У понедељак четврте недеље по Васкрсу 4. маја 2026. године, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су протојереј Немања Младеновић, протонамесник Иван Антонијевић и ђакон Дејан Јовановић.
За певницом су појали оци храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу надахнутом беседом се обратио верном народу Митрополит Јован:
„Христос Васкрсе, браћо и сестре!
Одељак данашњег Јеванђеља који смо чули говори како је Господ Исус Христос рекао Јудејима: „Ко једе моје тело и пије моју крв, у мени пребива и ја у њему“. Заиста, браћо и сестре, када Господа Христа ставимо у центар свога бића, у центар свога живота, у центар света и универзума, онда лако схватамо да је Господ наш Исус Христос то дрво живота и да је Он извор са кога пијемо ново пиће и једемо ново тело. То је ново јело које није обична храна, него је лек за бесмртност. Зато и Христос каже: „Ко верује, једе моје тело и пије моју крв, у мени пребива и ја у њему“. Заиста тада потпуно схватамо, браћо и сестре, ове Христове речи које би требало стално да имамо на уму – да ако се не хранимо том божанском храном, то јесте Светим Причешћем, умрећемо духовно. Зато треба да будемо благодарни Богу што нам је дао Себе, да се Њиме хранимо.
Да будемо благодарни Богу што нам је дао Цркву Своју, што имамо Литургију, што приносимо бескрвну жртву и што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом. А човек када се причешћује Телом и Крвљу Христовом, он се причешћује ради вечног живота, како и рече Христос у данашњем Јеванђељу, али се причешћујемо и ради опраштања грехова. Тело и Крв Христова сједињују човека са самим Богочовеком. Толико се сједињују присно и потпуно, тако да Богочовек живи у човеку и човек живи у Богочовеку. Тиме се личност човекова не само не губи, него она управо тада добија – добија у Христу све оно што је савршено у Христу, добија пуноћу своје бесмртности и вечност. Тако сав живот човеков бива од Бога и ради Бога. И ми, заиста, треба да живимо ради Бога. А кад живимо ради Бога, ми живимо и ради себе. Дакле, тада човек свим бићем осећа да је Христов. И зато је бити човек велико достојанство, али прави човек који је, опет понављам, Христов човек. У ствари, тада се сав живот човеков креће између Бога и Богочовека. А то све значи, драги моји, да је Богочовек овде на земљи да би људе претворио у Свој живот. Његов живот треба да буде наш живот. Његове мисли треба да буду наше мисли. Његове речи треба да буду наше речи. А када то чинимо, ми у ствари смештамо Њега у нас. На тај начин људи, како каже апостол Павле, постају удови тела Његова, од меса Његова и од костију Његових. Па зато ми који смо у Цркви крштени, који смо чланови Цркве, ми смо управо удови тела Христовога. Као органи – сваки орган помаже другом органу да он врши своју функцију. Дакле, то морамо имати на уму: да смо одговорни не само за себе, него за свакога. Да осећамо Христа као свога пријатеља. А пријатељ пријатеља воли, пријатељ за пријатеља даје све.
Зато и ми треба да дамо себе Богу, јер, као што рекох, Он је целога Себе дао нама. Како то ми примамо Христа у себе? Примамо Га кад живимо Христом, кад живимо истином Христовом – оном истином којом је Господ рекао: „Ја сам пут, истина и живот“. Живимо ако живимо у правди Божијој, али исто тако живимо као људи Божији ако живимо у љубави – и према Богу и према другима. Зато су ово данашње речи, почетак Христових речи: „Ко једе моје тело и пије моју крв, ја ћу бити у њему“. И на крају данашњег Јеванђеља, када је Христос питао ученике да ли ћете и ви да одете од Мене (пошто су неки и одлазили), Свети апостол Петар Му каже: „Господе, коме ћемо ићи? Коме ћемо отићи, јер Ти имаш речи живота вечнога“. А реч Божија је светиња. Све је постало на реч Божију, браћо и сестре. Зато имајмо то на уму, да Христос и Његове речи треба да живе у нама. Да ми те речи претварамо у себе. А како их претварамо? Тако што се хранимо Господом нашим Исусом Христом кроз Свете тајне и свете врлине, и кроз све што је богочовечанско и јеванђељско.
Нека би нам Господ помогао да стално осећамо ту глађ и жеђ за Христом. Као што осећамо кад ожеднимо да желимо да пијемо воду, или кад огладнимо да желимо да се нахранимо, тако треба још више да желимо Христа – да смо гладни и жедни Христа. А Он ће нам, када Га сместимо у нас, дати све што је потребно, не само у овом земаљском животу, него и оно што нам треба за живот вечни.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит је причестио верни народ и поделио иконице, на благослов и молитвено сећање.
Дејан Јовановић, ђакон
