У среду 4. фебруара 2026. године када наша Света Црква прославља Светог апостола Тадеја; Светог преподобномученика Анастасија, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Лазара Косовског у крагујевачком насељу Белошевац.
Високопреосвећеном Митрополиту саслуживо је братство овог светог храма.
Након прочитаног зачала Светог јеванђеља по Луки архијереј се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, драга децо Божија.
Божанска наука Господа нашег Исуса Христа записана је у Светом Јеванђељу. И то није овоземаљска наука и није обичан човек. Јеванђеље је небеска наука, Христова наука, наука која, ако је применимо у свом животу и живимо њоме, не само да ћемо решити све своје личне проблеме и међусобне сукобе, него ћемо решити оно што је најглавније – спасење наше.
Kад решимо такве проблеме, а решићемо их само ако се ослањамо на науку Христову, на науку Јеванђеља, а онда, кад испунимо то, задобићемо Царство Небеско. И не само Царство Небеско, него вечни живот. А Царство Небеско није ништа друго до Сам Господ наш Исус Христос. Зато и Јеванђеље није обична књига, него књига над књигама, у којој можемо да нађемо све одговоре које пред нас поставља ово време и свако време у коме живимо. Aко не решавамо своје проблеме јеванђелским путем, никад нећемо правилно решити своје проблеме. А најбоље ћемо решити проблеме ако стално имамо на уму бар ону једну реченицу Христову, да тако кажем, а то је: “Што не желиш себи, не чини другоме”. Ако тако радимо и ако тако живимо, неће бити сукоба међу нама. Нећемо говорити оно што не треба да говоримо. Нећемо осуђивати другога. Нећемо другоме зло мислити, јер ако помислимо зло другоме, морамо знати да ће се то зло вратити нама кад-тад. Али исто тако, кад учинимо добро другоме, знајмо да ће нам се добрим и вратити – данас, сутра, догодине, за пет година, за десет година. То није наше. Ми, кад учинимо добро, у ствари треба да заборавимо да смо учинили добро. Тако саветују свети оци – да заборавимо добро, како бисмо поново добро чинили. А Бог једини зна кад ће нам узвратити за то добро које смо некоме учинили. Бог зна зато што, ако бисмо ми, на пример, учинили сада једно добро другоме човеку и очекивали одмах да нам он узврати добро, онда значи да то нисмо учинили ради Бога и ради Њега, него ради наше славе, ради хвале да нас други похвале што смо нешто добро учинили. Бог зна кад треба да узврати. И зато, рекох и понављам, ми треба да заборавимо добро које смо учинили, да бисмо га поново чинили, јер апостол Павле каже: “Добро чините да вам се не досади”. Пазите: “Добро чините да вам се не досади”. Ми, људи, некако смо слаби, па ако учинимо једно добро, кажемо: “Ето, ја сам учинио једно добро, не треба више да чиним”. Али хајде да узмемо и другу страну. Колико смо грехова учинили? Па требало би бар двоструко добрих дела за један грех који смо учинили. А ко може рећи да нема греха? Нема човека без греха, осим онога који мисли да је безгрешан или каже: “Па, јесам мало грешан”. Кад човек каже “мало сам грешан”, он у ствари не познаје себе. Није завирио у себе, није се преслишао и није завирио у Свето Јеванђеље да га чита. А кад читамо Јеванђеље, треба да га читамо са побожношћу, а не као неку обичну књигу. И кад завиримо у Јеванђеље и читамо га са побожношћу, онда ћемо заиста видети да је Јеванђеље наше најбоље огледало, где потпуно можемо да видимо какви јесмо. А без Јеванђеља, верујте, то не можемо. Зато Јеванђеље, кажем, није обична књига, него књига над књигама. Људи много књига пишу и хвала Богу што пишу, али нису све књиге од поуке. А зашто нису све те друге књиге од поуке? Зато што се и онај који је писао књигу није осврнуо на Јеванђеље. И зато сваку другу књигу не можемо да назовемо књигом над књигама. А ово, видите, Јеванђеље можемо. Јер Јеванђеље нам открива оно што не можемо да запишемо ни у једну књигу. Оно што не можемо да нађемо ни у једној књизи, све то можемо наћи у Јеванђељу. И заиста, зато је Јеванђеље блага вест. Радосна вест. Радосна вест. Ту науку и ту благу и јеванђелску и радосну вест Христос је пренео на Своје апостоле, на Своје ученике, а они су је пренели на људе. И то Јеванђеље се проповеда више од две хиљаде година. Ниједна књига на свету није преведена на толико језика као што је преведено Јеванђеље. То значи да има богочежњивих душа у сваком народу које желе да сазнају шта то Јеванђеље открива. А Јеванђеље нам открива све оно што нам је потребно, не само за овај живот у овом свету, него и за живот онај вечни. И зато данашње Јеванђеље нам описује како је Господ, поред дванаест такозваних великих апостола, изабрао још седамдесет, малих апостола. И заиста, оволики број апостола говори нам да је било много оних који су требали да чују реч Божију. А реч Божија