У Недељу о блудном сину 8. фебруара 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у параклису Блажене Ксеније Петровградске у Геронтолошком центру у Јагодини.
Народ Божији се окупио око свог првопастира, а пре свих директор ове установе г. Милан Стојановић, запослени у овом дому за старе, као и корисници дома за које је ово богослужбено место од непроцењиве важности.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протосинђел Пајсије (Илић) – игуман манастира Светог Пајсија Светогорца, архијерејски намесник белички – протојереј Александар Гајић, протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић.
Чтецирали су вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић као и ученици веронауке основних школа Лука Станимировић и Михајло Ђорђевић.
Својим појањем Свету Литургију улепшао је Мушки појачки састав “Парусија” из Јагодине под руководством вероучитеља Угљеше Урошевића.
Након прочитаних новозаветних одељака од стране ђакона и чтеца уследила је надахнута беседа Архијереја Шумадије и Поморавља:
„Браћо и сестре, пре своје беседе желим да изразим своју радост што у овом дому данас са вама служим Свету Литургију. Радујем се што смо се сабрали да одслужимо највеће дело које постоји на земљи, а то је Света Литургија. У њој је све сабрано, и време и људи су сабрани, али они који знају шта је Света Литургија. Један мудар човек је рекао: “Ко зна шта је Литургија, тај зна шта је Црква. А ко не зна шта је Црква, тај не зна шта је Света Литургија”.
У Литургији су сви сабрани, позвани и зато смо се ми данас овде сабрали да се Богу молимо. Да се помолимо за добро, свакога од нас понаособ али да се помолимо за цео људски род. И наравно, да се помолимо за овај народ овде који је нашао овде утеху своју, који је нашао свој мир. Упараво се за њих молимо да им Бог да снаге духовне. Да заиста живот схвате као дар Божији, без обзира какав је тај живот. Да ли је био у нашем здрављу, младости, старости... Живот је дар Божији. И док год човек сматра да је живот дар Божији, он ће се и радовати животу, без обзира у каквом стању се ми нашли у овом или оном, понављам, младом, старом или болесном. Једино Господ нам својом љубављу пружа утеху и ми је примамо због вере. Каква нам је вера, такав нам је живот. Колико имамо вере, толико имамо Бога у себи. И зато понављам да се заиста радујем што овде са вама служим Свету Литургију. И поред тог дара живота које споменух, и ово је дар Божији, да се у овоме дому има храм. Да се у њему врше Божанствене Литургије. Да храм овде који је управо саграђен да може сваки човек овога дома кад год осети потребу да се сретне са Богом да уђе у овај храм да се Богу помоли, целива иконе и да затражи благослов и помоћ Божију.
Ми се налазимо у једном, како кажу Свети Оци, предворју Великог Васкршњег поста. Налазимо се у предворју Велике Свете Четрдесетнице, како се још и назива Велики пост. И ова Велика Света Четрдесетница је посебан период када сваки хришћанин треба да принесе Богу на првом месту покајање. Сви смо ми грешни. Неко је мање, неко је више, али никога нема без греха. Али је важно да ли ми признајемо свој грех. Ако га признајемо онда ћемо се почети кајати. А грех је велико зло али је веће зло не покајати се. Веће је зло не признати грех. Веће је чак и сакрити грех. Ми људи, кад погрешимо, нама је највећа брига да ли нас је неко видео. Ако није видео, онда ми грех постаје радост. Ми бринемо да ли је други приметио, а не бринемо што је видело то свевидеће око. Људи нас могу осуђивати, али нама је најбитније да нас Бог не осуђује. Зато је велики грех не говорити о греху. Јер када не говоримо о греху, ми нећемо говорити о себи зато што смо сматрамо да нисмо грешни. Али зато говориш о греху другога. Као да те више интересује тај други него ти сам што сам треба да се интересујеш за себе и за своје духовно стање. Такође је важно да се бринемо за другога. То је хришћанска дужност. То је благослов Божији. А не да се интересујемо колико је тај човек грешан. И ми то толико волимо. Да узимамо суд у своје руке и да ми процењујемо колико је други грешан. И тај који тако мисли тај бежи од себе јер неће себе да призна. Чули смо данас ову дивну јеванђелску причу о блудном сину. И ова прича, како су приметили паметни људи, не само да спада у врх светске књижевности него спада у најбоље откривење људске природе. Не само природе, него и људске психе, унутрашњег поретка и изазова. А сваки од нас живи у изазову. Стално смо изложени изазову. Колико год да смо изложени изазову доброг, толико смо изложени и изазову зла. Само је питање којем ћемо се изазову приволети. Шта ћемо прихватити: да идемо ка добру и да се кајемо или да идемо изазову ономе који нам је пометнуо грех. А грех, он не одваја човека од Бога, већ и од самога себе. Удаљава га од самога себе као што је и грех овог млађег сина одвојио од оца. Толико је грех обузео млађег сина, да је мислио да неће да има никога изнад себе. Зато се човек често суочава са невољама и зато је ова прича толико богата, слојевита да се може посматрати са више страна.
