Дана 11. фебруара лета Господњег 2026. на празник пренос моштију Светог Игнатија Богоносца, Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Александар Цалић, Владан Степовић и Огњен Влашковић.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас наша Црква прославља пренос моштију Светог Игњатија Богоносца из Рима у његово родно место, Антиохију. Заиста, Црква је с правом овог светитеља, великог светитеља, и угодника Божијега назвала Богоносцем. А зашто га је назвала Богоносцем? Зато што је он, носио Бога, прво, у срцу своме, а онда и на језику. Стално је мислио о Богу, његове мисли, његово биће, стално су били усмерени ка Христу. И оно што је често говорио старац Свети Јустин Ћелијски, он је све давао, а Христа ни за шта. И заиста, носећи Бога у своме срцу, он је могао заиста да издржи сва она мучења којима је био изложен за истину, за Христа, за правду. Толико је носио Бога у свом срцу, тако да предање каже да када су га бацили међу гладне лавове, да га растргну, лавови су растргли цело његово тело и кости, само је остало срце. И када су га расекли, кажу да је на срцу писало Бог. Дивна порука, да ако немамо Бога у срцу, ово што га имамо на језику, мало значи. Ако немамо Бога у срцу, онда Бога нема. Бога не можемо да тражимо негде на неким другим местима, просторима, на висини, на небу, под земљом, на земљи, ако га прво нема у нашем срцу. Срце је најомиљенији дом Божији. Али, да би се Бог уселио у наша срца, треба да се бар потрудимо да очистимо своје срце, да у њега уђе Бог. Не може Бог, који је најчистији, да пребива у прљавом сасуду.
Човек је сасуд Божији. Бог је човека створио да буде сасуд Божији, да буде Бог у њему, и да човек буде у Богу. И заиста, стално треба да се сећамо они Христових речи, које Христос каже: „Ево, стојим крај врата твога срца и куцам. Ако ме чујеш и отвориш своје срце, ја ћу ући у њега и настанићу се и ја и Отац и Дух Свети”. Пазите, браћо, смирења Господњега. Бог створитељ куца на врата слуге и моли слугу да отвори му врата срца свога. Зашто? Па зато што Бог хоће да нас спасе. Али ако ми не отворимо врата свога срца, неће Бог да уђе у наше срце. И ми ако нећемо Бога, нећемо га ни имати. Ако не желимо спасење и не радимо на спасењу, и не трудимо се, нећемо задобити спасење. Бог није насилник, па да каже: „Јоване, Петра, Милојко, отвори срце, хоћу да уђем“. Не. Он је тебе и мене створио, са слободом. Сами се опредељујемо какви ћемо бити, хоћемо ли нешто научити или нећемо научити, хоћемо ли бити са Богом или нећемо бити са Богом. Све то стоји до наше слободе. Страшно је кад човек злоупотреби своју слободу и кад каже: „Е, ја сам дошо до тог врхунца, више ми не треба ништа даље да се трудим“. Браћо и сестре, наш народ је лепо реко: „Нико се паметан није родио, него се памет стиче“. Чиме? Па Богомислијем, молитвом, постом, трудом. Да би се Бог уселио у нас, ми заиста треба да будемо попут детета. Баш онако, као што нам и данашње Јеванђелје говори, где Господ каже, да на ученике Христове, који су још људски размишљали, није још Дух Свети сишао на њих, да би они могли да разумеју и тајне и овога и онога света, а и тајну човека, браћо и сестре.