се преноси. Било је потребно много оних који треба да чују реч Божију, а Сам Господ Исус Христос је рекао: “Не живи човек само о хлебу” – а хлеб нам је најпотребнији за живот – “него о свакој речи која излази из уста Божијих”. Свака реч Божија је света. Свака реч Божија, ако је прихватимо онако како нам је речено и како су нам је пренели свети оци и Црква, свака реч је спасоносна Христова реч. Јер све што видимо око себе и сами себе – све то настаје на реч Божију. Каже се: рече Света Тројица – хајде да начинимо човека; рече Бог да буде светлост – и би светлост. Значи, све бива на реч Божију. И ако слушамо ту реч Божију, благо нама. И зато је у Јеванђељу речено да није блажен само онај који зна Јеванђеље напамет. Има и таквих људи који цело Свето писмо знају, и Стари и Нови завет, али нема од тога много користи ако се Јеванђеље не живи. А ако не научимо, не можемо ни да живимо; ако не живимо, не можемо ни да научимо те божанске узвишене речи. Дакле, апостолима је дато да проповедају реч Божију. Зато је Христос у данашњем Јеванђељу рекао: “Жетве је много, а посланика мало”. Много је Господ засејао Својом речју и Јеванђељем. Само је питање: јесмо ли ми добри посланици? Да ли смо научили реч Божију и да ли је преносимо другима? Али колико је важно преносити реч, толико је важно и примером потврђивати да живимо том речју. Апостоли проповедају и предају реч Божију, и тиме нам предају благодат Божију. А ми се благодаћу Божијом спасавамо. А благодат Божија је у ствари Сам Господ наш Исус Христос. И када имамо ту благодат Божију, наш живот ће бити у радости. Јер се ми благодаћу Божијом спасавамо, што често чујемо на сваком богослужењу: “Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Својом”. Нема човека који је крштен а да каже да није задобио благодат. Сви смо задобили благодат. Само је питање ко је ту благодат сачувао. А кад се живи у благодати Божијој, живи се у врлини, у љубави, у слози, у жељи да се благодат стално остварује у нама. Јер у науци Христовој и у благодати Божијој или се усавршавамо или падамо. Данашње Јеванђеље нам говори да је благодат у Цркви. И да благодати нема ван Цркве. Зашто? Зато што ван Цркве нема спасења. А кад кажем Црква, драга децо, не мислим само на ову грађевину, мада и она јесте слика и одраз Цркве Христове. А Црква Христова јесте Тело Христово. И ко Црквом живи, биће спасен. А ко Црквом живи, он живи у љубави, у радости. А нама је данас радост потребна, али која радост? Не ова светска радост, не она коју чујемо по улицама, него божанска радост која истински може да обрадује, као што је реч Архангела Гаврила обрадовала Пресвету Богородицу кад јој је рекао да ће родити Спаситеља света. “Радуј се, благодатна, Господ је с Тобом”. То је једина права радост. Ова наша земаљска, пролазна радост траје од данас до сутра, па чак ни толико – од тренутка до тренутка. Сад се обрадујемо, а после почињу сузе. Зашто? Зато што то није радост од Бога. А радост од Бога је вечна и непролазна. Зато нека нам Господ помогне да задобијемо благодат Божију. Задобили смо је у крштењу и тада смо постали чланови Цркве, Тела Христовог. И благодат Божију стално обнављамо у себи кроз свете тајне, кроз врлине, кроз покајање, кроз причешће. Обнављамо благодат сваки пут кад смо на божанственој Литургији, јер се на Литургији Бог спушта на земљу. Потребно нам је само мало више вере – да верујемо у свете тајне, у врлине, у Цркву, да верујемо да се причешћујући примамо Самог Господа у себе и да се кроз причешће сједињујемо са Богом. Ево, ако Бог да, данас ћемо се причестити, што значи да ћемо се данас сјединити са Богом. Али то сједињење треба да чувамо, а не да изађемо из Цркве и заборавимо шта смо примили. Примили смо благодат, примили смо све што нам је потребно и за овај привремени живот и за онај вечни. Нека нам Господ помогне да се наука Божија у нама остварује кроз живот. А кад живимо науком Божијом, и све друге науке лако ћемо савладати. Подсетићу вас, ради деце, на једну причу: постојао је човек који је завршио све школе овога света, и кад су га питали шта му је највише помогло, одговорио је: “Крило моје неписмене мајке”. То значи да га је мајка љуљала, говорила му о божанској науци, о љубави, о слози, о вечном животу. А данас све мање разговарамо међу собом, све мање разговарамо у породици.
Зато немамо заједницу у дому, него свако иде на своју страну. А без другога нема спасења. Нека нам Господ помогне да живимо науком Божијом и да стално имамо на уму речи Христове: не живи човек само о хлебу, него о свакој речи Божијој.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ као и ученике верске наставе ОШ “Драгиша Луковић - Шпанац”, а на крају Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
ђакон Немања Стојковић