У овој данашњој јеванђелској причи имамо једног оца и два сина. И најчешће је наш поглед усмерен на овог млађег који је узео своје наслеђе од оца. Или боље речено, отео. Зашто отео? Јер није чекао да дође време. Јер све у своје време бива. Како каже апостол Павле: “Има времена кад се гради, кад се разграђује, кад се кука и кад се пева. И све је најбоље кад бива у своје време.” Јер да је овај млађи син имао стрпљења, љубави према своме дому и оцу, он овако никад не би поступио. Јер да је сачекао време, отац би му сигурно да и више него што је и сам тражио. Али човек је незајажљив. Никад му није доста. Све му се чини да му је са друге стране боље. И шта је учинио син? Узео је. Није хтео отац да му брани. Пустио га. Отац је поштовао вољу свога сина а син није поштовао вољу свога оца. Узео је. И шта је урадио? Удаљио се. А свако удаљавање је зло. И човек кад се удаљи од ватре, он ће се смрзнути. Што имамо пример у данашњем јеванђељу да се овај син смрзнуо. Душа му се смрзла. Не само тело, и душа и ум да више није могао да разликује шта је добро а шта зло. И све што је добио, распућио је. Мислио да је да све што је узео да ће то трајати вечно. Само је вечан Бог. и човек је вечан кад је у Богу и кад је са Богом. И заиста, овај син је изоставио свој труд и напор за оно што је добио од оца. Кад је потрошио живећи раскалашно, нема. Тело тражи да једе. Све му је ускраћени. Он је мислио кад се ослободио од очевог надзора, он је мислио да ће слободно да живи и ужива. Грдно се преварио. Све је изгубио. Изгубио је љубав, осећај за своје родитеље, за брата, топли дом...И кад се нашао у безнађу, отишао је код неког човека да служи. И овај му шта даје да ради? Да чува свиње. Погледајте сад тог понижења до које човек сам долази због своје гордости и сујете. Он му даје да чува свиње, а оне су у то време сматране нечистим животињама. Није ни то за њега било страшно. За њега је било страшно кад је осетио глад. Због домаћина није смео да једе и оне рошчиће које једу свиње. Пазите колико дубоко можемо да паднемо. А свако пада ко не води рачуна о себи. А онај који је горд, он не води рачуна о себи. Ја имам све, моћ, снагу, богатство... Шта ти то вреди кад си изнутра празан? А ту празнину нашу не може нико да допуни као Бог, као љубав Божија. И нашавши се у таквом стању, дошао је к себи. Е то је оно што је најважније. А могао је и да не дође. Свети оци кажу да је дошао себи јер га је стално пратила љубав очева. Он то није осећао док није потпуно потонуо. А како је дошао себи? Рекао је: Колико богатства има у дому оца мога, а ја овде умирем од глади.” Рекао је не. Хоћу да се исправим, променим, покајем... Али га је ухватила страх кад је рекао да хоће да се покаје и да се врати оцу. Био је његов син и наследник, сад не тражи да се изравња и да буде син, већ да буде слуга. Јер је осетио како је бити слуга код оног домаћина код кога је чувао свиње. Само ме прими да будем под твојим кровом и ја ћу ти бити послушан. Освестио сам се оче. Видео сам да ме је гордост гурнула у несрећу. Да се одвојим од тебе. А отац, није хтео да саслуша шта му син говори, него га је загрлио. Хтео је да му каже да јесте да је био луталица, одвојио се од куће, али се ниси одвојио од мога срца, љубави. Загрлио га, пољубио и шта је рекао? Дајте му прстен на руку. Вратите му достојанство сина. А он тражи да буде слуга. Понизан и смирен. Сад све прихвата за разлику од почетка кад ништа није прихватао. Дајте му прстен на руку, закољите теле угојено, да се веселимо и радујемо јер овај мој син беше изгубљен и нађе се, мртав беше и оживе. И стадоше се веселити.
