Дана 22. априла лета Господњег 2026. Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког. Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Александар Цалић и Владан Степовић, док је за певницом био отац Драгослав Милован.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„Христос Васкрсе, браћо и сестре!
Одељак Јовановог Јеванђеља који смо сада чули, веома је поучан. Требало би нам много времена да бисмо могли да кажемо неку реч, бар о свакој овој реченици које смо данас чули, али ја бих се само осврнуо на крај данашњег Јеванђеља, где Господ каже: „Ко моју реч слуша и верује ономе ко им је послао, има живот вечни и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.” Онај који верује у Господа Христа, он не умире. Он само прелази из једног живота у други живот, из једног стања, земаљског, у стање небеско.
Вера у Спаситеља је стицање вечног живота. Немамо ли вере у Бога? Немамо ни вечног живота. Бог је човека створио за вечни, за непролазни живот. Онај који верује, има живот вечни, и што је најважније, тај човек, који верује и живи вером, још у овом свету, на овој земљи, он и сада осећа у себи ту вечност. Осећа да смрт није крај, последња тачка. Осећа да тама није последња тачка у животу, него да је светлост Христова последња. Која светлост? Она светлост, која је засијала из гроба Господњега. Ко верује, он има Бога за Оца, а исто тако има и Бога сина, и Бога Духа Светога, а у њима је, у ствари, тај живот вечни. Где? У Светој Тројици.
Вером човек отвара своје биће Богу. Каква нам је вера, такав нам је живот. Вером ми усељавамо Бога у себе. И зато, Господ, толико много пута у Јеванђељу говори о значају вере. Он каже: „Све је могуће ономе који има вере, а ономе који нема вере, ништа му није могуће” . Вером човек призива Бога к себи, и он улази. Бог улази и усељује се у човека вером. А кад се Бог усели у човека, онда човек постаје обиталиште Бога. И зато је човеково срце, како кажу Свети Оци, најпомињенији дом Божији, јер Бог пребива у срцу. Али у срцу не пребива само Бог. Ко ће пребивати у срцу нашем, то зависи опет од наше вере. Срце је, како опет кажу Свети Оци, непрестано бојиште. Ми стално у своме срцу треба да водимо борбу против зла, против греха. Зато су свети Макарије и други Свети Оци говорили: „Уђи у своје срце и видећеш ко је у твом срцу. Уђи и тамо поведи рат“. У срцу су и Бог и ђаво, и љубав и мржња. Шта ће да преовлада у срцу твоме, моме, јесте оно што ти и ја хранимо. Да ли хранимо веру својим животом или не хранимо. Оно што ми хранимо у свом срцу што имамо у своме срцу, то побећује. И кад се усели Христос у наше срце, он лепо каже: „Ево, стојим крај врата твога срца и куцам. Ако ме чујеш и отвориш врата, ући ћу ја и настанићу се са Оцем и Духом Светим“. А има ли ишта за човека боље него да се у њему настани Света Тројица? То значи да се у њему настанио цео живот. Где је Света Тројица, ту нема места смрти, већ свуда и у свему, само постоји вечни живот.
Ко слуша Јеванђеље Богочовека и ко се труди да испуњава Јеванђеље, и коме је Јеванђеље центар живота, он већ овде и сада осећа ту бесмртност. Осећа љубав Божију. Осећа све оно што је Божије и прима Бога у душу своју, и живи тим божанским силама, и на тај начин човек потискује све што је грешно, све што је смртно. Потискује све што је пролазно. А Бог је нас није створио за пролазност, него за вечност. Неко каже: „Ја хоћу да живим док сам овде, после ми ништа не треба.“ Значи, немаш вере. Вера ти није отворила те духовне очи. Вера ти није отворила та духовна врата раја, да завиримо каква је лепота у рају, Ако вером завиримо у рај, ми ћемо видести како се у рају живи у миру, у слози, у љубави. Како један другоме ништа не отима, за разлику од овога света, где овде видимо да свако некоме нешта отима. Свако хоће да буде први, свако хоће да буде познат, али кад човек осети у себи ту бесмртност, нема смрт над њим никакву моћ. Нема, јер ми из смрти прелазимо у живот.