Човек је велика тајна. А у ту тајну не можемо да уђемо без Бога. Без обзира колко ми стекли нека знања, да знамо шта је човек, не можемо човека да сазнамо без Бога. И ови ученици, Апостоли Христови, они су се препирали. И то баш ту речу употребљава свети Апостол Марко Јеванђелист у данашњем Јеванђељу. Препирали су се, каже, међу собом, ко је од њих ближи, или, боље да кажемо, ко је од њих већи пред Христом, или у очима Христовим, ко је поштованији код Христа. Нажалост, и данас имамо такве људе, који желе да се уплићу, да се доказују, да приђу некоме који има неки положај, звање или, не знам, богатство. А да ли се трудимо да приђемо Христу, браћо и сестре? Као што се трудимо да приђемо до тог неког доброг човека, честитог човека, треба да уложимо мало труда да приђемо и Богу. Бог не забрањује жељу да му будемо ближи. Бог не забрањује да ми напредујемо у томе да будемо што ближе у духовном животу, али не жели Бог, да се грабимо за првенство. Које првенство? Па на првом месту, међу људима. Ко себе узвисује, он ће бити понижен. Ако га Бог узвисује, може да га понижава цео свет, али он ће бити узвишен пред Богом. А ако га Бог узвиси, онда ће они честити људи, видети да је таквог човека Бог узвисио. Бог нам не брани да се ми боримо за првенство, за првенство пред Богом, али нам каже да радије стичемо смирење, оно што је потребно да се приближимо богу. Смирење је најузвишенија тајна, односно, врлина. Оно је основа, основна врлина за све друге врлине које имамо у Јеванђељу и у животу нашем. Немамо ли смирења, нећемо задобити ниједну врлину. Не остваримо ли смирење као врлину у себи, ниједну врлину нећемо стећи како треба. Све ћемо онда те врлине помешати. „Мало сам узео од ове, мало од оне“. Не можемо тако. Прво, ако узмемо једну врлину, треба да се у њој усавршимо, треба да је испунимо. И кад се усавршимо, испунимо у једној врлини, онда ће та врлина повући и друге врлине, па ћемо стално ићи из врлине у врлину. Ако не будемо ишли из врлине у врлину, онда ћемо ићи из порока у порок. Из греха у грех.
Оно што највише узвишава човека пред Богом, јесте љубав, чија је тајна у жртви. Којој жртви? Служењу другоме. Слугама, не пада на памет да се он узвишује, да буде вишњи од господара, него да служимо другоме. Првенство нез љубави је мрзост пред Богом. Бог такво првенство мрзи, Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат. Хоћемо ли имати благодат у себи? Морамо да имамо смирења, браћо и сестре. Смирење је нешто што највише ђавола плаши, јер онај који се смири пред човеком, он ће се смирити пред Богом и обрнуто. Ко се смири пред Богом, тај ће се и смирити пред човеком. Господ нам овим примером објашњава тајну Цркве као заједнице љубави у којој свака личност суштину свога постојања види. Ми себе треба да видимо у Богу. Ако себе гледамо само по себи, онда заиста нећемо ни желети ништа да променимо у свом животу. Задовољан сам самим собом, па и ако кажем нисам задовољан, више нам то, Боже прости, личи на лицемерство, него што заиста признајем да нисам добар. Или ћу само рећи: „Па нисам добар“, а у ствари мислим да сам добар. А по чему си ти мерио ту своју доброту? По коме? По себи? Па не можеш бити сам себи узор. Треба да се угледаш на узоре.
Наше је да служимо и да се жртвујемо за другога, за брата који носи лик Христов. Тако истински синови Цркве себе, умањују пред другима, а друге узвисују. И наше хришћанско начело би требало да буде да свакога другога сматрамо бољим од себе. Можемо ли то да урадимо? Ја нисам сигуран ни у себе. Како? Како да баш признам да будем гори од другога? Управо док таквог не сватимо себе, нећемо знати да поштујемо ни себе, а нећемо знати ни да поштујемо другога. А онда такав човек тера по своме. Али опет наш народ српски има једну добру изреку: „Можеш како хоћеш, а не можеш докле хоћеш“. Само несмирени човек, непослушан човек, неће да чује никога, ничији савет неће да прими. Смирен човек, верујући човек, он вапи да чује добре савете. Онај други каже: “Шта ће мени савети, ја сам себи најбољи саветник“. То ти је као психички болесници, који кажу: „Не, ја сам најздравији човек на свету“. Човек, кад би заиста сватио да је болестан, он би упола оздравио, јер би онда, могао да затражи лекове и лекара. Ко ће му дати лек? Значи, жели да оздрави. И ми, ако не желимо да духовно оздравимо, нећемо никада духовно оздравити, браћо и сестре. Никада нећемо оздравити.
