Дана 1. априла 2026. године у храму Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу вршена је Света тајна исповести свештенства орашачког намесништва. Исповедник је био архимандрит Онуфрије (Вранић), игуман манастира Денковац.
Пређеосвећену Литургију у овоме храму је служио Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован уз саслуживање архимандрита Онуфрија (Вранића), архијерејског намесника орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја Љубише Ђураша и Милована Ранковића, протонамесника Дејана Тодоровића, јереја Дејана Обрадовића и ђакона Лазара Марјановића и Александра Бабића.
Митрополит Јован је верне поучио својом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа,
Ево нас, браћо и сестре, драга децо Божија, у цветој недељи Великог поста. А пост је у ствари дар Божији. Пост је благослов Божији који је нама дат. да постећи и молећи се, ми у ствари чистимо и душу и тело. И зато управо пост треба да постимо са радошћу. Са радошћу јер знамо да ће нам пост појачати молитву, да ће нам пост, браћо и сестре, појачати добра дела, да ће нам пост, браћо и сестре, помоћи да се смиравамо и да се кајемо. А коме човеку не треба покајање? Нема тога човека који може да каже, мада имамо, па кажу ја нисам грешан. Нема човека без греха, браћо и сестре, и зато је човеку неопходно покајање. Јер без покајања не можемо ући у Царство Небеско и не можемо се надати ни своме спасењу. Пост нас, браћо и сестре, уводи, да тако кажем, у саме нас да се дотакнемо свога срца како бисмо могли да сагледамо ко је у нашем срцу и шта је у нашем срцу. И ако бисмо заиста чешће, да тако кажем, завиривали, спуштали се у своје срце и онда бисмо заиста видели да не можемо да кажемо да нисмо грешни.
Јер ако сиђемо у своје срце, како каже Свети Макарије Велики: „Сиђи у своје срце и тамо поведи рат“, онај духовни рат, јер у срцу је, браћо и сестре, и Бог и ђаво. У срцу је и љубав и мржња. У срцу је, браћо и сестре, благодатни дар, благодати Божије. И ако бисмо, као што рекох, чешће спуштали се у своје срце, али то можемо једино кроз молитву и пост и смирење, е онда бисмо заиста видели своје грехе и ако бисмо признали и ако признајемо своје грехе, видевши их, онда ћемо другачије да поступамо према другима које често осуђујемо због њихових грехова. Дакле, браћо и сестре, ми, ево, смо као што рекох, пет и по недеља, како се налазимо у овом благословеном периоду васкршњег поста. А пет и по недеља је добар период да станемо пред собом, пред иконом, пред свештеником на исповести и да проверимо у чему су нам прошле ових пет и по недеља поста. Ако су нам ове недеље прошле само да не једемо неку мрсну храну, а нисмо појачали своје молитве, нисмо појачали своја дела, милосрђа, заиста, браћо и сестре, онда нећемо добити тај благодатни дар и духовну утеху у себи.
И зато, браћо и сестре, треба да видимо да ли смо кроз ових пет и по недеља да ли смо се више молили. Да ли смо кроз молитву разговарали са Богом или да ли смо ћутали у смислу да се уздржавамо од злих речи, злих мисли и злих дела. Ако смо се молили, а молитва је, како кажу Свети оци, „Побожан разговор душе човекове са Богом“, онда смо и водили рачуна шта говоримо, шта мислимо, онда смо водили рачуна и шта радимо. Ако то нисмо, онда значи ми нисмо ништа се изменили. Ни у чему се нисмо ограничили у односу на оно што не треба да чинимо. И опет кажем и понављам и себи и вама, онда не можемо осетити да је пост благослов Божији. А који не схвата пост као благослов Божији, благослов Цркве, он, браћо и сестре, само пости да би га други видели и да можда каже другима, пред другима ја постим. Шта каже Свети Јован Златоусти баш у посту? „Хришћанину немој, каже, да ми се хвалиш да не једеш животињско месо, а једеш људско“. Је ли то могуће, браћо и сестре? Је ли то могуће да ми једемо људско месо? Па да.
