У среду 18. марта 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светих апостола Петра и Павла у крагујевачком насељу Грошница поводом исповести свештенства Архијерејског намесништва лепеничког.
Митрополиту Јовану су саслуживали Архимандрит Петар Драгојловић игуман манастира Пиносава, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, старешина храма Светих апостола Петра и Павла у Грошници протојереј – ставрофор Душана Илића и протојереј Синише Раденковића, те протођакон Иван Гашић, Мирослав Василијевић и Немања Стојковић.
Паримије је читао протонамесник Ненад Милојевић.
Чтецирао је г. Лазар Коларевић, а појало је свештенство Намесништва лепеничког.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши:
„Налазимо се у четвртој седмици Великог часног поста. А пост нам је дат да би кроз пост и молитву чистили и душу и дело. Пост нам је дат да постом и молитвом умилостивимо Бога за грехе наше да нам буде опроштено. Да нас Бог помилује, да нас оздрави, да нас спасе. Пост има више дефиниција, а најкраћа дефиниција поста јесте уздржање. Али не, оно што често говорим, не уздржање само од мрсне хране, а има много више и значајније од чега треба да се уздржавамо, а то не значи да треба да омаловажимо и мрсну храну. Има много важније, а то је да се уздржавамо од греха, од злобе, од пакости, од мржње, од оговарања, од осуђивања. И управо пост нам је и дат, да контролишемо себе на том духовном, унутрашњем плану живота нашега. Да чувамо језик свој. Ви сте чули и чујете у току Великог поста, имамо оне дивне молитве Светог Јефрима Сирина, у којима се између остале каже, Дај ми Господе да не празнословим, то јесте да не причам свашта, или боље речено како би смо ми на наш језик превели да не лупамо свашта. Погледајте човека који много прича, он мисли да је казао не знам какву мудрост, а он само прича да не би случајно неко открио његово стање. И зато треба да водимо рачуна о језику. А Свети Оци кажу да све врлине почињу од језика и добро и лоше. Или како то рече данас премудри Соломон у прочитаном овоме штиву, де каже страшна реч, боље речено груба реч, потреса праведника. А добра реч, храбри човек, заиста је то тако. Али ми некако не обраћамо пажњу на језик свој, него га пустимо, што би смо рекли, да онако иде. И у речима прво почињемо, речи су нам плод наших мисли. Оно што мислимо, и оно што се зачне у нашим мислима, то у ствари претварамо у речи, односно претварамо у језик. И ако човек нема страха Божијег у себи он неће имати ни страха на језику свом. А онај који не може да чува језик свој, не може да сачува себе. Него ће још тим ружним, грдним речима да тако кажем, наносити невољу и муку другоме.
Зато је наш народ, српски, тако дивно то знао да каже, да језик нема костију, а све кости ломи. И другим речима, зна да буде мелем на рану. Али реч зна да буде убојитија од било каквог оружја и оруђа. Значи од било каквог оружја и оруђа. Зато, чувајмо језик свој. А ето, ово је период, благословени период Васкршњег поста, да се уздржавамо у свему ономе што није Божије. Да се уздржавамо у свему ономе што није и Јеванђелско. Да се уздржавамо у свему ономе што није хришћанско. И, као што рекох, налазимо се у четвртој седмици Васкршњег поста, а ове смо три, да тако кажем, пребродили. Пребродили смо, сваки на свој начин, како је ко знао, како је ко умео да се моли, да се каје, како је знао да чини добра дела. Јер пост и молитва човека побуђују управо на добра дела. И зато, када баш хоћемо, када кренемо да се молимо или да се кајемо, па кажем, е данас ћу да се чувам од греха. Е, онда ђаво највише напада. Неће ђаво ни пост, ни молитву. Много се он плаши поста и молитве. Много. Зашто? Зато што је сам Господ Исус Христос рекао да се и ђаволи помоћу поста и молитве изгоне. А не сваког поста, не свакакве молитве, него оног поста, како су нам Свети Оци казали, и онога поста који постимо са љубављу, и оног поста који постимо у смирењу. Немамо ли смирења, онда нам ништа не вреди, ни пост, ни молитва. Јер теме сваке хришћанске врлине јесте управо смирење.
А смирење и молитва је врло значајна. Зато што кад човек има смирења, онда он неће тако лако да упада у грехе, неће лако да упада да говори свашта. Он који има смирења, он се смирава и пред Богом и пред ближњима. А да би се човек смирио и пред Богом и пред ближњима он треба да се прво смири у себе. Да не ропће у себе, да не осуђује у себе, да уђе у себе и да погледа његове грехе. А кад видимо своје грехе у правом смислу и признамо своје грехе, нећемо се лако дрзнути да осудимо другога. Јер ћемо видети да су моји греси много већи него греси другога, тога на основу чега, осим на основу гордости, ћу да осуђујем другога. И баш зато што је овај период нама дат да га молитвено испратимо кроз пост, кроз добра дела, као што рекох, да би управо изоштрили ум свој. Ум свој да ум наш не блуди, него да очистимо свој ум, да би могли разумети све оно што нам богослужење говори овог Великог поста, да изоштримо свој ум, да он зна да разликује шта је добро, шта је лоше, зло, шта је грех, а шта је истина. Нема ли човек изоштрени ум, код њега је све равно. И кад псује, њему је све то исто. Е зато ђаво нас највише напада када решимо да се трудимо да се поправимо. Али ђаво нам не да. Неће ђаво нашу поправку. Оће ђаво да ми сарађујемо са њим, а не са Богом. А онај који сарађује са Богом, он сарађује и са ближњима. Онај који не сарађује са Богом, немој да се заварава да сарађује са ближњима. То је само она фарса, а нема ничега оног исконског, дубинског.
