У петак, 16. јануара 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог пророка Малахије и мученика Гордија, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење игумана манастира Денковац, архимандрита Онуфрија као и братства храма Свете Петке.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, Свети апостол Павле у малопре прочитаном Апостолу каже: „Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу.“ Заиста, наш је живот, браћо и сестре, сав у борби. Човек се бори против нечастивих сила, човек се бори против људи, човек се бори и против самога себе. И заиста, сваком човеку је потребна мудрост да би могао да живи у овоме животу. Али искушења су неизбежна. То је и сам Господ наш Исус Христос рекао у данашњем Јеванђељу, када каже: „Ево, ја вас шаљем као овце међу вукове; будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови.“ Заиста, човеку је потребна мудрост. Али не мудрост овога света, не мудрост по нашем разуму, него мудрост, браћо и сестре, за коју каже премудри Соломон да је почетак мудрости — страх Божији. Не да се ми плашимо Бога, јер Бог је љубав. То говоре квазидуховници — да треба да се плашимо Бога. Не, Бог је љубав. Али треба да се плашимо да се не огрешимо о ту љубав. Као што се дете плаши да се не огреши о свога родитеља, јер зна да га родитељ воли. И заиста, браћо и сестре, овај свет је, како је то лепо приметио један од светитеља, тркалиште на коме се само трчи. И тако, у трчању нам прође живот, а да не обратимо пажњу на себе, на своје понашање, на своје речи, на своја дела, на своје односе. А ако погледамо суштински, видећемо да сви трчимо: једни, како кажу Свети оци, кроз грех ка ђаволу, а други кроз јеванђелске врлине ка Богу. А човек иде тамо коме служи. А човек не може служити двојици господара. То сам Господ Христос каже: „Не можете служити Богу и мамону.“ Не можете служити Богу и ђаволу. Дакле, сви трче ка ономе што су себи поставили за циљ. И ту је оно најважније — да ли смо, браћо и сестре, поставили прави циљ. А прави циљ је Спасење, то јест да идемо ка Христу. Људи постављају разне циљеве у животу — неке остваре, неке не. И баш зато што нису поставили прави циљ, људи се често разочарају. Замисли човек да заврши све школе, да се обогати, да стекне имање — и кад то не постигне, пада у разочарање и очај. А када је постављен прави циљ, а то је циљ нашег Спасења, човек непрестано има ту мисао пред собом. А кад човек мисли на Спасење, он мисли на себе: на свој поредак, коме служи. Коме служиш, браћо и сестре? Сви трче, али их на том путу ометају саблазни. Искушења саплићу, греси обарају, страсти упропашћују. И заиста, ту човек не може сам. Потребна му је помоћ — никога другога до самога Бога. Свети Антоније, када му је Бог открио да види ђавоље мреже распрострте по свету, уздахнуо је и рекао: „Господе, ко се може спасти?“ Где год да убодеш иглом, ђаво је своју мрежу поставио да улови човека. Али нас то не треба да плаши. Ми верујемо да постоји и Христова мрежа. И Христос у ту мрежу сабира оне који хоће да уђу у њу. Ко је у мрежи Христовој — тај се спасава, браћо и сестре. Ко није у мрежи Христовој, мора бити у мрежи онога другога. А кад се човек уплете у ту мрежу, што се више бори, све се више заплиће — као инсект у паучини. Зато се не можемо ослободити тих мрежа без помоћи Божије. Али прво треба да се ослободимо онога у себи што није хришћанско, што није јеванђелско. Зато хришћани непрестано воде борбу, отимајући се из ђавољих мрежа да би наставили трчање ка циљу. Апостол Павле каже: „Оно што је иза мене — прошлост је; ја стремим ка ономе што је преда мном.“ А пред нама је Господ наш Исус Христос, који седи с десне стране Бога Оца. И зато се не треба плашити искушења, али не смемо ни да им се предамо. Бог допушта искушења не зато што нас не воли, него баш зато што нас највише воли — да би нас ојачао, да би испитао нашу веру, за наше добро. Као што родитељ понекад пусти дете да се суочи са тешкоћом, да би видело да ли је сазрело. Тако и у животу — побеђују они који победе грех. А грех је прво победио Господ наш Исус Христос. Зато је речено: „Сваки који се бори, од свега се уздржава.“ Ко се не уздржава, пустио је себе низ воду. И такав човек личи на папир који вода носи лево-десно, док га потпуно не разбије. Зато се треба уздржавати од свега што нас слаби и упропашћује. Јер кад човек иде по тами, не зна куда иде и може пасти у провалију. А кад паднемо — важно је да будемо свесни да смо пали и да затражимо руку која ће нас подићи. И нема те провалије у коју човек може пасти, а да се Бог неће сагнути да га извуче. Јер Бог жели спасење свакоме. Бог није дошао ради једног човека или једног народа, него ради целога рода људскога. Зато је наша борба духовна борба — тежа од сваке телесне. Јер наша борба, како каже апостол Павле, није са телом и крвљу, него са силама таме овога света. Лако је борити се против другога, али је тешко борити се против себе. И ту борбу не можемо водити сами, него са Богом, који је једини победио грех, ђавола и смрт. Ђаво има моћ, али нема свемоћ. Свемоћан је само Бог. И зато нема очајања док имамо Спаситеља. Будимо будни, јер животни таласи долазе изненада. Наше средство спасења су Свете тајне и врлине. Ми се спасавамо Христом. Јер све што се дотакне Христа — спасава се. А где нема Христа, нема ни спасења.
Бог је љубав. И на љубав се одговара љубављу. А љубављу се живи. Љубав се не горди, све трпи, све прашта и никад не престаје. Престаће вера и нада, али љубав неће — јер је Бог љубав. Бог вас благословио.”
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