Зато ми певамо у тропару, који ових дана стално певамо: „Смрћу смрт уништи“. Са смрћу Христовом је уништена смрт. Неко ће казати да она и даље постоји. Постоји, али само привремено. Она је у суштини уништена. И ако смо ми са Христом, и Христос у нама, онда нема смрти. Вера у Јеванђеље Богочовеково, вера је у самог, Бога Оца, који је послао Сина са тим Јеванђељем у наш земаљски свет. И нигде себе не можемо тако да видимо, ко смо и шта смо, него кроз само Јеванђеље. Најбоље ћемо видети себе кроз Јеванђеље. У Јеванђељу ћемо наћи одговоре за све наше недоумице. Наћи ћемо одговоре за наша стања. Наћи ћемо одговоре за наш грех, за наше слабости. Све ћемо то наћи и зато Христос каже: „Ко моју реч слуша и верује ономе, који ме је послао, има живот вечни”. Ко је то кога послао? Бог Отац послао Бога Сина свога, да спасе свет. Зато Христос и каже: „Ја нисам дошао да укинем било шта, него да спасем. Ја нисам дошао да ми служе, него да служим“. Ако завиримо у Јеванђеље, ми ћемо видети, то смирење Господње, како Он служи своме слуги. А ми смо слуге Божије.
Он је Господар и неба и земље, али Он служи. И зато је величина у служењу, а не у надимању, како каже Апостол Павле. Тај који има веру у Бога Оца, он не долази на суд. Како? Па зато што је вером живео, а вера му не да да греши. Вера му каже да чини добро. Вера му каже да веру претвара у дело. Кад веру претворимо у дело, ко нам то може шта судити. Али то претварање у дело, треба да буде из љубави. Као што и цео наш живот, на овоме свету, треба да буде из љубави. И зато све што радимо у овом животу, и што нам се каже, и што треба да испуњавамо, да то испуњавамо кроз љубав, а не зато што морам да испуним што ми је неко наредио.
Господ је дошао да нас спаси од смрти. Постоје две смрти, а у исто време, постоје и два Васкрсења. Постоји смрт душе и смрт тела, Васкрсење душе и Васкрсење тела. И душа и тело су за Господа. Васкрсење душе бива вером и осталим врлинама, које су од ње, а Васкрсење тела, непосредним дејством, вечне силе Божије. Каквим животом живимо овде на земљи, од тога нам зависи како ћемо живети горе на небу. Од тога зависи да ли ћемо бити у Царству Небеском, у царству светлости, или ћемо бити у царству таме. Јер, како каже црквени песник, ми се делима својим оправдавамо, и делима својим се осуђујемо. Дела су та, која иду испред нас. Дела и остају иза нас. И она добра, а и она лоша. Она остају иза нас. Ако смо овде живели у љубави са Богом, једни са другима, и ширили љубав међу нама, Господ ће нас управо по љубави препознати и примити нас у свој загрљај. Неће нам казати да нас не познаје.
За човека нема веће осуде, него да му Господ каже: „Јоване, Петре, Милојка, ја вас не познајем“. Како да не познаје Отац своју децу? Па Отац, родитељ, жртвовао је себе за децу. Господ Христос је жртвовао за нас, пролио крв, распет због нас и због грехова наших, али и Васкрсао и показао да је то и наш пут. Ако смо овде живели у мржњи, једни према другима и завађали, што је честа, нажалост, појава међу нама, знајмо да ће нам Господ тамо рећи да нас не познаје. Бог нас преко вере и љубави препознаје.
Човек носи са собом на онај свет онаква дела, какима је овде живео. И зато да се помолимо Богу, да нам Бог помогне, да се трудимо да чинимо добро. По речима св. Апостола Павла, који каже: „Добро чините да вам се не досади.“ Добра никад много. Само што човек, нажалост мисли: „Ја сам данас учинио мало добра и не треба ми више.“ Никад добра није много, ализато кап зла, није само да је много, него превише. Зато Свети Оци кажу: “Једна кап зла, кад је бациш у океан, она загади цео океан“.
Зато нека нам Господ помогне, Он је Бог љубави, Бог који жели да се ми спасемо. Али зато треба ми да желимо наше спасење, а не можемо пожелети спасење, ако не радимо на свом спасењу. Ако не чинимо добра дела, ако не верујемо, ако нисмо са Богом, и ако не тражимо спасење, Бог нас неће спасити. Бог нас је створио без нас, али без нас неће да нас спасе. То је та заједница човека са Богом и човека са другим људима.
Бог вас благословио!“
ђакон Стефан Јанковић
