У среду, 14. јануара 2026. године, на празник Обрезања Господа Исуса Христа и Светог Василија Великог, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Светог Василија Великог у Маршићу код Крагујевца.
Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј Срећко Зечевић, протојереј Синиша Раденковић и протођакон Иван Гашић.
Након прочитаног Јеванђеља, отац Зоран Крстић се обратио беседом:
„Срећна слава, браћо и сестре, срећан данашњи празник.
Данашњи празнични дан је врло слојевит. Он се, заправо, састоји из неколико празника. Најпре да кренемо од Господњег празника – Обрезања Господа Исуса Христа. Син Божији, у својој послушности Оцу, у потпуности се подвргава Закону Мојсијевом. Обрезање је пракса коју је праотац Авраам примио као Божију заповест и која од тог времена означава савез јеврејског народа са Богом. Сваки Јеврејин је, по Божијој заповести, у осми дан по рођењу бивао обрезан, и тиме се на видљив начин показивала његова веза са Богом, али и припадност народу Божијем.
Син Божији, будући без греха, заправо није имао потребу ни за каквим законом, нити за било каквим обредом. Ако је Бог биће које је апсолутно слободно, онда је Он слободан и од сваке нужности и сваког закона. И овде бих, браћо и сестре, застао на тренутак да сви заједно размислимо о томе како најчешће замишљамо слободу.
Када би нас неко изненада, без посебне припреме, упитао шта значи људска слобода, вероватно би већина одговорила: да немам никакве притиске, да никога ништа не питам, да радим оно што ја хоћу. Нажалост, такво разумевање слободе је све, само не хришћанско. Јер, као што видимо, и сам Син Божији, који, како рекосмо, нема потребу да се покорава било каквом закону, па чак ни своме закону – јер какав би то Бог био ако би морао да се покорава било чему и било коме – управо тај Бог бира да буде послушан Закону.
И то је оно што прати читав Његов земаљски живот, све до самога краја. То је и позив упућен нама: да у правом смислу будемо слободни. А бити слободан значи бити послушан Богу Оцу. Кроз послушност Своме Оцу, Син Божији је изразио Своју највећу слободу. То је један од парадокса наше вере, који носимо у црквеном Предању – да кроз послушност постајемо слободни, а не обрнуто. Јер обрнуто стање јесте стање пада и стање греха. Адам није хтео да буде послушан Богу и слободу је доживео као одбацивање сваког закона и сваког правила. Насупрот томе, Нови Адам је послушан Богу Оцу. То је начин на који ми, хришћани, изражавамо своју слободу. На тај начин, заправо, призивамо благодат Божију.
Јер, признаћете, браћо и сестре, шта је човек? Данас га има, сутра га нема. И тога смо сви свесни. А ипак, кроз послушност и љубав према Богу, човек може постати велики – веома велики – управо онако како је постао велики и ваш заштитник и патрон овог дела града. То је пут који води ка величини: послушност и љубав према Богу. А колико је Бог учинио великим Светог Василија, мислим да у овом тренутку није ни потребно посебно говорити – можда неком другом приликом. Поменућу само да је Свети Василије Велики био епископ Кесарије Кападокијске, далеко у дубини Мале Азије. Он је стуб Цркве, учитељ Цркве. Литургију коју данас служимо управо је он саставио. Ево, већ шеснаест векова његова реч – значајна, велика и снажна – сабира и приводи стотине хиљада људи у Цркву.
Али, браћо и сестре, данашњи дан има и трећи слој – а то је Нова година. Дозволите ми да вам у неколико реченица, честитајући најпре Нову годину и ново лето, скренем пажњу на неколико ствари. Једна календарска година је већ за нама и, као што то већ деценијама бива, она се углавном испраћа јелом и пићем, што врло често уме да пређе и у разне облике бахатости. Али, у сваком случају, ми једни другима желимо нешто добро у наступајућој години. Самима себи желимо нешто добро. Због чега волимо те почетке – као што је почетак Нове године? Врло често је и понедељак, на неки начин, замена или мала нова година: ето, почиње нова седмица. Волимо их зато што у тим почецима постоје трагови наде. Ми се надамо да ће нова седмица, која почиње понедељком, или нова година, бити боља. То желимо једни другима. Дакле, изражавамо наду.
Али, јесте ли се запитали – да ли је то хришћанска нада? Како се ми надамо? Шта ми заправо очекујемо? Да ли очекујемо да се неке ствари саме од себе десе? Да ли је то нека врста игре на срећу: можда ће се догодити нешто добро, а можда и нешто лоше; можда ћу ја постати бољи, услед ко зна каквих околности током године која наступа? А заправо, из искуства, на жалост свих нас, знамо да године саме по себи не постају боље, него често бивају и горе. И то је, рекао бих, трагично. Према томе, каква је то нада? Шта ми очекујемо? Ако очекујемо нешто спољашње, нешто што ће се догодити, онда је то нада палог човека, грешног човека, који је потпуно окренут ка споља и који чека да се збију некакве друштвене околности, па да и њему буде боље. Или онај став који врло често чујемо: ако се промене друштвене, приватне или било какве друге околности, онда ћу ја бити бољи. А пошто је све око нас лоше, зашто бих ја онда био бољи? Напротив, бићу још гори. Тек кад се промене спољашње околности, онда ћу, можда, моћи да размишљам о врлини, о било чему другом. И, отприлике, тако изгледа и наш живот. „Дајте да ја прво испуним све своје жеље, мале или велике, па ћу онда да размишљам о љубави према Богу, о љубави према ближњем.“ А докле год то није испуњено, за Бога и за ближњег остаје врло мало. То, браћо и сестре, није хришћанска нада.
Нова година за хришћане не почиње у поноћ. Никада није почињала у поноћ. Она почиње у нашим срцима. Наше срце је место сусрета са Господом и управо се ту, у срцу, збива то ново. Када наше срце из љубави пожели да се сретне са Господом, тада наступа и ново доба, и нова година, и тада ми заправо постајемо нови човек. То је оно што желимо и што би требало да буде наша основна животна жеља. Дакле, шта је наша нада? У нашој вери, рекао бих, питање „шта“ готово и не постоји, јер је увек питање – ко. Ко је наша нада? Ми свештеници готово свако богослужење, као што ћемо и ову Литургију, завршавамо речима: „Слава Теби, Христе Боже, надо наша.“ Дакле, сваки пут када се молимо, тим речима завршавамо нашу молитву. Ми, дакле, не очекујемо од времена, од околности – друштвених, личних или било каквих других – да нам донесу срећу и бољи живот. Ми чврсто верујемо да је Христос тај који нам дарује нови живот. И зато се опет враћамо на оно што је речено на почетку: на послушност и љубав према Господу. То су наши путеви ка истинској животној радости. То је оно што бисмо, заправо, требало да пожелимо једни другима. Не било какву срећу у наступајућој години, него да сви у наступајућој години будемо верни, послушни Христу и да на тај начин идемо и напредујемо, да будемо сваке године бољи људи, бољи хришћани.
Још једном вам желим срећну славу и срећан празник. Желим вам сваки Божији благослов у наступајућој Новој години.
Амин.“