Е, управо да не би малаксали до краја овог поста, Црква нам је, као што видите овде, изнела Крст да га целивамо. Да би кроз то побожно целивање и молитву, целивајући Крст Христов, целивали у исто време и ране Христове које је он на Крсту поднео. Целивајући Крст, са смирењем, са побожношћу, са вером, ми добијамо силу часног Крста. И та сила ће нас водити и руководити, али сила Божија. Али ако ми само гледамо на своју силу, онда у њој нема места за силу, онда у нама нема места за силу Божију.
Зато нам даје, кажем, Црква Крст да нас оснажи, да нас укрепи. Јар Крст је сила, Крст је знамење, Крст је украс васељене. И зато говорим, ђаво се ничега тако не плаши, него поста молитве и Крста. Зато наш народ каже, бежи код ђаво од Крста. А зато наш честити народ, онај који није знао ни да пише, ни да чита, али је знао да каже, без Крста и без Бога ни преко прага. То неће да знају они који су утувили у себе да су неког знања, не знам ни ја шта све имају у себе. Дакле шта је у ствари Крст? Крст је нас животни пут. И док носимо Крст, и ако смо узели свој Крст да га носимо, како Христос каже, ко не узме Крста свога и не пође замном не може бити мој ученик. Је смо ли спремни да узмемо Крст свој? Господ од нас не тражи то, често говорим да узмемо Његов Крст. Његов је Крст за све нас.
Али да узмемо свој Крст, да узмемо своју свакодневницу, да све оно што нас данас снађе, да заблагодаримо Богу. И за добро, и за искушење. Јер ако не умемо да заблагодаримо, онда не умемо ни да се молимо. Ако не умемо да се молимо, онда не умемо да разговарамо ни са Богом. А онда не умемо и да разговарамо са ближњима на онако како би требало да буде разговор једног човека који је икона Божија и слика Божија. Крст је што ви боље знате од мене, у први временима, био срамно оруђе. На њему су умирали највећи злочинци. Али је нажалост народ Божији који је, због кога је Христос и дошао на овај све да би га спасао, он је у свари Христа распео на Крсту као злочинца. Али, ако је Крст био оруђе, срамно, до Христовог распећа, од Христовог распећа, Крст постаје моћ, Крст постаје сила, је се дотакла Христа. И зато, ако нас Христос не дотакне, и ако ми Христа не дотакнемо, наш је живот промашен. Не вреди нам да се уздамо ни у богатство, ни у моћ, ни у славу, ни у власт, не знам ни ја, све шта друго. Ако се не сретнемо са Христом, ода не ће ни Христос се срести са нам. Зато опет премудри Соломон данас каже, ко чува језик свој, он чува истину. А преко језика људе и истину. И језик, и наше руке, и наше очи, и наше ноге, све је то дар Божије. Све докле, док не злоупотребимо те дарове Божије. А кад злоупотребимо дарове Божије, онда нам ти дарови не служе на спасење, него на суд. Ето, опет се враћа на језик, да њиме славимо Бога, да хвалимо Бога. Бог нам дао језик да кажемо лепу реч о другом језику. А као да се такмичимо, шта ћемо све колике ружне речи изговорити према другоме. И мислимо, ја сам победник, ја сам речит, па сам могу да му кажем све и свашта. Свети Антоније Велики каже кад сам год проговорио, увек сам се покајао. Кад сам год ћутао, никад се покајао нисам. Е, па, нека би Господ нама помогао да у тој молитвеној ћутњи, да тако кажем, у једном молитвеном расположењу овог периода Васкршњег поста, да се осамимо од свега онога што нас одвраћа у овоме свету од Бога, да се осамимо, како би смо осетили потребу да треба више да се молим, да треба више да постимо, да треба више чинимо добро. Узети Крст, не значи угасити се, да тако кажем. Не значи утрнути, како кажу Свети Оци. Узети Крст то значи оживети. За шта оживети? За вечност. За правду, за истину. Постом и молитвом се чувамо, кажем, од недела, чувамо се о злих мисли, злих речи, и заиста ко чува уста своја, чува душу своју. Пазите. И додаје и каже, а ко је брзоплет устима, тај највише греши. Погледајте човека који неће ни да саслуша, кад му даш поуку. Зашто? Оће да каже, ја то све боље знам. Можда, али са тим знањем нећеш пред Бога. Са тим знањем ћеш код онога нечастивога да идеш. Дакле да се замолимо Господу да нам благослови овај период поста. Да нам пост буде лак. А биће лак, ако знамо због чега постимо. Није нама Црква дала пост да би правила неку забрану. Не, него да се окушамо у послушности. Ко не слуша, тај никад неће изаћи на прави пут. А ко слуша, и оно што чује добро, испуњава, у њега се усељава благодат Божија. У њега се усељава сила Крста. Па и нека у нама буде и моћ Божија, и сила Божија, да заиста, ових још 4, непуне 4 недеље, да се што више чистимо. Ја рекох на почетку, пост нам је дат да чистимо и душу и тело. Ако очистимо душу и тело, е, онда ћемо доживети радост Васкрсења. Онда ћемо не само доживети празник због неке бољег ручка, да тако кажем, него доживећемо у правом смислу Васкрсење Христово, тако што ћемо кроз Христово Васкрсење доживети и своје Васкрсење.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, по благослову Митрополита Јована свештенство Лепеничког намесништва је приступило обради рада који је приредио ђакон Стефан Јанковић на тему „Оживљавање Литургијске побожности“. Након тога уследила је дискусија на задату тему чиме је братски састанак и исповест свештенства Архијерејског намесништва лепеничког окончана.
протођакон Мирослав Василијевић