Све ово што рекох, не може човек да оствари без смирења и без љубави. А и зато, кад су се апостоли препирали, као што рекох, међу собом, ко је ближи и ко је већи пред њим и у њему, шта је Христос узео, урадио? Узео је дете у наручје и казао: „Ко не буде као ово дете, неће ући у Царство Небеско“. Апостоли, будући да су били непросвећени Духом Светим, они су се скоро увредили. Као што бисмо и ми, кад би нас неко сада упоредио са дететом. Увредили бисмо се, је ли? Али да ли Христос од нас тражи да се вратимо у детињско доба? Не, Бог не тражи да ми будемо деца по узрасту, него деца Божија по незлопивости. Дете није огреховљено. Зато дете нема злобе у себи. Дете је испуњено вером. Како? Па верује својим родитељима. Ко од нас зна, кад смо се родили, ко нам је отац и мајка, је ли? Али верујемо, осећамо, да смо део тела родитељског и зато верујемо родитељима. А онда је дете послушно. И оно слуша. А наш народ каже да ко слуша, тај не скита, а ко не слуша, тај стално скита,.
Дете је пуно љубави. Оно воли. Родитељи знате и сами. И кад неки пута изгрдите своје дете, па што код нас још има, ударите дете. А дете шта, ти га тучеш, а оно те грли. Ајде, јесмо ли ми спремни да загрлимо свога непријатеља, који нас гађа камењем, који нам говори свашта. А видите дете, иако га и шамараш, он ће да те стегне, да те загрли. А зашто? Па зато што је дете сигурно у љубав родитељску. Да иако га родитељ чак и туче, да га неће убити, јер га воли. Један ми је човек, мој сарадник, рекао, како је синовцу, малом дечаку, Вук се звао, рекао: „Ја ћу тебе да пребијем. Ја ћу тебе да убијем.“ А он одговара: „Нећеш ти мене убити.“ „Откуд ти то знаш?“ „Па знам зато што ме волиш.“ Ништа ми не можемо у животу да остваримо, ако не волимо. Ништа не могу да научим, ако не заволим. Не могу да учиним ниједно добро, ако добро не заволимо. Чак ни грех не можемо да учинимо, ако не заволимо. И грех се прво заволи па се тек онда учини.
На ово јеванђељско питање: „Ко је највећи у Царству Небеском?“, Господ нам опет одговара „Дете“. Зашто? Зато што дете није искварено још, није још грехољубиво. Дете има пуно поверења у своје родитеље.Да ли ми имамо поверења у нашег спаситеља, као што деца знају да имају поверења у родитеља? Ако бисмо имали поверења у Бога, онда бисмо се заиста трудили да живимо по Богу и да живимо са Богом. Нека нам Господ помогне, да мењамо себе, да мењамо своје срце, да га чистимо, да би се у њега уселио Бог. Свети Оци кажу, да то дете које је Господ узео у наручје управо био Свети Игњатије Богоносац, велики учитељ Цркве. Свети Игњатије је рекао: „Тамо где је Црква, тамо је епископ. Где је епископ, тамо је црква, значи где је заједница.” А чим човек почиње да се из заједнице издваја, он себе ставља у опасност, да га вук нечастиви не зграби. То вам је исто, знате, кад затворимо овце у тор, али чим изађу из тора, они су изложени јер на сваком кораку има дивљих животиња. И не знамо никад кад ће нас која животиња зграбити, да тако кажем.
Свети Оци кажу: „Сваки човек у себи гаји по једну питому и по једну дивљу животу“. Која ће да расте у њему, она питома или дивља, зависи коју ми животињу хранимо. Ако хранимо питому, све ће нам бити питомо у животу нашем. Ако хранимо дивљу, онда ћемо подивљати и ми. Човек зна да доведе себе у такво стање да буде највећи непријатељ човеку. Зато она изрека каже: „Човек човеку, зна да буде вук“. А ми не смемо да будемо то. Ми човеку требамо да будемо пријатељи. Зашто? Па зато што је Бог наш пријатељ. Нико нас не воли као Бог. Е, дај да мало размислимо - кад нас Бог воли и овакве какви јесмо, па дај да заволимо мало Бога, па ће нам све бити јасније у животу и другачији ће нам живот бити. Све ће нам боље бити.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Ђакон Стефан Јанковић
