У уторак 10. фебруара 2026. године када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Јефрема Сирина и Исака Сирина, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Јагодини.
Уз благоверни народ, свештенство и монаштво Архијерејског намесништва Беличког, у Светој Литургији узело је учешће свештенство Опленачког и Рачанског архијерејског намесништва.
Митрополиту Јовану су саслуживали: протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић - ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу, протосинђел Пајсије Илић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић - архијерејски намесник опленачки и в.д. архијерејског намесника рачанског, протојереј Александар Гајић - архијерејски намесник белички, протојереј Дејан Марковић, старешина Саборне цркве у Крагујевцу, протојереј Влада Бранисављевић, протојереј Остоја Пешић, јереј Миодраг Марковић те ђакони Стеван Илић и Далибор Нићифоровић.
Чтецирали су Светом Владици вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, а својим дивним појањем, Свету Литургију улепшао је Мушки појачки састав “Парусија” из Јагодине.
После читања одељака из Новог завета уследила је надахнута беседа Архијереја Јована:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре одељак из Јеванђеља по Матеју који смо данас чули, а то је да је Христос рекао “Све је мени предао Отац и нико не зна Сина до Оца, нити Оца зна до Син и ако хоће коме Син открити.” Заиста су ово дубоке и значајне речи, а поготово што овим речима Христос се, како кажу свети оци, утврђује Нови Завет између Бога и човека и свету који одступа од Бога. А Бог уствари нуди мир, радост, оно што свет не може да да. Свет нам не може дати мир, свет нам не може дати радост, а ето Бог нам то даје под условом које би требали или морали да чујемо. А то значи да ма шта год се нама догађало треба да ходимо ка Христу јер нас он неће никада одбацити. Даће нам све што је неопходно за наше спасење. Зато човек треба да тражи спасење. Треба стално да усмери цело своје биће за спасење и зато су у праву свети оци када кажу да су хришћани они који ходају земљом а мисли на небо.
Дакле, Бог Отац је све предао своме Сину и Он је Господ свега. Предао му је Отац суд над овим светим, над свима нама и дао му је сву власт. Зато и каже Пилат: “Имам власт пустити те”. А Господ, шта је одговорио Пилату? “Не би имао никакве власти да ти није дана одозго”. Све је Бог Отац предао Богу Сину, али као равном себи. Предао му је све ризнице знања, све ризнице неба и земље и све је то у руци Господњој као што смо и ми у руци Господњој. Наравно, ако хоћемо да будемо у руци Господњој. Јер ако нисмо у руци Господњој, онда смо у руци онога другога. Зато оно шта је Христос рекао апостолима кад су се вратили са проповеди па му кажу: Господе, у име Твоје и демони нам се покоравају.” А Христос шта им каже? То је добро. Али су они рекли у моје Твоје, а не у име замоје или наше. Господ им говори да се не радују томе. Како да се не радује човек кад му је Бог дао моћ и силу да васкрсава мртве, да болесне оздрављује. Како да се не радује. Али зато Господ каже да има нешто веће од тога. А шта је веће? Веће је то што су ваша имена записана у књизи живота. И то је оно на шта ми треба највише да обратимо пажњу. Наша су имена записана кад смо крштени, кад смо постали чланови Цркве. А да ли одржавамо то уписано име и књизи живота? Или га бришемо нашим нехришћанским животом, нецрквеним и нејеванђелским животом. У Спаситељу нашем, Господу Исусу Христу, најскривеније је знање Бога Оца. И зато он каже да нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син и ако хоће он коме да открије.
Овде је врло битно у данашњем јеванђељу да запазимо, а то је да овде Отац открива Сина с Њим указује на Оца. Христос нама свима открива Бога Оца. И заиста не бисмо знали о Богу оцу да није Бога Сина, да није Бога Духа Светога и он нам открива Оца. Коме? Онима који верују у Сина. Зато, људска је срећа и упознавању Бога. Ако нисмо спознали Бога, ништа нисмо спознали. На првом месту себе нисмо спознали а онда о себи мислимо узвишено, много велико. Спознати Бога Оца, у томе је Живот Вечни. Јер кад спознамо Оца онда ћемо спознати и Сина и Духа Светога. С кад спознамо Свету Тројицу, онда ћемо се колико толико трудити да живимо бар онако приближно како на небу живи Света Тројица. А како она живи? У слози, у љубави и миру. Нико никоме ништа не одузима за разлику од наше слабости стално хоћемо нешто да отмемо од другога да би се ја уздигао, подигао.
Ми можемо знати онолико о Богу Оцу колико нам је Христос открио. А Христос нас позива ради спасења. Ми само треба да ходимо ка Христу, ка нашем покоју, смирају, јер је Он наш смирај. Зато Он каже у данашњем Јеванђељу: “Дођите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.” Заиста човек треба да испита себе зашто не поступи по овом Христовим речима него сам сав набијен собом и не видим да сам натоварио на себе терет греха. А ко нас једино може ослободити од греха, злобе, пакости, гордости, сујете ...? Бог, Господ наш Исус Христос. Ходите сви који сте натоварени тежином напора и невоља. А сви ми имамо напоре и невоље. Али, пре свега, оптерећени смо греховним бременом. Овим Христовим речима позивају се сви они који су уморни и натоварени да нађу мир у Христу. Не нађемо ли мир у Христу, нећемо га нигде наћи. “Мир свој вам остављам, мир свој вам дајем”, каже Христос. То је прави мир. Људски и светски мир су варљиви. Али мир Христов је вечан. И зато каже да дођу да нађу мир у Христу и они људи који су свесни своје слабости, грехова, који признају да су грешни. А ко није грешан? Има ли некога да није грешан? Можда онај који мисли о себи толико високо. Али онај који призна да је грешан, он жели да скине терет са себе тих грехова. А коме ћемо дати за бремена, него Христу. Он је узео грехе наше за нас. Он је приковао грехе наше за нас. Он ће одморити свакога човека који схвата да су грех, мржња, гордост, сујета зло. А Господ каже да ми то сами на себе натоваримо. Клецате, а не знате због чега. Јер нисте спознали Бога. Да сте спознали Бога онда би спознали и грехе своје. Зато је грех највећа болест. А од греха нас једино може ослободити Бог.
