У четвртак, 2. априла 2026. године, у храму Светог пророка Јована Крститеља у Мељаку, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Пређеосвећену Литургију.
Митрополита је дочекао верни народ Мељака и околине са децом.
Владики су саслуживали: Архимандрит онуфрије игуман манастира Денковца, протојереј-ставрофор Видо Милић Архијерејски намесник бељанички, протојереј Игор Обрадовић парох други баћевачки, протонамесник Душан Мучибабић парох дражевачки, протођакон Иван Гашић, ђакон Марко Поповић и чтец Лазар Коларевић.
На Литургији су појали Србски православни појци. Пре Литургије, отац Онуфрије је исповедио свештенике бељаничког намесништва.
После причешћа свештенства, уследила је беседа Митрополита шумадијског Господина Јована:
“Ево, налазимо се при крају Васкршњег поста, и време је да сумирамо у чему нам је прошао овај благословени период. Да ли је прошао, тако рећи, мимо нас, или је смисао поста заиста ушао дубоко у нас? Да ли се овај пост разликовао само по томе што нисмо јели мрсну храну, или су ови дани требали да се разликују много више — по томе што смо посвећивали већу пажњу своме спасењу?
Време је да саберемо мисли и дане, да се запитамо: да ли смо ове дане више посвећивали Богу — кроз молитву и размишљање о Њему? Да ли смо посветили више пажње својој души и своме спасењу? Или, не дај Боже, да је пост само прошао поред нас.
Пост је, браћо и сестре, драга децо, заповест Божија, али је истовремено и благослов Божији. И ако тако схватимо пост, онда ћемо осетити радост у души и телу што смо постили. А зашто? Зато што постом чистимо и душу и тело. Зато, браћо и сестре, и децо драга, пост нас подсећа на јачу молитву. А молитва и пост заједно нас подсећају да размишљамо о своме спасењу, али и, још више, о својим поступцима и делима. Да ли смо бар неко вече током поста, кад легнемо да спавамо, клекли пред иконом и размислили у чему нам је прошао дан? Ако нисмо тако обраћали пажњу на време и на светињу поста, онда је овај пост, нажалост, прошао само поред нас — а није нас дотакао. Јер, када човек зна да пост повећава и молитву, и све хришћанске врлине, онда схвата да пост пре свега — смирује. Ако за време поста нисмо бар за једну јоту постали бољи хришћани, бољи људи, онда, опет, морамо признати — пост је прошао поред нас. Ако нам је, међутим, пост био у нама и са нама, онда можемо, поставити питање: јесмо ли макар мало постали бољи? Јесмо ли размишљали да се постом и молитвом чистимо, и да тако очишћени, колико је то могуће човеку који носи и тело и душу, приступимо Светом Причешћу достојније? Верујем да смо се данас сви сабрали овде да се молимо Богу, да служимо службу Божију и да се причестимо — то јест, да се сјединимо са Господом нашим Исусом Христом. Причешће је, драги моји, сједињење са Богом. Ми се причешћујемо ради опроштаја грехова и ради живота вечнога. То је наша вера — вера у живот вечни, у живот загробни, вера у Бога, вера у Цркву и вера у саме себе. Јер, са помоћу Божијом и са вером можемо све да савладамо у животу — не само у животу, него и у свему што нас снађе свакога дана, сваког тренутка. А то нам је и сам Господ Исус Христос рекао: „Све је могуће ономе који има вере.“ Све. Онај који нема вере — њему ништа није могуће. Онај који нема, или му је вера слаба, остаје исти — и данас, и сутра, и прекосутра, јер га вера није дотакла, није претворио веру у дела. А вера нам говори: „Еј, човече, па и ако си пао као човек — устани! Устани! То је хришћанско — устати, па опет пасти и поново устати. Немогуће је да ми не падамо у току свога живота. Каже се: носимо и тело и душу. Али имамо Онога који стално држи испружене руке и чека да ми паднемо. Пружимо руку и затражимо ту Његову руку, да се ухватимо за Божију руку. Али човек, када не признаје свој пад, када не признаје своје поступке, када не признаје свој грех — он и не осећа да је грешан. Осим оног, онако фарисејског: „јесам грешан“. Он не само да то не осећа, браћо и сестре, него не осећа ни потребу да завапи Богу и да каже: „Боже, пао сам, Боже, кајем се, Господе, подигни ме.