Е сад настаје други проблем. То је онај старији син кад се враћао са свог послушања чуо је игру и песму и пита слуге шта се дешава. Они му објашњавају да је његов брат дошао и он расрдио сав. До тада је и он имао љубав али је сад завист прорадила у њему. Отац је чуо да је ту и зато га позива. И каже му да неће да уђе. Овај твој син, ово кад каже то значи да се брат одриче брата, а у исто време се одриче и оца. Твој син који узео твоје имање и живео раскошно, ти си њему приредио овакво гостољубље. А мени ниси дао да узмем од јарета, пошто је чувао стадо, да могу да се почастим са својим друговима. Видевши отац њего гнев, шта му је рекао? Сине, ти си са мном, и све што је моје и твоје је. Али сине, требало је провеселити се. Требало је захвалити Богу. Јер овај твој брат беше изгубљен и нађе, мртав беше и оживе. Е погледајте колика је била радост тог оца. А овде је отац Бог. Која је радост била кад се син покајао. И Бог се радује нашем покајању, а не нашем истрајању у нашој гордости и сујети. Бог се радује и зато је покајање управо радовање. Тако каже наш народ. Будући да сам мало прошао кроз свет. Ни у једном народу нисам чуо такву изреку као што је то изрека у нашем српском народу. А зашто је покајање радовање? Зато што нас враћа умом. Ако нам је ум чист, а имамо вере, љубави, смирења, онда ћемо да видимо себе. Ако је ум заблудео, а он тако лако заблуди, онда човек крене по своме. Може говорити било ко и шта. Неће да послуша. Да дође светац са неба и да нам каже као гордима да нам то није добро. Не, ја знам најбоље ко је какав. Може човек да зна о другоме ко је какав, али се поставља питање да ли он зна какав је. И да ли себе видим, да ли себе желим да видим онакав какав јесам. Али све себе облачим у неко богато рухо. И кад желим да се обучем у то богато рухо, али ово је симболика што говорим, ја се не могу обући док са другог не свучем све. Али хоћу да краја да ми се насити душа да сам ја у праву.
Људи, ми смо грешни. Ко је у праву? Па Бог је у праву. И немојмо да узимамо суд Божији у своје руке него препустимо све у животу Богу. Да бисмо све у животу препустили Богу, морамо ми сами прво да се препустимо. Да једноставно кажемо: “Боже, ја сам слаб. Ја сам грешан. Грешне су ми мисли, речи и дела. Али ево ти, Господе, мојих мисли, дела, управљај. Ја не умем.” А човек све мисли да зна најбоље. Враћам се покајању јер је ово јеванђеље управо о покајању. Покајање је бању у којој се грешник чисти. Али зашто се чисти? За небо. Јер смо ми народ за небу. Јесте да ми живимо у овом свету али нисмо од овога света како каже јеванђеље. Живот у овоме свету је за нас много значајан. Како овде будемо живели, од тога зависи где ћу живети на ономе свету. Да ли са Богом, са светима у рају или да живим са оним који ме стално ћушка. Ова прича, све у свему, је прича о љубави Оца. Зато оци Цркве називају ову причу “Прича о милостивом Оцу.” Покајање и љубав треба да буду двосмерни. Само је питање да ли ми разумемо шта је љубав. Ми смо љубав свели на љубакање, а не на љубав као жртву. А кад имам љубав ја ћу и највећег грешника да сместим у моје срце. Зашто? Зато што љубав покрива мноштво грехова. На речи старијег сина, како он прекорно поступа са својим оцем. Не каже мој брат, него твој син. Он га је већ отписао. Нас родитељи никад неће да отпишу. Родитељ подједнако воли свако своје дете. Само је питање да ли дете разуме. Али је веће питање да ли је и ми што волимо своју децу да ли ми то радимо на прави начин. Можда ми на погрешан начин преносимо љубав на децу. А то ће нам се кад тад