У понедељак треће недеље по Васкрсу 27. априла 2026. године, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Немања Младеновић, јереј Милош Коцић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом се обратио верном народу Митрополит Јован:
„Христос Васкрсе!
Браћо и сестре, тамо где има вере, тамо има и чудеса. Где нема вере, нема ни чудеса, јер како може човек да верује у чуда Божија, а да не верује у Бога који чуда чини. О тој вери, о једном од тих чуда, говори нам и данашње Јеванђеље – како је Господ исцелио сина једног царевог службеника. О овом божанском чуду видимо, браћо и сестре, да нема сумње да овог царевог човека тера мука да дође до Христа, а не нека, како бих рекао, одређена вера, како то и каже данашње Јеванђеље. Не нека вера у Господа Исуса Христа као Спаситеља света. Та се вера у овоме човеку тек образовала онда када је Спаситељ чинио чудо, када му је исцелио овог сина, и зато еванђелист Јован у данашњем Јеванђељу каже: „Верова он и сва кућа његова.“ Да овај царев човек, браћо и сестре, заиста није веровао у Христа, видимо по томе што га сам Господ прекорева: „Ако не видите знаке и чудеса, нећете веровати.“ И још се сведочи да царев човек није веровао да је Исус спаситељ од смрти када је рекао Христу: „Дођи, док није умрло моје дете.“ Он не верује да је Христос победитељ смрти. Он не верује да Христос васкрсава из мртвих, што би значило, кад је он рекао: „Дођи, док није умрло моје дете“ – значи, ако умре, ниси ми потребан, Христе. Шта ћеш? Моје дете умрло? То је завршено за мене све. А не верује да је Господ моћан, да је силан, да Он, браћо и сестре, и болесне оздрављује и мртве васкрсава. Али, ипак, на ту једну, како бих рекао, полу-веру овога човека, у исто време његову почетну веру, човекољубиви Господ му одговара: „Иди, човече, син је твој здрав.“ Пазите: „Иди, син је твој здрав.“ Дакле, браћо и сестре, Христос треба да буде центар бића нашега, да буде центар нашег живота, свега света, и, како то рече један велики богослов Цркве, целога универзума. Христос је, браћо и сестре, то Дрво живота, извор са кога ми пијемо ново пиће и једемо нови хлеб. Али то није обично пиће, то није обична храна, него је то лек за бесмртност. А то је Причешће, браћо и сестре. Причешће је лек за бесмртност, јер се ми причешћујемо, прво, зато што верујемо да се кроз Причешће сједињујемо са Богом. Ми се причешћујемо да нам Господ да и ради опраштања грехова наших, али се причешћујемо и ради живота вечнога. Зато онај, браћо и сестре, који се одсече од тог Дрвета живота, он полако вене, он полако духовно умире, док не умре у потпуности. Дакле, Дрво живота, то је Христос; човек без тог Дрвета живота почиње још тада да трули. Као што знамо, кад воћка почне да трули, трули једно време и иструли. Тако и човек почиње да трули ако се не врати Христу. Ако Христа, као што рекох, не стави у центар свога живота.
Дакле, браћо и сестре, ми треба, који смо крштени и који смо чланови Цркве, да верујемо да је нас Христос избавио смрти Својом смрћу. Да нам је Он, браћо и сестре, као прворођени из мртвих, даровао Себе ради нас и ради нашега спасења. И све што је Господ чинио док је ходао овом земљом, чинио је то да би у нама појачао веру. И све што је Господ чинио, браћо и сестре, то је чинио да бисмо ми осетили потребу за Христом. Човек треба да има такву веру да осећа Христа, да је Он ту; али он ће знати да је Он ту ако Га човек држи у срцу. Дакле, браћо и сестре, Он нам се увек и свагда и на сваком месту даје, а поготово, као што рекох, у светој тајни Причешћа. Зато, браћо и сестре, не би требало да нас нека мука или нека невоља доведе до Христа. Него треба да будемо стално у контакту, у вези са Христом. Како? Па вером, молитвом, постом, добрим делима, хришћанским животом, браћо и сестре. Дакле, треба нам вера да бисмо Христа примили у себе и треба да имамо, понављам и себи и вама, веру у Бога. Колики је значај вере, то нам је Господ најбоље казао кад је рекао: „Све је могуће ономе који има вере“, а ономе који нема вере, њему ништа није могуће. Дакле, браћо и сестре, видите шта значи веровати да је Христос Спаситељ света и да је Он управо Господар од смрти. Ово је дете умрло, Господ на реч Христову дете оживљава. Дакле, зато не губимо веру, никада. Нека је она, то јесте вера, као зрно горушичино – оно мало, сићушно, али одржавајмо то зрно горушичино у себи. Одржавајмо тај квасац вере. Стално напредујмо у вери. Живимо вером и веру претварајмо у дела, па ћемо онда, кроз јаку веру, отворити и духовне очи да видимо и оно што овим обичним очима нашим не видимо.
Дакле, одржавајмо у нама веру, па ће она нарасти и нас ће ојачати. Све можемо да изгубимо у животу, браћо и сестре. Нажалост, многи су све изгубили. Имамо то из примера нашег народа и других народа, али једно не смемо да изгубимо, а то је вера. Док имамо веру, дотле живимо. Живимо у сваком смислу, живимо по Јеванђељу, живимо по Цркви, браћо и сестре. Верујмо да је Бог моћан, браћо и сестре, да нам помогне и онда када наша вера ослаби, јер вера, знате, иде и доле и горе, да тако кажем; али верујмо да нас Он неће оставити било шта да нас снађе у животу, уколико ми не оставимо Христа, браћо и сестре. Зато, понављам, немојмо да нас само нека мука приводи Христу као овог царевог сина, него нека то буде управо та јака, чврста вера. Она вера јеванђељска за коју и Господ каже у Свом Јеванђељу да може и горе да премешта. Нама то изгледа немогуће – како да могу сад ја да кажем овој гори „премести се“ или било шта. Е, ту је питање. Ако не могу да кажем, значи немам јаку веру. Али Господ нас не одбацује ни кад имамо и најмању веру, браћо и сестре. Он помаже да вера ојача у нама. А када вера ојача у нама, онда у нама ојача све оно што је божанско. Ојача све оно што је црквено. Ојача све оно што је мило Богу и народу, како би рекао наш народ. Зато, нека нам овај пример овог данашњег Јеванђеља буде заиста пример да верујемо да ће нас Бог спасити, а и да верујемо да нас Бог воли. И немојмо губити наду и кад паднемо, кад поклегнемо, не смемо казати: „Е, за мене је крај. За мене нема спасења.“
Има спасења, браћо и сестре, све док има Спаситеља у нама и док има Спаситеља око нас. А где је Спаситељ, ту је спасење, а где нема Спаситеља, ту нема спасења. А шта Бог жели? Он жели да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. А истине нема ван Христа, браћо и сестре. Истине нема ван Јеванђеља. Истине нема ван Цркве.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
Дејан Јовановић, ђакон
