У уторак, трећи по Васкрсу, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Христос васкрсе, браћо и сестре!
Из данашњег одељка Јеванђеља по светом Јовану чули смо, браћо и сестре, како Господ наш Исус Христос говори о Себи, о учењу о Себи и о хлебу живота. Каже Господ: „Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни, које ће вам дати Син човечији, јер овога потврди Бог Отац.“ Да ли ово Господ Христос каже да ми само мислимо на тај небески хлеб, а да нам не треба овај земаљски хлеб? Никако, браћо и сестре. Али Господ хоће управо да нас опомене и да нам каже да је потребно и једно и друго. И да треба да знамо шта је вредније од вреднијег, шта је потребније од потребнијег. Да ли је само у питању хлеб којим хранимо тело своје, а не можемо без њега? То је дефинитивно. Но, уз то, кад већ узимамо тај хлеб за наш земаљски живот, за наше тело, треба да схватимо да и тај хлеб није искључиво наше дело, него да је тај хлеб благослов Божији. Да Бог није дао благослов, шта би рађало? Да ли би рађала пшеница, да ли би рађао кукуруз, да ли би воће рађало, браћо и сестре? Не. Али Бог све даје, благосиља, само човек треба да зна шта и када и у којој мери треба да примењује. Нама је потребно да одржавамо тело храном овом земаљском, али има нешто претежније од тела, а то је душа човека. А она се не храни, браћо и сестре, овим земаљским хлебом, она се храни вечном храном, храни се Богом, браћо и сестре. И ако схватимо да је Христос центар нашег бића, центар нашег живота, свега света, па ако хоћете и целог универзума, онда ћемо знати шта је важније — питање хлеба или душе. Хлеба или душе, браћо и сестре. Несумњиво да је душа, јер док је душа у телу, она носи тело; док је дух у телу, дух носи тело. Кад дух напусти тело, кад душа напусти тело, тело се, што каже наш народ, укочи. И зато, браћо и сестре, то нам Христос стално говори — да је душа важнија, претежнија од целога света, када каже: „Шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби?“ Шта је добио? Ништа, а изгубио све. Изгубио оно што је боголико у њему, а боголико у човеку јесте душа. И зато Господ каже да је она претежнија од целога света. Кад би људи, браћо и сестре, хтели да нахране своје душе, они би управо узели тај небески хлеб. Хлеб који није од овога света. Хлеб који је сишао са неба. То је у ствари дар Божији, браћо и сестре. И кад би људи то знали, онда би се заиста обратили Христу и тражили такву непролазну храну. Христос је дрво живота. Извор са кога пијемо ново пиће и једемо ново јело. „Узмите и једите, ово је тело моје. Узмите и пијте, ово је крв моја.“ И Господ каже: ко једе моје тело и пије моју крв, тај има живот вечни. Јер кроз узимање тела и крви Христове, браћо и сестре, ми се обнављамо. Ми постајемо духовно јачи. Јер Христа уносимо у себе, Христа примамо у себе, са Христом се сједињујемо. Па шта ћеш више, човече Божији, кад је Христос тебе и мене удостојио да се сједини са нама. И зато се каже да он постаје један од нас. А то значи, браћо и сестре, да су сви крштени људи позвани у светост. Позвани су да буду свети. „Будите свети, јер сам ја свет“, каже Господ наш Исус Христос.
Дакле, сваки од нас који је крштен постаје потенцијални светитељ. И зато ми на свакој Литургији чујемо: „Светиње светима.“ Коме то? Па нама, браћо и сестре. Јер ако не узимамо тело и крв Христову и не хранимо се њима, онда нећемо постати свети. А речено нам је да будемо свети, јер Господ хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине. А истина је Христос. И зато, браћо и сестре, он јесте дрво живота, извор са кога пијемо ново пиће, ново јело — које није обична храна, него лек за бесмртност. Ко не једе тела мога и не пије крви моје, нема живота у себи. Ког живота? Живота у Христу Богу. И заиста, браћо и сестре, можемо поставити питање: чиме се душа храни? Рекосмо — Причешћем. Али душа се храни и истином Божијом, правдом Божијом, милошћу, добротом, мудрошћу Божијом. Јер свака мудрост која није спојена са мудрошћу Божијом — како каже Соломон — јесте лудост. Почетак мудрости је страх Божији. И зато, браћо и сестре, то је тај хлеб којим се храни наша душа — Причешће. Браћо и сестре, то је јело које остаје за вечни живот. Непролазна храна душе је све што је Христово. И ако Христос није у центру нашег живота, онда губимо компас, губимо смернице како да дођемо до истине, како да дођемо до Царства Небеског. Та храна је сам Господ Исус Христос. То је Причешће. А шта је још? Јеванђеље Христово. Јер ако Јеванђеље није у центру нашег живота, наш живот промашује. Нигде се не можемо тако видети као у Јеванђељу. Нигде се не можемо проверити као у Јеванђељу. И нигде не можемо наћи одговоре на сва наша питања, на све наше невоље и муке — него у Јеванђељу. Јер Јеванђеље није обична књига, него књига над књигама. Зато, браћо и сестре, треба да се хранимо Јеванђељем. Јер све што припремамо од ове хране — за дан-два се поквари. Али оно што Христос даје — никада се не квари. Хранећи себе Христовом истином, љубављу и правдом, човек осети да је вечно биће. И схвати да нас Бог није створио за пролазност, него за вечност. Али морамо да живимо за ту вечност. Јер, како кажу свети оци, хришћанин хода земљом, а мисли на небо. Христос све нуди човеку, али је потребан труд. Без труда нема ништа. Лен човек не може ништа да уради. И не упропашћује само себе, него и друге.
Зато, браћо и сестре, човек не сме мислити само на своје спасење, него и на спасење других. Јер добро које чинимо — враћа нам се. Христос прима свакога. Без обзира да ли смо праведни или грешни. Јер Он је лекар над лекарима. Кад смо болесни — идемо лекару. А Христос је лекар душе. И када се хранимо Христом — ми смо испуњени. Али треба да имамо глад и жеђ за Богом. Јер без Бога не можемо ништа добро чинити. Ђаво неће смирење. Он се највише плаши смирења. Зато се питајмо: да ли смо спремни да се смиримо? Да ли смо спремни да слушамо добро? Јер нам је потребна вера — вера која премешта горе. Са Христом можемо све. Али човек мора признати да је пао, да би устао. И не смемо кривити друге — него себе. Јер ако слушамо зло, а не Бога — сами смо криви.
Христос је наша доброта, љубав, милост и нада.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