осветити. Потребно је да разумемо ту љубав очеву и да само са Оцем небеским и са Њим оно што треба да будемо. А то се, понављам, зове покајање. И ето, ми сад налазимо у предворју покајања. Зато и прошла недеља, ова и још две које имамо до поста управо нас позивају к знању. Да дођемо к знању да ништа не можемо примити без покајања. А нико се не може покајати ако нема смирења. Тамо где је смирење, тамо нема гордости. Тамо где је гордост, тамо нема смирења. А шта је човек без Бога и љубави Божије. Ништа, прах и пепео. Зато размишљајмо да и ми нисмо напустили тај очев дом. Да ли схватамо да треба да се вратимо? Пад је велики али нема пада где се не може устати. Нема грехе који се може учинити а да се не можемо покајати. Само ако човек има вољу и жељу а да бисмо их добили треба у смирењу да кажемо Оцу небескоме: “Оче, сагреших и небу и теби.” Али гордом се не да да каже да је сагрешио било коме а камоли да се огрешио о другог човека. Да кажемо да нас прими, и примиће нас Бог. Примиће нас Бог који увек држи испружене руке. Али, ако нећемо да нас Бог загрли, онда нас и Он неће ни загрлити. Али ће нас загрлити онај други, ставиће нас под команду. Кад нас он ухвати кроз гордост, учиниће да будемо синови паклени. А паклени син неће да чује ништа шта је добро. Не чује јер хоће само себе да чује. Слуша оног нечастивог који га наговара. Немој,он је гори и грешнији од тебе. Па још ћемо рећи да смо чули за тог другог. А овамо каже да се не бави абровима. А каже да је чуо. Како си чуо ако се не бавиш абровима? Шта ти је тај други казао? Имао сам једног свештеника, још теже да кажем монашко, који је имао обичај да аброве купи по целом свету и да осуђује. И каже ја не осуђујем њега, само говорим. Пазите како је то страшно. Не осуђујем, само говорим. Једно морамо знати и још на то морамо веровати. А то је, и да смо најгори, Бог нас воли. Али то можемо да осетимо ако ми заволимо Бога. И тог другог, кога си осуђивао, док не заволиш неће ти никад бити брат и пријатељ. Нека нам је зато благословено наше сабрање у овом светом храму. Понављам што сам рекао на почетку да се радујемо што можемо данас сви заједно да се молимо Богу једни за друге. Што можемо да осетимо свакога од нас да је он наш брат. И док не осетимо тог другога као себе, немојмо тражити да ће Бог нас осетити као своје. Осети другога, осетићеш Бога. Како прихватиш другога, тако ће Бог прихватити нас. А Бог је љубац. А љубав, она све прашта. А мржња само продубљује мржњу док љубав само изграђује човека у икону Божију.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након причешћа свештенства, монаштва и верника уследило је послужење и дружење корисника са Митрополитом Јованом којима је поделио иконице и пружио пастирску утеху. Директор г. Милан је овом приликом, заједно са протојерејем Миланом Ђорђевићем - старешином цркве Светих апостола Петра и Павла у Јагодини, представио Архијереју Јовану штампано издање о параклису Блажене Ксеније за које постоји план да се умножи и штампа као пример добре праксе за старање о духовном стању корисника установа овакве врсте и затражио благослов за то богоугодно дело.
Двојица Милана - директор и духовник - су тако од Митрополита Јована добили архијерејски благослов за даљи рад на унапређењу духовног живота ове најмлађе јагодинске светиње на корист свих који је буду посећивали и молили се у њој. Архијерејску грамату захвалности за љубав према својој Цркви и помоћ у изградњи параклиса Преподобне Ксеније у Геронтолошком центру Митрополит Јован је овом приликом доделио г. Славиши Јевтићу из Јагодине.