И једино је Христос тај који нас може излечити од нас самих. Он је тај лекар душа и тела наших и може да нас исцели и оздрави. Једино у Њему можемо наћи покој али само том живом вером. Живом вером у Његовој љубави. Узмите, каже, јарам мој на себе и научите се од мене јер сам ја кротак и смирен у срцу и наћи ћете покој душама вашим. Овим Христос каже да се мучимо због нашег јарма. Збаците га и покушајте да узмете мој и мој ће вам јарам бити лак. А шта је јарам Христов? То је Јеванђеље Христово. Је л нас Јеванђеље заробљује или нас ослобађа? То су његове заповести које је тешко испунити. Али кад бисмо једну Христову заповест испуњавали а то је: “Што не желиш себи, немој чинити другоме”, били бисмо ми прво другачији, бољи. Ако не желим другоме зло, онда ми други неће мени чинити. Па и ако нам чини, он ће се одбити као од камена зато што је Христос у нама. Отуда ко себе смири пред сваким човеком, е тај човек има мир у души својој. Да ли ми можемо да се смиримо пред другима? Него све мислимо ја сам бољи од другога. Ја сам паметнији, ученији... Али док се не смиримо пред другима нема нам смирења ни пред Богом. Зато је човек који је немиран и себи не осећа и не зна шта му је то што му ствара немир. Зар се нама никад није десило да осетимо немир а не знамо одакле је. И све док се не вратим Христу и не помолим се, нећу да схватим свој немир. А који то мир не може да стекне човек? Онај који је славољубив, себељубив. Не може да схвати онај који је гордељивац. Не може да схвати онај који је гордељивац. Е такав је човек стално у бригама. И таквом човеку сви други сметају, а не види да само смета самоме себи.
Зато је јарам Христов управо то смирење. И зато је Господ рекао у јеванђељу: “Да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат.” А ми никако да схватимо да смо горди. Све док сам горд нема у нама благодати. Смирење је то оно што нам помаже да лако носимо себе. Да лако носимо своје греховно стање. Иако не узмемо на себе јарам Христов, ту науку Христову, онда нећемо видети ко смо, шта смо и какви смо. И док не узмемо јарам Христов онда ће нам нечастиви јарам натоварити на нас. Е кад нам натовари тај јарам, онда ће да нам натовари велика бремена. И ми ћемо носити та бремена и стењати а нећемо имати ништа корисно. А кад узмем тај јарам Христов на себе, па иако некад дође до искушења и невоља, све ћемо лакше поднети. Зато нам треба вера. Јер каква нам је вера такав нам је живот. Што више вере имамо и живимо по њој, више ћемо Бога имати у себе. Што мање вере то је мање Бога у нама. А чим је мање Бога онда је мање онога што је божанско, свето, оно што је узвишено. Нека нам Бог помогне да имамо вере у Спаситеља нашега. Он је Бог наш. Он је љубав наша. Он хоће да се сви спасу. Зашто онда не идемо тим путем? Морамо схватити да смо у јарму Христовом. Па онда носимо тај јарам, а Он зна кад ће нам скинути и бриге и муке и невоље али ако само верујемо и будемо имали смирења. Зато се увек сећајмо данашњих Христових речи где каже да му је Бог Отац предао све. Он је Спаситељ наш. Тражимо ми Спаситеља јер где је спаситељ ту је спасење. Немојмо ми измишљати Спаситеља и немојмо мислити да ми можемо на наш начин да се спасемо. Не. Можемо се само спасити Богом, Црквом, Светим тајнама и светим врлинама.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након причешћа свештенства, монаштва и верника, те трпезе љубави, у сали новог парохијског дома Цркве Светих Апостола Петра и Павла организован је семинар у циљу стручног усавршавања свештенства Беличког, Опленачког и Рачанског намесништва.
У том смислу протојереј Милан Ђорђевић, старешина храма, и његово братство, били су добри домаћини свих присутних.
Семинар под називом “Литургијски живот у теорији и пракси” обухватио је излагања предавача Православног богословског факултета Универзитета у Београду: декана овог високошколског училишта презвитера редовног проф. др Србољуба Убипариповића, протојереја-ставрофора редовног проф. др Зорана Крстића, ђакона доцента др Здравка Јовановића и редовног проф. др Ненада Милошевића.
Након излагања уважених учитеља Цркве, којима се Митрополит Јован захвалио на љубави и подвигу да одрже семинар свештенству Јагодине, Лапова и Тополе, развила се и плодоносна расправа потакнута питањима и интересовањем свештеника о овој важној теми за живот Цркве.
