У уторак, 4. фебруара 2026. године, на дан када наша Света Православна Црква молитвено прославља Светог Апостола Тимотеја и Светог Преподобномученика Анастасија, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски господин Јован служио је опело уснулом слуги Божјем, протојереју-ставрофору Драгиши, у храму Светих бесребреника Козме и Дамјана у Азaњи.
Архијереју је саслуживало свештенство Јасеничког намесништва, као и свештеници из других намесништава Епархије шумадијске, док се сабрани верни народ у молитвеној тишини опростио од свога духовног пастира и служитеља олтара Божјег.
Беседа митрополита Јована на опелу протојереја-ставрофора Драгише:
“Ожалошћена породицо, браћо свештеници, браћо и сестре, сабрали смо се око одра проте Драгише, да извршимо чин опела, онако како нас црква учи да треба да чинимо, а да молитвено испратимо његову душу у наручје Аврама, Исака и Јакова.
Стојимо пред најдубљом и најстрашнијом тајном људског постојања, пред тајном смрти, али истовремено и пред тајном Васкрсења, јер за нас који смо у Христу смрт није последња реч, него пролазак, Пасха из овога пролазног живота у живот вечни, у онај живот који је обећан свима који љубе Господа и који у вери и нади ходе путем Јеванђеља, и зато се и данас, у часу растанка, наша туга не одваја од наде, нити сузе од молитве, нити бол од благодарења Богу који је даровао Цркви Свога верног служитеља; Свето Писмо нас опомиње да будемо трезвени и будни, да држимо светилнике душе упаљене, јер не знамо дана ни часа када ће Син Човечији доћи, а та будност није страх него живот у покајању, у љубави и у непрестаном приношењу себе Богу, да сваки наш дан буде литургијски принос, да сваки наш дах буде молитва, јер исповедамо у Симболу вере да ће Христос доћи са славом да суди живима и мртвима и да Његовом Царству неће бити краја, те зато гроб није затвор, него врата, није крај, него почетак, није пораз, него ишчекивање славног јављања Господњег; пред тим вратима вечности данас стоји и наш вољени прота Драгиша, који је кроз године своје свештеничке службе знао да је олтар место жртве, али и место радости, да је пастирство ношење крста, али и благослов да се буде сведок Васкрслога међу народом Божјим, јер је служио не као најамник, него као онај који полаже душу за словесно стадо, који је речју и примером, молитвом и стрпљењем, подвигом и смирењем настојао да свакога приведе Христу и да сваку људску тугу уздигне до престола Божјег; Господ је апостоле послао у свет говорећи им да проповедају Јеванђеље сваком створењу, али их је и поучио да не траже своје путеве, него да ходе путем промисла Божјег, јер само Отац небески зна време и час, а човеку је дато да оправда свој живот вером која се пројављује делима љубави, да се у свему труди да буде син светлости, и зато у животима наших пастира препознајемо огледало тог пута — ако човек живи у Христу, онда и у часу смрти стоји не као осуђеник, него као онај који се са страхом Божјим и надом на милост припрема да стане пред лице Господње; смрт, браћо и сестре, остаје тајна пред којом и анђели ћуте, али од онога часа када је Христос сишао у ад и разорио његову силу, она више није господар, него слушкиња Божјег промисла, јер је гроб постао извор светлости, а тама је обасјана зором трећега дана, и зато Црква и у опелу пева о животу, и у сузама исповеда Васкрсење, и у болу благовести наду, јер зна да је Господ Бог живих, а не мртвих, и да су сви у Њему живи; данас, дакле, не стојимо само као ожалошћени сродници и пријатељи, него као сабрана евхаристијска заједница која приноси молитву да Господ упокоји душу слуге Свога Драгише у месту светлом, у месту зеленом, у месту покоја, где нема бола, ни жалости, ни уздисања, него где је живот бесконачни, да му опрости сваки грех вољни и невољни, речју, делом или помишљу учињен, и да његов труд, његове ноћне молитве, пастирске бриге, сузе над страдањем људи, пост и смирење, прими као миомирисни принос пред престолом славе Своје; молимо се и да Господ утеши његову породицу, сроднике, сабраћу свештенике и духовну децу, да им подари снагу крста и светлост Васкрсења, да им у срца улије тиху, али непоколебљиву наду, ону наду која не посрамљује, јер је утемељена у љубави Божјој откривеној у Христу Исусу Господу нашем; а нама нека овај час буде опомена и позив на трезвење, да је живот кратак као дах, а вечност неизмерна као милост Божја, да не живимо само за земљу која пролази, него за Царство које долази, да се покајањем и љубављу припремамо за сусрет са Господом, како бисмо и ми једнога дана могли да чујемо оне благе речи: „Ходите, благословени Оца Мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света“, и зато, испраћајући данас нашег брата и саслужитеља, протојереја-ставрофора Драгишу, предајемо га рукама Божјим са вером да је Господ Човекољубац и милостив, и са молитвом која се узноси из дубине срца: вечан да му је спомен, и да га Господ упокоји међу праведницима у светлости лица Свога”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Ђорђе Одавић, ђакон
