У четвртак, 12. фебруара 2026. године, када прослављамо Света Три Јерарха (Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог), Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у малој Цркви у Тополи поводом храмовне славе.
Митрополиту су саслуживали архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, старешина Саборног храма у Крагујевцу протојереј Дејан Марковић, протојереј Остоја Пешић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.
Појали су ученици Богословије Светог Јована Златоуста из Крагујевца.
Након прочитаног Јеванђеља сабраном народу беседио је владика Јован:
„Помаже вам Бог, браћо и сестре.
Свeта Три Јерарха, које данас прослављамо, свечана су слава овога храма који је посвећен овим дивним угодницима Божијим. Срећана слава свечарима и колачарима који данас славе и нека је срећно и благословено наше сабрање. Данас да прославимо, као што рекох, ову тројицу дивних учитеља и просветитеља рода хришћанскога. У тропару посвећеном овој тројици светитеља каже се, браћо и сестре, да су они били учитељи васељене. И заиста, они јесу то били. Да није било њих, не бисмо могли толико да сазнамо о Богу, о Светој Тројици, о Светим Тајнама, о Цркви, о свету, и овоме и ономе, и не бисмо могли да знамо, посебно, о Духу Светоме, да није било ове тројице светитеља које данас славимо.
Дакле, браћо и сестре, у другом делу тропара данашњега каже се да су они даровали мир роду људскоме. Чији су они мир даровали нама? Јесу ли свој мир? Не, него мир Божији, јер једино мир Божији јесте постојани мир. То је једини мир, браћо и сестре, који никада не може да пређе у немир. За разлику од нашег људског мира, који данас имамо и са собом и са другима, али одмах после може да настане немир. И зато је тај мир нама данас потребан, увек, а усуђујем се рећи данас посебно, у времену у коме живимо, и не само ми као српски народ него и сав род људски, који, усуђујем се рећи, живи у немиру. А зашто човек и зашто род људски живи у немиру? Зато што се није помирио са Богом, зато што се није помирио са собом, зато што се није помирио једни са другима, а човек одражава оно што је у њему. Ако је у њему мир, он ће свуда да зрачи миром, ако је у њему немир, он ће свуда да ствара немир. И зато је врло важно да знамо имамо ли ми мира Божијега у себи или немамо. Ви, на пример, чујете на Светој Литургији да се неколико пута спомиње мир, па се каже мир свима, мир вама. Значи ми се молимо на Литургији да сиђе мир небески на земљу, а мир је сишао када је Господ сишао са неба на земљу, Он је донео тај мир. И човек док је живео са Богом у миру, живео је у миру и са другима. И зато, браћо и сестре, ова тројица светитеља заиста су миром зрачили и били не само мир наш него и светлост. Они су светлили не собом него Христом и Црквом. И заиста се на ову тројицу односе и данашње Јеванђелске речи да сте ви светлост свету, не може се град сакрити кад на гори стоји, не може се добро сакрити никада, браћо и сестре. И зато се каже и за свећу која се пали да се не ставља под суд него на свећњак да светли свима који су у кући, а ми хришћани, ми крштени људи, позвани смо да будемо у тој кући светлости, а то је Црква Христова, тело Христово.
И зато, браћо и сестре, тај мир, као што рекох, донео је Господ наш Исус Христос, јер је Он једини својом божанском светлошћу обасјао и осветио и споља и изнутра свеколико биће човеково. И све док је човек са Христом он има светлости, немамо ли Христа у себи, верујте, у нама је тама, па да не знам како сија ово сунце свакодневно. Човек без Бога је човек без добра, човек без Бога заиста је у тами и што је још најгоре човек не осећа да је у тами, али осећа да му нешто смета, да му је све тесно, да му нешто недостаје, а мисли да му недостаје нешто земаљско, а у ствари недостаје му Бог. А када имамо Бога у себи, онда смо испуњени и миром и љубављу и надом, испуњени смо срећом, јер смо се срели са Богом. Ако се нисмо срели са Богом, не можемо ни осетити срећу у нама. И заиста, браћо и сестре, уколико је Господ у нама и ми у Господу, ми постајемо светлост. А човек је створен да рађа светлост, да ли човек рађа светлост или таму, то од њега зависи и одговараћемо ако ширимо мрак и незадовољство, јер човек се мрака плаши, а тама се плаши светлости зато што светлост разобличава све што се у тами догађа. Светлост прогони таму као што са зором нестаје ноћ, тако и ми треба да светлимо светлошћу Христовом и да будемо просвећени Јеванђељем и Христом. Дакле, без Господа и ван Господа људи су у тами, а само са Господом и у Њему људи су у светлости. Стање у роду људскоме зависи и од мене и од тебе, мада ми често мислимо да зависи од других. Ако је светлост у нама, бићемо у радости и ширићемо ту радост, па ће и други људи живети у радости. Зато нам је потребно да водимо рачуна како живимо, да ли живимо у љубави, у слози, у миру и спокоју или живимо обрнуто, јер човек се угледа на човека. Зато је важно да изградимо себе да будемо људи, а када изградим себе онда ћу помоћи и другоме да се изграђује, јер човек се не спасава сам него спасава и оне који су око њега, као што ни не пропада сам него у пропаст вуче и друге. Зато се каже да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и да прославе Оца нашега који је на небесима. Сви смо ми призвани у светлост крштењем, а да ли живимо у тој светлости или у тами зависи од нас. Зато треба да будемо просвећени Христом, јер ако Христа имамо у себи ми светлимо једни другима. По тој Христовој светлости и благодати данас прослављамо ову тројицу великих угодника Божијих Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Без њихових списа и учења многе тајне вере не би нам биле јасне, јер је човек велика тајна и не можемо ући у тајну човека ако не идемо преко Бога. Некада су се ова тројица славили посебно, а онда су се људи почели препирати ко је већи, па су се делили, а Бог је открио да су пред Њим једнаки. То нас учи да не тражимо ко је гори него да тражимо добро у човеку, јер човек види оно што жели да види и чује оно што жели да чује. Ако желимо добро, видећемо добро. Има добра у човеку и у свету, али треба најпре да погледамо у себе и пожелимо добро и другоме, јер оно што сејемо то ћемо и жњети. Зато нас ова три светитеља уче да је добро све оно што је у Богу и да смо одговорни једни за друге. Хришћанин не сме да каже да хоће спасење само за себе него треба да има осећајност и љубав према другима. Зато да се помолимо Богу и овим светим угодницима да нам Бог просвети ум и срце и очисти нас од злобе, пакости, мржње и зависти, јер Бог не станује у нечистом срцу, а наше срце је дом Божији и Бог куца на врата срца нашега и чека да Му отворимо. Неће насилно да нас спасава него тражи нашу вољу и труд, јер ниједно добро дело неће остати ненаграђено пред Богом. Трудимо се зато да чинимо добро, јер и најмања кап добра има вредност пред Богом. Нека би дао Бог да љубав Божија споји и нас, да споји наш ум са нашим срцем и једне са другима, јер живимо у тешким временима када се напада и оно што је свето, али ми као чланови Цркве треба да будемо одговорни једни за друге и да живимо тако да се по нама препознаје светлост Христова и љубав Божија.
Бог вас благословио!”
После заамвоне молитве митрополит Јован осветио је славске дарове и пресекао славски колач. Сабрање је настављено славским ручком у кући породице господина Горана Михаиловића.
Стеван Илић, ђакон
