У четвртак 23. априла 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседећи верном народу Митрополит шумадијски Г. Јована је рекао:
„Данашње Јеванђеље почиње кад каже Господ: „Ко слуша, заиста вам кажем, ко моју реч слуша и верује ономе који ме послао, има живот вечни“. Није само довољно слушати реч Божију. Него треба се трудити да се реч Божија испуњава. Ако само слушамо реч Божију, а не придајемо важност тим речима и значај тим речима која нам је корист, oндa ће и те божанске речи, и Христове речи бити онако, како каже наш народ, на једно уво ушло, на друго изашло. Слушати реч Божију, значи слушати самога Бога Христа. Слушати реч Божију, значи живети од речи Божије. И, заиста, браћо и сестре, ко верује у Господа Христа, ко верује у Васкрсење Христово, пошто се још увек налазимо у том периоду прослављања Васкрсења Христовога, ко верује, кажем, у Васкрсење Христово и у загробни живот, тај сигурно добија живот вечни. То су речи Христове, а речи Христове су сила, снага. Ни једну реч Христос није изговорио, браћо и сестре, а да нема значаја за наш живот и у овоме свету, а значај и у ономе вечном животу. Дакле, ко слуша реч Божију и испуњава је, сигурно добија живот вечни. Јер Христос је својом смрћу, браћо и сестре, и децо драга уништио смрт, а Васкрсењем подарио нам живот вечни. Само је превелика љубав Божија ка нама узрок тог нашег оживљавања из мртвих, и то је оживљавање бива једино кроз Христа и са Христом.
Наше спасење се састоји у нашем, браћо и сестре, ухристовљењу. У нашем ухристовљењу, али у исто време и у нашем охристовљењу. Ако се нисмо ухристовили, ако се нисмо охристовили, промашили смо живот. Без обзира шта и који положај у животу поседујемо, и који личини, и које звање, и знање, све нам је то узалуд, јер, браћо и сестре, са Христом нас Бог васкрсе, тако кажу свети оци, и посади нас са десне стране Себе. Да, онај који верује у Христа, он са Христом и умире, али у исто време он са Христом и васкрсава.
И није само Христос васкрсао, браћо и сестре, васкрсли смо и ми са Њим, али опет кажем, и понављам и себе и вама, само ако верујемо у васкрсење Христово, онда ћемо веровати да ћемо и ми васкрснути, и ако верујемо у вечни живот. Дакле, браћо и сестре, нико и никада није васкрсао, да није на првом месту, како каже на свети отац, васкрсла глава. Васкрсла глава, браћо и сестре. А пошто је глава наша васкрсла Христом, чим је глава васкрсла, онда и васкрсава и тело. Васкрсава и тело, браћо и сестре. И зато вера у Господа Христа, то је управо стицање вечнога живота. И зато Христос у данашњем Јеванђељу и каже, ко верује у мене, тај има живот вечни. И не само вечни живот у ономе свету, него има га и сада. Јер он, кад верује у Христа и кад верујемо у Христа, ми већ осећамо, предокушавамо живот вечни, браћо и сестре. И ми, живећи и ходајући овом земљом, ми мислимо на живот вечни. Зато је речено, хришћани ходају овом земљом, али мисле на онај живот, вечни и не пролазни. И ако смо стално у том споју, да тако кажем, са Христом и вечношћу, ми ћемо и од сада, овде, уз веру, јаку веру, почети, браћо и сестре, да схватамо шта је то живот вечни. А ко нам је дао живот вечни? Па Бог, Христос. Он је то све чинио из љубави, и зато и каже се у Јеванђељу, да Христос заволе нас пре него што ми заволесмо Њега. Дакле, браћо и сестре, како то, на пример, да ми имамо и сада на земљи живот вечни, да осећамо? Како? Тако, јер има, ко то осећа? Осећа онај који има Бога у себи. А имати Бога у себи, имати, значи, све драгоцености које су потребне човеку за његово спасење. Имати Бога у себи, он има и Бога сина, и Бога Духа Светога. Значи, има Свету Тројицу. А живот је управо у Светој Тројици, браћо и сестре. Али да би опет све то схватили, треба на вера. Јер вером усељавамо Бога у себе. Вером, браћо и сестре, отвара човек све своје биће ка Богу. А кад отворимо све своје биће ка Богу, отворићемо онда све своје биће и ка ближњему своме. Онда ћемо и ближњега осећати као свога. Онда ћемо, браћо и сестре, нећемо се затварати у себе. Него ћемо се отворити, да Бог уђе у нас, а кад Бог уђе у нас, онда и ближњи улазе у нас. Зато, браћо и сестре, постоји кад се молимо и она наша унутрашња молитва, кад се молимо тихо, тихо у себи, али постоји и заједничка молитва. Ако ја сад молим се само у себи, хоће ли мене неко чути оно што изговарам, оне речи или речи свете Литургије, браћо и сестре, или у себе ћу говорити да ли тај други чује, како ће ако нас не чује, ако нас не разуме, како ће да прихвати ту реч Божију. Значи, и кад се молимо, морамо да мислимо како на себе, тако да мислимо и на другога. Да подстакнемо другога својом молитвом, да подстакнемо другога својом енергијом у молитви, да и он осећа енергију, да га енергија, што кажу, још више учвршћује и со више везује за Бога.
