Дана 20. марта 2026. године, када наша мајка Црква слави успомену на 7 свештеномученика Херсонских, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију Пређеосвећених дарова у храму Успенијa Пресвете Богородице у Саранову. Повод за литургијско сабрање је исповест Архијерејског намесништва рачанског. Пре почетка Свете Литургије свештенство рачанског намесништва се исповедило, а исповедник је био настојатељ манастира Ћелије, протосинђел Евстатије Драгојевић.
Митрополиту Јовану у литургијском сабрању саслуживали су следећи свештеници: протосинђел Евстатије Драгојевић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић – архијерејски намесник рачански, протојереј Велибор Јовановић, протонамесник Ивица Камберовић, протођакон Иван Гашић и ђакон лаповски Марко Арсенић.
Ову духовну радост и евхаристијску заједницу употпунили су активним учешћем како верници у великом броју из Саранова, тако и велики број деце, а за певницом су били српски православни појци.
На позив ђакона “са страхом Божијим и вером” сви су приступили Светој Чаши, сјединили се са Христом и на тај начин показали и потврдили да је Света Литургија догађај будућности и предокус Царства Божијег.
Митрополит шумадијски Г. Јован одржао је затим богонадахнуту беседу благословивши на крају исте верни народ.
"Браћо и сестре, Богу хвала, налазимо се на крају четврте седмице овог Васкршњег поста. Пребродили смо половину овог поста и зато треба да заблагодаримо Богу што нас је Господ удостојио да учинимо ову прву половину Васкршњег поста и, надам се да је у нама пост пробудио оне хришћанске врлине, да је у нама пост пробудио енергију унутрашњу, да горимо духовном енергијом, да се причешћујемо када смо на Литургији, када смо уопште на богослужењу, а исто тако да замолимо Господа да нам благослови да овај други део Васкршњег поста проведемо у миру са собом, на првом месту, а онда у миру са Богом. А када имамо мир у себи и када имамо мир са Богом онда ћемо лако остварити мир са ближњима својим.. Ако немамо мира у себи, Божијег мира браћо и сестре, него оног мира који мислим "то је мир-ја мислим", онда заиста браћо и сестре неће бити мира у нама, али неће бити мира ни међу нама. Зато, браћо и сестре, пост има огроман духовни значај. Јер, ако правилно постимо и ако се молимо како треба, браћо и сестре, онда ћемо схватити да је пост темељ сваке хришћанске врлине. Зашто? Зато што пост, сама реч шта значи пост-уздржавање, уздржање, како хоћете... Пост нам помаже да се променимо, да се изменимо, браћо и сестре. Пост и ових четири недеље треба да помогну да размислимо о себи јесмо ли се ишта за јоту једну променили, изменили на боље, јесмо ли ишта постали бољи људи, јесмо ли ишта постали бољи хришћани или смо остали исти онакви какви смо и ушли у пост и тако ћемо, што каже наш народ, терати до краја Васкрса. Онда, ако да Бог доживећемо, али хоћемо ли осетити ту радост духовну у себи због поста који постимо и због молитава којим се молимо. Пост побуђује човека,браћо и сестре, на чињење добрих дела, пост побуђује човека на молитву, а молитва побуђује човека на пост. И када се заједно споје пост и молитва, а то је апсолутно немогуће одвојити једно од другог... Постимо ли, а не молимо се, немамо корист од поста. Молимо ли се, а не постимо, а пост није само од неке врсте хране, мрсне хране да тако кажем, а треба и од хране да постимо браћо и сестре... Зна Бог што је пост установио у рају, зашто? Па Бог је установио пост у рају да би прве људе довео, браћо и сестре, у послушност. Зато је Бог и рекао Адаму и Еви да могу да једу са свих дрвећа плодове, само са једног не, а то је дрво познања добра и зла. Нису то наши прародитељи испунили и дошли су у стање које су дпшли и увели читав род људски, браћо и сестре, у непослушност. Али, дошао је Господ, дошао је Спаситељ наш, дошао је, браћо и сестре, онај који једини може да нас врати из небића у биће. И заиста род људски је до доласка Христовог био небиће. Али, дошао је онај који хоће да нас спасе и он хоће сваког од нас да спасе, ако хоћемо. Али наше спасење не сме да се састоји да кажем "хоћу да се спасем" и да наставим са собом онако како сам до сада живео. То, само рећи "хоћу", а не уложити труда, не уложити подвиг, не уложити, браћо и сестре, молитве, добрих дела-ништа нам неће много