“ Јер ако то не тражимо, неће нас ни Бог подићи. Нама је Бог дао слободу да живимо и овако и онако, што бисмо рекли — да будемо и добри и лоши. Да чинимо добра дела, али и да чинимо зла дела. Све нам је то Бог дао, управо давши нам слободу — да се определимо хоћемо ли бити за добро или за зло. А човек се мора за једно определити. Хоћемо ли бити са Богом или ћемо бити са оним другим, како каже Јеванђеље — са мамоном. А Господ каже: не можете служити Богу и мамону. Нико од нас неће да каже да служи ђаволу. Одмах ћемо да се намрштимо на тако нешто. Али ако дубље уђемо у себе — а пост нам помаже да уђемо у себе, онда ћемо видети каква су нам дела. Па ћемо видети коме служимо. Да ли служимо себи, своме егу, својој гордости, својој сујети, или служимо Богу истинитоме? И зато, опет понављам: овај пост нам помаже да дане проводимо у миру — у миру са Богом, са собом и једни са другима. Да проводимо дане, у миру и покајању. Ако нисмо осетили у току овог поста, већ пет и по недеља, да треба да се кајемо — онда смо остали исти. Легли смо исти, устали смо исти, само можда болеснији, у оном духовном смислу. Јер нисмо, каже, себе контролисали. Нисмо, у ствари, били сајбије свога живота, како каже наш народ. Знате шта значи реч „сајбија“? Господар. Него смо постали сајбије самима себи. И дошли смо до таквог нивоа — али не духовног — да мислимо: ја сам центар света, ја сам тај главни шраф око кога све треба да се врти, а ја не треба да се окрећем око Бога, око Цркве, око заједнице, око другога. Ако нам пост није пратила молитва, онда нисмо спремни ни да тражимо опроштај од Бога. А од Бога некако речима и потражимо, јер мислимо да је Он тамо негде далеко. А није Бог далеко — Он је у нашим срцима. Или Га ту има, или Га нема. Ако Га нема у нашим срцима, нема Га нигде. Онда нема Бога ни на небу, ни на земљи — нигде Га нема. Али ако је Бог са нама и ако је Бог у нама — онда, како каже Господ Исус: ко ће против нас? Ако се нисмо дотакли самог смисла поста — а пост није циљ, пост је средство да дођемо до циља — да дођемо до Христа, до Царства Небеског, до спознања истине. А истина је једна — то је сам Господ наш Исус Христос. ако на то све нисмо спремни, онда нисмо спремни ни на још једну већу врлину — а то је опраштање. Јесмо ли спремни да опростимо другоме? Себи праштам, себе лако оправдавам и за себе стално тражим оправдања. И ако ми неко укаже на моју грешку — хоћу да се оправдам. А кога то оправдаваш? Онога нечастивога који те на то наговара. Као што су се оправдавали и Ева и Адам у рају. Нико од њих није хтео да призна кривицу — ни ђаво који их је навео да узму плод, нити су они прихватили одговорност пред Богом. А Бог није дао заповест зато што му је било „жао“ плода, него да би човек научио уздржање, браћо и сестре. Да зна да треба од нечега да се уздржава. И ако човек, ако ми, немамо осећај да треба да се уздржавамо — рецимо од пијанства — и ако мислимо да не треба да се уздржавамо, онда ћемо и остати у томе. И нећемо само тровати себе, своје здравље и губити душу, него ћемо својим примером повлачити и друге да се угледају на нас. А шта каже апостол Павле? „Угледајте се на мене, као и ја на Христа.“ Тако и ми треба да живимо као хришћани — да и други могу да се угледају на нас. Али ако се ми не угледамо на Бога, него се угледамо само на себе, онда, браћо и сестре, долазимо до страшног пада. Зато треба мудро да живимо. То нам апостол Павле каже: „Мудро живите, јер су дани зли.“ Пазите, мудро живите, јер су дани зли. А човек, када почне да мудрује својом памећу, својом „мудрошћу“, он губи себе. Он заиста проводи живот у мудровању, како каже наш народ, и почне да прича свашта. А премудри Соломон каже: и будала, док ћути, мислимо да је паметна; а кад отвори уста, онда видимо шта је. Дакле, треба мудро да живимо. Зато премудри Соломон каже у данашњем прочитаном паримију: „Сине, ако будеш мудар за себе, бићеш мудар и за ближње; ако будеш зао, сам ћеш поднети зло.