У среду 29. априла 2026. године, када наша Света Црква прославља Свете мученице Агапију, Хионију и Ирину, Његово Високопреосвештенство архиепископ крагујевачки и митрополит шумадијски, господин Јован, служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Лазара Косовског у крагујевачком насељу Белошевац.
Високопреосвећеном митрополиту саслуживало је братство овог светог храма.
Након прочитаног зачала Светог јеванђеља по Јовану архијереј се обратио окупљеним верницима, између осталог рекавши:
"Христос васкрсе, браћо и сестре.
Одељак из Јовановог Еванђеља које смо сада чули је веома поучан, веома значајан за наш живот, и овде на земљи, тако и за живот у Царству Небескоме. И чули смо из овог данашњег Еванђеља како је Господ рекао Јудејцима: ја сам хлеб живота; ко мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никада ожеднети. Да, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос је наша храна, наш хлеб од кога нам зависи не само овај телесни, земаљски живот, него нам зависи првенствено онај вечни, непролазни живот. Заиста, Христос и вера у Њега – то је истинити хлеб. Хлеб необични, не овај хлеб којим хранимо наша тела, него хлеб живота вечнога. Њиме се храни оно све што је божанско, оно што је Божије у човеку. Али хлеб Божији, на првом месту, то је у ствари личност Богочовека, Христа. Оно што Он по Себи јесте, и што Собом доноси, и што нам се даје. Зато је Христос и рекао: ко једе Моје тело и пије Моју крв, тај има живот у себи. Ко не једе, нема живота. Неко ће казати: па људи се не причешћују, па живе. Да, они живе само за овај свет. Они живе само за привременост. Или, боље речено, они ходају, али без осећања да им треба живот вечни. Без тог осећања да и овај хлеб који једемо за наше тело – сад га једемо, па после огладнимо. А шта Христос каже: ко једе Моје тело, неће никада огладнети. Ко пије Моју крв, тај неће никада ожеднети. А то је, све то причешће.
Зато сваки човек, хришћанин, треба да буде Богу благодаран што је Бог Себе дао нама. Што је Господ Себе поставио на трпезу, а то је Света Литургија. Он је Себе поставио на трпезу, и та се трпеза никада неће скинути до краја света и века. Значи, Господ нам је Себе дао ради вечног живота. Хоћемо ли Га узети, то стоји до нас, до наше вере. Како ћемо Га узети – и то је веома важно – опет стоји до твоје и моје вере. Да ли заиста верујемо, драги моји, када се причешћујемо, да то није никаква символика, него да је то заиста истинито Тело, истинита Крв Христова, истинити Христос. А без Христа нема спасења. Дао нам је Бог Себе, кажем, поставио на трпезу. Дао нам је Цркву Своју као Тело Његово. Како ми живимо у Цркви, то опет зависи од твоје и моје вере. И како схватамо Цркву. Да ли је то нека установа, људска? Не, Црква није никаква људска установа. Црква је божанска установа. И зато, ко је у Цркви, он треба да слуша Цркву. Он треба да живи Црквом. Јер ван Цркве нема нам спасења. И заиста, Христос Себе даје свету. И човек живи Христом. Живи Њиме, ради Њега живи. И све што живи у свету, треба да живи Христом. И једино име којим се ми можемо спасти јесте име Христово – Исуса Христа. Једино ново под сунцем јесте опет Господ наш Исус Христос. И ово такође значи да је живот на земљи, у ствари, са неба. Зато каже: ја сам сишао са неба. Христос је сишао са неба. Кад је сишао Христос са неба, онда је са Њим сишло све што је божанско: све тајне, све врлине – и љубав, и вера, и нада, и милосрђе, и дуготрпљење, и праштање, и кајање. Све је то са Христом сишло. Али то Христос није задржао за Себе. Јер Он није сишао на земљу ради Себе. Није страдао ради Себе. Него је сишао ради нас и ради нашег спасења. И страдао, распет био и васкрсао – опет ради нас и ради нашега спасења.