користити од тог уздржања од мрсне хране ако се не уздржавамо од много што-шта... На првом месту ако се не уздржавамао од злих мисли, од злих речи и од злих дела, ако нисмо уздржали свој језик, да не говори оно што не треба. Јер, како кажу свети Оци, све врлине полазе од језика-и оне добре и оне лоше, само зависи да ли човек влада језиком својим. А владати језиком својим није лако, али није немогуће. Али ћемо владати својим језиком ако читамо Свето Писмо и тамо где Господ каже да не причамо много, него да наша реч буде да да, не не. Прави хришћанин поступа тако у свом животу. Онај који није можда ни чуо за ове Христове речи " да да, не не " почиње да се брани, па онда изговара море речи, па још мисли да је убедио и тог другог човека па и самога Бога мислећи " е ја сам изговорио оно што сам имао шта да кажем". А да ли је то што си изговорио, брате или сестро, богоугодно, да ли је то угодно нашем ближњем? Дакле, владати језиком значи владати собом, браћо и сестре. Зато, браћо и сестре, пост нам помаже да укротимо у себи оно што је дивље у нама. А шта је то дивље у нама? Све оно што нећемо да чујемо за добро, а добар је једино Бог, све оно је дивље у нама када хоћемо, браћо и сестре, пред сваким другим покажемо да знамо много, да смо паметни, да смо школовани... Све то треба и све је то лепо, али шта ти вреди школовање и све остало ако то није усмерено да те приводи Богу. Онда значи то ти служи на гордост. И зато кажем и понављам, да нам пост помаже да укротимо своје страсти и да тако одступамо од својих жеља, од своје воље, да се у нама не врши моја воља, брате и сестро, него да се у нама врши воља Божија. Да ли ми размишљамо о томе, драги моји и да да ли заиста стављамо вољу Божију испред наше воље. Е, али ако не вршим своју вољу, ја не могу да изразим онај сав свој бес, да тако кажем у себи, а кад ставим вољу Божију изнад своје воље онда значи ја сам се смирио. Другим речима значи, ја сам се молио., ја сам постио, ја сам чинио добра дела. Дакле, браћо и сестре, постом, кажу свети Оци, сасеца се небрига и немир, пороци и све оно што је пагубно за душу. Сасеца се немир, немар... Човек, када му дође да каже "мени је све равно до Космаја", онда значи он не мари за себе, за своје спасење боље речено. Бити немаран, браћо и сестре, верујте, то је право одступање од Бога. Чим кажем "ја сам немаран, не бринем ни о чему" онда си ти у ствари престао да будеш хришћанин, не мариш за своје спасење. Бити немаран значи бити лењ, у сваком смислу, а на првом месту бити лењ за своје спасење. Па тако често пута мислимо "па спасење ће доћи само од себе". Неће, браћо и сестре. Неће ни Спаситељ да дође у нас ако га не тражимо. Ако не тражимо и не кажемо "Спаситељу, дођи да ме спасеш", али то кад кажемо "дођи да ме спасеш" треба да буде, те речи треба да буду прожете целим мојим бићем, да моје цело биће вапије за Спаситељем света. И зато, браћо и сестре, пост ствара једну хармонију да тако кажем. Зашто? Па чим не блудимо пијанством, у немару, онда се у нама излива благодат Божија. Зато, браћо и сестре, пост нас уводи у наше унутрашње стање. Ако правилно постимо и ако се молимо, понављам већ неколико пута. Уводи нас у наше унутрашње стање да сагледамо себе изнутра и да видимо своје слабости и своје грехе. Онај који не види своје слабости и своје грехе он се не брине за себе, он гледа слабости и грехе другога. Заиста, браћо и сестре, постом будимо своју савест. Понављам, постом будимо своју савест. И ако пробудимо своју савест, а онда и ако пођемо да чинимо неко зло дело, браћо и сестре, онда ће нам савест поставити једно питање, а то је питање, браћо и сестре, да ли можемо да умиримо своју савест која је у ствари тај доживотни прекор своје савести да нас опомиње. То може да учини онај који своју савест држи будном. А наш српски народ је то лепо рекао "савест је неумитни судија". А онај који има успавану савест њему је свеједно да ли је учинио ово или оно, добро или лоше, да ли је казао добро или лоше, да ли је чинио добро за добро своје и спасење своје. Најгоре је стање човеково, драги моји, када човек успава своју савест. "Нећу да ме савест опомиње, хоћу да будем слободан, хоћу да говорим шта хоћу, хоћу да радим шта хоћу, хоћу да чиним шта хоћу, нећу да приђем другом да помогнем јер тобож ја сам