“ Пазите. Апостол Павле каже да не треба да допустимо да нас зло овлада. А када зло овлада у нама, онда ми никога не видимо испред себе — видимо само себе. Али ни себе не видимо онаквима какви јесмо, него себе увећавамо, себе оправдавамо, за себе мислимо да смо паметнији, бољи, да смо у праву. Али, браћо и сестре, људска мудрост зна да буде лудост пред Богом — али то човек не види, јер мисли да све најбоље зна. Зато, заиста — људи склони злу и злим мислима сами себи отварају врата пакла. А нас Бог није створио за пакао — створио нас је за вечност, створио нас је за рај. Али ми својим животом, својим делима — или неделима — или затварамо врата раја, или отварамо врата пакла. И нема ту да се љутимо ни на Бога ни на другога, јер сами себи — понављам, и себи и вама, драги моји — или отварамо врата раја или их затварамо. Зато, треба у себи да гајимо ту Божију мудрост. А почетак мудрости, како каже премудри Соломон, јесте страх Божији. Не онај телесни, физички страх — јер Бог није за страховање. Бог је љубав. Него онај унутрашњи, духовни страх — да се не огрешимо о Онога кога волимо. Па зар ми, када некога волимо, не пазимо да га не повредимо? Зар се не бојимо да га не ожалостимо? Па кад је тако у нашем свакодневном животу, како онда, да то не применимо у односу према Богу? Дакле, нека нам Господ помогне. Нека нам и ових неколико преосталих дана Васкршњег поста буде на спасење и на здравље и душе и тела. Оболели смо и духовно и телесно. И зато се причешћујемо — да бисмо оздравили. Али када се причешћујемо, треба да будемо свесни и да имамо веру да се причешћујемо самим Господом нашим Исусом Христом. И да увек имамо на уму речи Христове: „Ко једе Моје тело и пије Моју крв, има живот вечни.“ А ко не — сам себе осуђује на духовну пропаст. Зато, нека нам Господ помогне да Му се молимо, да нам Бог буде милостив. Да тражимо опроштај од Бога, али и од ближњега. Али не само језиком. Него да, када кажем: „опрости, брате“, „опрости, сестро“ — да ме заболи што сам повредио ту особу. Јер сваки је човек икона Божија. И зато треба тако да се понашамо према човеку — као према икони. А шта радимо пред иконом? Са смирењем се молимо, имамо поштовање. Е тако треба да буде и у нашем животу. Да се зна где је ко и шта је чије место. И у Цркви је све уређено — зна се поредак. Ако има реда у Цркви, Црква живи. Ако има реда у породици, породица опстаје. Јер ред и поредак чувају кућу. Мора се знати ко је ко. Код мене у селу постоји једна изрека која ми се свидела још као детету: „И говече зна за старешину.“ Пазите — и животиња зна ред. А ми треба да знамо да себе дамо Богу. Јер ако дамо себе Богу, онда ће Бог све дати нама. Нека сте срећни, нека сте благословени, и нека су благословени предстојећи празници — и Васкрсење Лазарево, и Цвети, и најрадоснији празник Васкрсења Христовог. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да се истински радујемо. Не знам да ли знамо да се радујемо — а радости нема без Господа. Зато апостол Павле каже: „Радујте се у Господу, и опет велим: радујте се.“ И да осетимо ту радост кроз подвиг поста, кроз уздржање — пре свега језика. Јер ми мислимо: „рекао сам нешто, није то ништа страшно.“ А језик је опаснији од сваког оружје. Зато наш народ каже: језик нема костију, али све кости поломи. И прво поломи моје и твоје. Зато нам треба духовно просвећење, зато нам треба светлост Христова. Јер, ево, и данас смо чули: „Светлост Христова просвећује све.“ Хоћемо ли да се просветимо — хајде Христу.
Нека нам Јеванђеље буде центар живота, браћо и сестре. Нека нам буде огледало у коме ћемо видети себе онаквима какви јесмо. Бог је милостив, Бог је љубав — а љубав прашта.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На Пређеосвећеној Литургији се причестио верни народ и велики број деце. У ресторану Стил, одржан је састанак Митрополита и свештеника бељаничког намесништва, на којем је прочитан реферат протонамесника Душана Мучибабћа на тему „Оживљавање Васкрђњег етоса“. Након читања реферата уследила је плодоносна дискусија и поука Митрополита свим сабраним. После састанка, приређена је трпеза љубави за све окупљене.
Протојереј Владимир Димић
