нам Бог помогне и да имамо ове примере код Апостола како нас Бог воли. Али треба ми да заволимо Бога. А Бог је нас заволео пре него што смо ми Њега заволели. Бој је љубав. А јесмо ли ти и ја љубав? Да ли на љубав одговарамо љубављу? Онај поврешински човек не познаје шта је љубав. А прича много о љубави. Ту реч толико често употребљава, али не знам колико понире у дубину те речи љубав. А љубав је Бог. А до Бога не можемо да дођемо без жртве, до љубави Божије не можемо да дођемо без жртве. Нека нам Господ благослови наше сабрање овде данас у овоме храму на Светој Литургији, да се молимо да нас укрепи, да нас оснажи. Времена су озбиљна. Времена су озбиљна у коме живи наш српски народ, али су времена озбиљна у коме живи цео свет. Видите, цео свет уместо да се труди да завлада мир у свет, цео свет се спрема за рат. А у рату „ко жив, ко мртав“. А што ће нам рат? – Не треба нам рат већи него што ми сами у себи водимо рат. А зато Свети Макарије Велики каже хришћанима људима: „Сиђи у себе, и уђи у своје срце, и тамо поведи рат са собом.“ Јер док будемо водили рат са собом – „да управо победим себе, своју гордост, своју сујету, свој его; док ратујем са собом, нећу ратовати са другим; а кад рат добијем са собом, онда сам ја рат добио било какве друге врсте; а онда уствари рат и нећу да водим, победник сам“. Али за ту победу треба нам помоћ Божија, треба нам благослов Божији , треба нам Црква Христова, требамо једни другима. По оној нашој народној српској изреци која каже: „Дрво се на дрво ослања, а човек на човека“. Неко ће казати: „Ја немам на кога да се ослоним.“ Па то си ти крив. Ја сам крив ако немам на кога да се ослоним. Јер ја нисам учинио нешто добро том другоме да може ми бити ослонац у моме животу. Нисам га волео него сам га само осуђивао. Али Бог је љубав, Бог прашта много више нама него што ми и праштамо и себи и другима.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након причешћа свештенства, монаштва и верног народа, и благодарствених молитава, Високопреосвећени је благоизвеолео да на предлог Црквене општине Јовачке уручи одликовања заслужнима за љубав указану према својој Светој Цркви. Архијерејске грамате зајвалности добили су господа: Драгиша Милојевић из Остриковца, Радосав Јанковић из Дворица, Живадин Тодоровић, Радислав Милић и Дејан Јанићијевић из Јовца, а г. Дејан Мирковић из Јовца добио је орден вожда Карађорђа. Културно-уметничко друштво из Јовца је после Божанствене службе испред цркве показало брижљиво увежбане кораке у народним играма које су припремили за овај радостан дан сусрета са својим Митрополитом.
Затим је уследила трпеза љубави за све присутне у парохијском дому у изградњи. Протојереј Горан Крстић се као, надлежни парох, испред црквене општине усрдно захвалио свима на љубави коју су поделили на овај свечани дан за село и парохију Јовачку, а нарочито Митрополиту Јовану за архијерејски благослов и узнете молитве пред престолом Свевишњега. Високопресвећени владика Јован отишао је у радости сусрета са својим епархиотима, нарочито одушевљен великим бројем младих и деце окупшљене око своје Свете Цркве.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