ово, он је оно". Е, браћо моја, можемо имати успавану савест али она се кад-тад пробуди. Баш свети Оци говоре о тој успаваној савести, да тај тренутак кад се пробуди у нама савест, ако никад а оно бар кад изађемо пред лице Божије, тај треенутак буђења, кажу свети Оци, наше савести биће дужи него не знам колико наших земаљских живота. Зато наш народ каже "благо оном човеку који мирно спава јер има мирну савест". А да ли смо ми размишљали да ли заиста имамо мирну савест? А можемо ли имати мирну савест ако не верујемо, можемо ли имати мирну савест ако не живимо по тој вери, можемо ли имати мирну савест када кажем "баш ме брига за другога, важно је да ја спасавам себе и оне што су најближи мени". Е на такав начин нећеш спасити ни себе ни они који су ти најближи. Јер кад радимо на свом спасењу, драги моји, ми радимо и на спасењу другога. Кад не радимо на свом спасењу не радимо ни на спасењу другога, а ми хришћани не треба да будемо себични ни у чему па чак ни у молитви па да се само молимо за себе. Хришћанин је одговоран за сваког другог и сви су одговорни за једног. Да ли можемо то да схватимо? Можемо ако имамо љубави. Онда ћемо заиста, нећемо се измаћи са стране па посматрати како се други мучи и како други нешто ради, а ја се повлачим са стране и гледам. Тобоже, нека он ради, нека грбачи, како каже наш народ, је ли тако, ја стајаћу са стране. Е, и онај богаташ из Јеванђеља и Лазар, браћо и сестре, и он је уживао у земаљском животу, свега имао, али није видео оно што је најважније, није видео оног убогог Лазара, оног Лазара, браћо, који је био сав у беди. Није видео тог Лазара да му да мрве са своје трпезе, са свог стола, него још га гонио са прага своје куће. Е, али се променило. Лазар, умро, каже, узеше га анђели. Богаташ умро, њега сахранише. Анђели га узеше, овога сахранише. И шта сад бива? Сад се Лазар весели у Царству небеског, а оног мука ухватила, савест му се пробудила. Тражи вапај., гори, огњем савести своје, браћо и сестре. А пакао није као нека ломача, како некад и данашњи неки "духовници" то говоре. Није то никакав огањ у земаљском, телесном смислу него огањ савести, браћо и сестре. Е тај огањ кад опече човека то је много горе него кад нас баце у огањ да сагоримо.Јер, баце те у огањ, трпиш неке муке, али си изгорео, нема више. Савест остаје да те стално опомиње. Зато, драги моји, да се молимо Богу да нам Бог помогне, да се молимо Богу да молитвом умилостивимо Бога. Не можемо умилостивити Бога ако се не смиримо пред Богом. Ако се не смиримо пред Црквом као Телом Христовим, ако се не смиримо пред ближњима. Нама треба смирење да би из те најосновније, да тако кажем врлине, расле друге врлине и да усвајамо их за своје спасење. Нека нам Господ помогне, и пост и молитва. Ја стално понављам, и себи и вама, да ли заиста нешто чиним боље за другога у току овог мог поста? Да ли се више молим? Да ли више читам Свето Писмо? Да ли читам свете Оце? Да ли читам нешто што ће ми бити на ползу, како каже Његош, на корист или све је исто, сваки ми је дан исти, само што, ето, не једем једну врсту хране. Ето, само то је разлика. То није пост. Дакле, да се молимо Богу да нам Бог помогне да овај други део Васкршњег поста проведемо са што мање искушења. Не значи да треба да се молимо да искушења не буде. Треба, али Бог допушта искушења онолико колико можемо да носимо, а Бог нам даје добро и попушта искушења по мери вере наше, по мери нашег живљења, хришћанског живљења, еванђељског живљења. Нека нам Господ помогне да са радошћу постећи, молећи се, уздржавајући се, као што рекох на почетку да заиста у радости прославимо Васкрсење Христово. Заиста ћемо тада осетити радост која ће кроз цело наше биће да струји, браћо и сестре од радости Васкрсења Христова. Јер, ако верујемо у Васкрсење Христово онда верујемо и у наше Васкрсење.
Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, свако добро од Бога."
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После одслужене Литургије протојереј Влада Бранисављевић је прочитао реферат на тему "Дар новог живота у Христу" после ког је уследила плодна дискусија свештенства овог намесништва. На крају овог духовног сабрања уприличена је трпеза љубави коју је припремио јереј Мирољуб Блажић са верујућим народом Саранова.
Протонамесник Горан Живковић