Кад зло желимо другоме, ми једемо тело његово. Кад зло чинимо другоме, ми то исто чинимо, браћо и сестре. И зато понављам и себи и вама. Пост је провера нашег духовног живота. И понављам опет и себи и вама. Пост нас уводи у покајање. Имали смо прошле недеље, смо славили Свету Марију Египћанку. Велику грешницу, браћо и сестре. Велику грешницу. Али, дошла је до сазнања и признала себи да је грешна. Па се покајала. Живела је, како каже њено житије, 47 година у љутој пустињи Светој Јорданској није видела живо биће, браћо и сестре. Живела је са најљућим зверовима. Али, свесна својих пређашњих грехова, она се каје. Она се молила. И заиста, Бог јој је примио покајање. И Бог је учинио, браћо и сестре, ако није видела толико година живо биће, да је анђели хране. Пазите. Да је анђели хране. Зашто? Зато што се она, како је престала да греши и кад се покајала, она се сва предала Богу и Богомислима. И ето, данас је ми некада као највећу грешницу у тога времена, данас славимо као велику светитељку.
И зато треба да опет да проверимо себе шта смо у току овога поста нешто добро урадили. Да ли смо шта добро урадили? Да ли смо, браћо и сестре, ако нисмо могли добро да учинимо другоме, да ли смо бар помислили добро другоме? Да ли смо, браћо и сестре, помолили се Богу за другога? Или смо се само савили у себе? Дакле, браћо и сестре, да ли смо, хоћу то посебно да кажем, да ли смо уздржавали своја уста и свој језик? Да ли смо били стражари над својим устима и над својим језиком? И зато смо чули у данашњем овом прочитаном паримију, како премудри Соломон каже, ко чува уста своја и језик, сачуваће душу своју од невоље. Пазите, браћо, ко чува уста своја и језик, сачуваће душу своју од невоље. Да ли размишљамо о томе, бар у овом периоду поста? Браћо и сестре, морамо нешто, треба нешто да знамо и да нам стално буде на памети, а то је и када кренемо да некоме учинимо зло. Треба да се запитамо, можемо ли, браћо и сестре, поднети осуду наше сопствене савести.
Да ли обраћамо пажњу на нашу савест? Или смо савест успавали да нас не опомиње да смо погрешили? Али можемо да успавамо савест своју својом немарношћу, својом небригом за спасење, али кад тад савест ће се пробудити? Хоћемо ли моћи да се оправдавамо пред Богом као што се оправдавамо пред људима кад учинимо неку грешку? Нећемо. Нећемо. Савест ће нам казати, нема шта да говориш, ето, видиш, то и то си чинио и тако даље и тако даље. Дакле, браћо и сестре, немојмо само ограничавати пост на неједење само мрсне хране. Него, браћо и сестре, и немојмо како данашњи, под знацима навода, духовници вам говоре треба изнуривати тело, треба тело мучити. Добро је изнуривати тело, а не мучити толико да оно ослаби, да не може да носи душу. Али ми треба да изнуривамо своје страсти. Више него тело. Да изнуривамо, да се ослобађамо себичности своје, саможивости своје, гордости своје, сујете своје, браћо и сестре. То треба да изнуривамо. И кад то будемо успели, онда ће благодат Духа Светога и благослов поста и молитве струјати, да тако кажем, кроз цело наше биће.