Зато, браћо и сестре, где Христа нема, ту нема ничега. Ту нема ни Цркве. То често говорим, ако одвојимо Христа од Цркве, онда Црква није Црква и Христос није Христос. Али је Христос у Цркви, у телу Својем. И зато смо ми, чланови Цркве, постали крштењем да управо мислимо о тој заједници. Да смо одговорни за заједницу. Зато, свети оци кажу, хришћани не сме да буде себичан ни у чему, па чак ни у молитви. Не сме да буде себичан ни само за Своје спасење, него радећи на Својом спасењу, хришћани подстиче и другога да ради на Своме спасењу. Дакле, браћо и сестре, рекох и понављам, где нема Христа, ту нема ни Бога, нема ни, како кажу свети оци, ни Тројичног божанства.
Како се стиче Господ Христос, браћо и сестре? Како? Вером. И то, само вером. А зашто не зна о Нему? Зато што је Христос у личности Својој, браћо и сестре, Он је донео људима такво божанско знање, које превазилази свако знање овога света. То не значи да ми не треба да стичемо знање и овога света. Треба, браћо и сестре. Али ако ово стицање, овосветског знања, које нам је потребно, понављам, ако нас то знање не приводи Христу, него нас још одвоји, а обично тада у човеку се ствара гордост, ја сам паметан, он што често говорим, онда чему ти је то знање? Онда ти је то знање на погибао у духовну. Знање које не приводи Богу, није право знање, браћо и сестре. И зато наше знање о Богу, треба да буде јако, чврсто. Дакле, браћо и сестре, то што је Господ донео, то савршенство које превазилази све људске способности, знања и схватања, и то је разлог што се са Христом увек општи вером и поред свих знања о Нема. Колико год стекнемо знања о Христу, нама је опет потребна вера, јер наш разум има своје ограничење, долази до једног мере, до једног, како би рекао, можда ружно речено, до једног зида. Али вера, она пролази кроз тај зид. Она отвара наше видике, и ми кроз веру загледавамо и небо и земљу. Дакле, браћо и сестре, ипак Господ Христос, он и тада и увек остаје предмет вере. Предмет вере, браћо и сестре. Дакле, али предмет вере наше, за то апостол Павле каже, ми ум Христов имамо. Пазите, браћо и сестре, ми, каже, ум Христов имамо. И природно је, браћо и сестре, који је један дух са Господом, он је један ум са Њим. Који једно мисли са Богом, он је исте мисли са својом и душом. Јер, све наше људско, Он све то, како би рекао, постепено, како напредујемо у својој вери, то Господ освећује, охристовљује, како је то често говорио свети старац Јустин Ћелијски, охристовљује, и све Христово преображава у наше, односно у самога Господа Христа.