Дакле, човек, ако не осети ту духовну глад и ту духовну жеђ, он је, у ствари, без вере. Или са неком другом вером, или са оном млаком вером. Зато можемо поставити питање: како настаје глад и жеђ у човековом бићу? Настаје онда када се оно кроз грехе удаљује од Бога. А све што се удаљује од Бога, то више не осећа топлоту. Што се више удаљавамо од Бога, ми се удаљавамо од топлоте, и идемо све даље у хладноћу, док се једног дана не смрзнемо. Који је то почетни грех? Рекли смо да грех удаљава човека од Бога. И не само од Бога – грех удаљава човека од себе, удаљава човека од човека. Кад бисмо престали да набрајамо грехе других, не бисмо се удаљавали једни од других. Али кад набрајамо, онда се удаљавамо. И онда једва чекамо да видимо грех другога и да га што више објавимо. А шта кажу свети оци? Покриј грех брата свога, па ће и тебе Бог покрити. Разгласи грех другога, па ће и други разгласити и твој, и мој грех. Који је још грех који нас удаљује од Бога? Неверовање у Бога. Неверовање у Бога Христа. Из тог неверовања изливају се сви остали греси. Када се у човеку угаси вера, настаје безверје, а са безверјем долазе сви греси. А шта је вера? Вера је, како каже апостол Павле, вера у оно чему се надамо. Вера је ишчекивање Господа Христа. Јер ако не ишчекујемо Христа, нећемо се са Њим ни срести. Ако се не сретнемо са Христом, нећемо ни васкрснути. А када је Христос васкрсао, тада је васкрсао и човек – верујући човек. Васкрснуће онај који се са Христом распео, са Христом погребао, и са Христом ће и васкрснути.
А вера – шта је то вера? О њој се може много говорити. Вера је дело слободе човечије. Могу да верујем, могу и да не верујем. Али треба да знамо шта је вера. Треба веру да спознамо. Није вера само да кажемо: ја верујем. Него – како верујеш, човече? Да ли провераваш своју веру Црквом, Еванђељем, Христом? Вера је слобода, а не насиље. Бог нас не приморава да верујемо у Њега. Али нам је дао боголику душу, која чезне за Богом, која вапије за Богом. А ми ту душу често затварамо у своје земаљско тело и гледамо само оно што је нама корисно. А душа вапије. Она је богочежњива, боготражитељка. Али ако је заробимо гресима, тврдоглавошћу, осуђивањем, онда ће та душа у нама изумрети. Вера је дело љубави коју је Бог дао овоме свету. И ко воли божанску истину, правду и живот, тај се одлучује за веру у Бога. Јер духовна глад и жеђ јесу глад и жеђ душе за истином и правдом. А истина је – Господ наш Исус Христос. Људи измишљају истине, али те истине не могу да нас спасу. Једна је Истина која спасава – она за коју је Христос рекао: ја сам пут, истина и живот. И док је човек на том путу Божијем, он има наду на живот вечни. Скренемо ли са тог пута, човек сам себе осуђује на вечну смрт. Зато Господ каже: ко долази к мени, нећу га истерати напоље. Погледајте шта је љубав Божија – свакога прима, ма колико био оптерећен гресима. Ако и клецамо, ако смо оптерећени, али желимо да приђемо Христу – Он ће нас примити. Његове руке су увек испружене. Хоћемо ли их прихватити – то зависи од нас. Ако се не држимо руке Божије, држимо се руке нечастивога, који нас одвлачи од Христа. Бог прима свакога ко Му прилази. Није одбацио ни покајног разбојника, ни блудницу, ни Марију Египћанку. Свима је дао прилику за покајање. Зато, када погрешимо, не смемо да паднемо у очајање. Јер вера нас чува од очајања. Да се хранимо Христом. Да дамо телу што му треба, али са мером. И да дамо души оно што јој треба – Бога. Јер ако човек не храни себе Христом, у себи ће наћи само смрт. А ако се храни Христом – оживљава, укрепљује се, постаје јак силом Божијом. Ко се храни Христом и причешћује, осетиће како живот струји у његовом бићу.
Зар нисмо осетили радост када учинимо добро? Да се помолимо Богу да се хранимо Њиме, а не својом гордошћу и сујетом. Да не чинимо зло другима, јер зло се враћа. Да пазимо како живимо. Јер ако живимо исправно, и други ће се потрудити да живе исправно. А Господ каже: не судите да вам се не суди. За своје грехе налазимо оправдања, а друге осуђујемо. Ако оправдавамо себе, покушајмо да оправдамо и друге. Нека нам Господ помогне да живимо Црквом, Христом и Еванђељем, да живимо Светим Причешћем. Јер се причешћујемо ради опроштаја грехова и ради живота вечнога. Бог нас није створио за пролазност, него за вечност. Зато да увек имамо на уму вечност. И да се молимо Богу да је не изгубимо. А нећемо је изгубити ако не изгубимо Христа.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
По завршетку Свете литургије Високопреосвећени митрополит је благословио верни народ поделивши им иконицe.