Ми у току овога поста, браћо и сестре, чујете често, да понављамо ону предивну молитву светог Јефрема Сирина. И последњи пасус, тамо се каже, „Господе, дај ми снаге, дај ми моћи да сагледам своје грехове и да не осуђујем брата свога“. Дај ми, Боже, помоћ да не осуђујем брата свога, него да гледам своје грехове. Чини ми се, браћо и сестре, да некако живимо као да једва чекамо кад ће да видимо како је други погрешио. И да га осуђујемо, да немамо никаквог оправдања за његове грехове, али зато имамо оправдање за свој грех. А шта то значи? Грех тражи оправдање, браћо и сестре. А кад грех тражи оправдање, онда значи, ти се правдаш. Тамо где не можеш да се оправдаш. Зато управо што се ниси покајао. Правдаш се јер ти је стало до људи, шта ће људи о теби, о мени мислити, говорити, а заборављамо оно шта Бог ће нама рећи, браћо и сестре. А Он, Бог наш, Бог живи, Он је срцезналац. Он боље познаје наше срце и шта је у нашем срцу него што ми мислимо да ми познајемо себе.
Човек не познаје себе. Зато имате савете Светих отаца, каже упознај себе. Али је опасно када човек себе упознаје са неке висине. Када упознаје себе са неком гордошћу, а не у смирењу. Дакле, браћо и сестре, остало нам је још мало, тако да кажем, овог васкршњег поста. Данас ћемо се причестити, данас ћемо се сјединити са Христом, данас ћемо Христа примити у себе, данас ћемо постати мали Христоси, јер ми у причешћу не примамо никакву символику, него истинито тело, истиниту крв Христову. Човече, погледај како је Бог милости дао нам себе да се причешћујемо ради вечног живота и ради опраштања грехова. То треба да имамо стално на уму, кад се спремамо за причешће, браћо и сестре. Литургија се и служи само и искључиво због причешћа. Неко ће казати, па ја нисам достојан. Ево, и ја кажем пред свима вама, ја нисам достојан да се причестим. Али ја имам веру. Ја верујем и молим се Богу да ми Бог увећа веру. Верујем да Дух Свети који је у нама, кога смо ми задобили, браћо и сестре, на Светој тајни крштења и кога Духа Светога обнављамо у Светим тајнама и светим врлинама, али Га и обнављамо и када учинимо добро другоме.
У добру је Дух Свети, а он нас освећује и просвећује. Ето, неко ће још и казати можда, па јој, ја не могу да се спасем. Како не можеш? Ако имаш веру, спашћеш се и ако желиш да се спасеш. А кад верујеш и желиш, онда те вера уводи у подвиг. Без подвига не можемо, као што рекох, ући у Царство Небеско. Можемо, ајде да скоро кажем, лако да се спасемо. Само ако имамо веру, ако живимо по тој вери, ако наша вера није само на устима и на језику, него у делима, ако чинимо добро и ако стално се сећамо оних Христових речи, „Ко гладног нахрани, жедног напоји, голог одене, тај ће ући у Царство Небеско“. А то значи, када чинимо неко добро дело другоме, да не чинимо то у своју славу, него у славу Божију. Ако чиним добро другоме да би ме други хвалио, немам никакве користи. Још ћу већу осуду да добијем. Зато човек, хришћанин, има много прилика у животу земаљском овде да чини добро другоме. А Свети Јован кад говори о милосрђу и милостињи, он каже „Ако немаш кору хлеба да даш гладноме, немаш новца да му даш. Имаш нешто. А то је молитва“. Значи да се молиш. Јер ако се не молимо за друге, неће ни други за нас се молити. А онда ми ако се не молимо за друге, ми себе издвајамо из заједнице. Заједнице Цркве. А спасења нема ван Цркве, браћо и сестре. Зато и себи и вама кажем, дај да ових дана још више појачамо молитву, јер пред нама је и она велика, страсна, страдална недеља. Да се сећамо страдања Христових. Да се сећамо, браћо и сестре, да нас је Господ крвљу својом искупио и крвљу својом опрао, да би управо доживели праву радост највећег и најзначајнијег и најрадоснијег празника, а то је Васкрсење Христово. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије у сали парохијског дома свој реферат на тему „Смисао Хришћанског подвига“ је изнео јереј Дејан Обрадовић, а након читања реферата се повео разговор о овој теми.
протонамесник Немања Искић