Тако да, браћо и сестре, Духом Светим ми постајемо Христови. Ми тог Духа Светога задобијамо, задобили смо га у крштењу, стално га обнављамо кроз веру нашу. Стално тог Духа Божијега обнављамо кроз свете тајне и свете врлине, браћо и сестре. Посебно обнављамо се кроз свету тајну покајања и свету тајну причешћа, браћо и сестре. То је наше сједињење са Богом. Ми не примамо у себе нешто, неку традицију да тако каже, него смештамо самога Бога. Е, ако вере немамо, онда и то причешће није нам на спасење, браћо и сестре. Зато треба да верујемо кад се причешћујемо, да се ми сједињујемо са Христом, да ми идемо у загрљај Христов, да нас Христос грли, а и ми да грлимо Христа. Тако, браћо и сестре, ми духом светим кажем, постајемо Христови, и он постаје наш, наше срце постаје његово срце. Наше мисли, ако су упућене ка Богу, они постају божанске мисли. Наше речи, ако су упућене ка Богу, они постају и наше речи, браћо и сестре. Божије речи, и зато и слушамо реч Божију. Дакле, браћо и сестре, тако исто, и његов ум постаје наш ум. А да би то све могли да сватимо, треба да имамо заиста да се трудимо да имамо чист ум. Не замагљен, него чист ум. А да би имали чист ум, треба да имамо чисто срце. А Бог неће да живи у прљавом нашем срцу. Он је Бог, он је с чистота. И чисто тражи чисто. Али, нажалост, и прљаво тражи прљаво. Зато Апостол Павле ће казати, ко је прљав, а неће да се чисти, нек се и даље прља. А ко је чист, нека се и даље труди да буде још чисти. Ми никад нисмо у потпуности чисти. Никад. Али Дух Свети наш чисти. И ако Духа Светога поседујемо у себе, онда ћемо ми живети Духом свети. Онда ће нас Дух Свети и чистити, и просвећивати, и освећивати. Дакле, браћо и сестре, то је вера. Опет, шта је вера? Вера је, што каже Апостол Павле, ишчекујемо онога који треба да дође. То је вера. Вера је, како кажу још свети оци, каже, вера као да је неки божански ваздух човеку. Пазите. Као неки божански ваздух човеку у коме Господ Христос једино живети може. Па и ми, ако не удишемо чист ваздух овај, свакодневни, ома ћемо осети да нам не раде плућа, да нам не раде срце, да, све. Али кад прочисти се и овај ваздух, и ми продишемо, јел тако? Али кад се тај Дух Свети очисти у нама, кад нас очисти Дух Свети, е ми, онда, што би рекао наш народ, дишемо пуним плућима. Зашто? Па зато што смо испуњени Богом, браћо и сестре.
Дакле, да се помолимо Господу Богу, браћо и сестре, да нам Господ дода вере. Јер кад будемо имали веру, и веру живели, и веру претварали у дела, онда ћемо осетити шта значи веровати. Верујем, то значи ја хоћу још да више сазнам, и зато наш Символ вере, почиње управо речима: „Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца, Неба и Земље и свега, Видљивог и Невидљивог... Не верујем, али ако је наша вера слаба, ако је наша вера млака, млитава, упростите на овој речи што каже, коју ћеш корист имати од такве вере? Не, Господ од нас тражи ону веру Јеванђелску, ону веру која може и горе да премешта, како каже Христос. Али та вера, то је као оно мало зрно, горушичино. Вера је квасац. И ако квасац тамо ставимо у тесто, а тесто има топлину, онда ће тесто да се подигне, јел тако? Али ако нема те топлине, можеш стављати колико хоћеш квасца у тесто, тесто неће узкиснути, неће уздигнути се. Јел тако је и човек, браћо и сестре. Угасимо ли тај квасац вере у себи, све смо погасили. И љубав смо погасили, и жртву смо погасили. Све смо погасили. Али, браћо и сестре, да водимо рачуна, ми смо заквашени Духом Светим, ми смо заквашени Црквом, ми смо заквашени Јеванђељем. Зато нам треба, како бих рекао, та динамика. Не да се опустим, могу овако, могу онакво, нема. Хришћанин треба да буде на стражи. А војник на страже сме ли да заспи? Не сме. Ако заспи, не само што неће сачувати оно што му је дато, него неће ни сачувати ни свој живот. Зато треба да будемо будни. Да будни будемо и да молимо Господа да нам дометне вере и да нас научи да слушамо Његову реч и да Његове речи испуњавамо.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.
протођакон Мирослав Василијевић
