У уторак, 5. маја 2026. године, када се молитвено сећамо Преподобног Теодора Сикеота и Светог свештеномученика Платона Бањалучког, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски служио је Свету Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово.
Митрополиту је саслуживало братство храма Светог великомученика Пантелејмона.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит Јован је рекао:
“Христос васкрсе!
Одељак из данашњег Јовановог Јеванђеља, који смо овде сада чули, говори нам о одласку Господа Исуса Христа у Јерусалим, на празник Сеница. И ако ово данашње зачало сагледамо у целини, браћо и сестре, онда ћемо видети колико је Господ наш Исус Христос ненаметљив. За разлику од нас људи, који често желимо да се надмећемо, Господ наш Спаситељ је крајње ненаметљив. Он не жели да било ко поверује у њега под неким притиском или из страха. Речено је и у данашњем Јеванђељу: „Ни браћа његова не вероваху у њега“. Дакле, Господ Христос није приморао ни своју браћу да верују у њега као Спаситеља. Господ Христос, браћо и сестре, једино не жели да учини насиље над људском слободом. А слобода коју нам је Бог даровао јесте оно по чему ми највише личимо на Бога. Својом слободом ми бирамо: или ћемо ићи за Христом, или нећемо; или ћемо ићи за оним другим, или нећемо; или ћемо веровати у Христа, или нећемо веровати. То је човекова слобода. И ту се људи највише оклизну, да тако кажем. Човек мисли: ја сам слободан. Јеси, али слобода ти није дата да је злоупотребљаваш, него да се присећаш тог дара Божијег и да будеш свестан да нам је Бог дао слободу. Да се опредељујемо, да се одлучујемо за било шта, браћо и сестре, али морамо да схватимо да слобода подразумева одговорност. Да одговарам за оно за шта сам се свесно одлучио. Да верујем или да не верујем, да волим или да не волим, да љубим или да мрзим — то је наша слобода. Али, браћо и сестре, слобода која не ослобађа мене од самога себе, од мојих људских порива, од злобе, од пакости, од мржње — то није слобода. И зато се људи најчешће, управо због погрешно схваћене слободе, сами заробљавају у себе и собом. Зашто? Зато што стално мисле: ја сам паметнији од других. Мени није место овде, него би требало да будем на неком другом месту. А онда не признајем промисао Божији. Не признајем да ме је промисао Божији призвао да будем овде, а онога да буде тамо, а овога да буде онамо. Али када је човек незадовољан оним што јесте и оним што му је Бог дао, он увек тражи нешто друго, нешто ново. И нађе. Али, нажалост, оно што тражи одмах показује да није по благослову Божијем, него по његовој сопственој вољи. И заиста, браћо и сестре, Господ, као што рекох, неће да учини насиље над људском слободом, него свакоме препушта да се слободно определи за њега или против њега, и то на основу личног искуства. Свему има своје време. Како каже Свето писмо: има време када се гради и када се разваљује, када се плаче и када се смеје, када се ћути и када се говори. Али је све најбоље када бива у своје време. А време је Бог дао. Време је благословено. Али човек често не прихвата време као благослов Божији, него прави своје време. Па из тог свог времена сасвим другачије гледа. А када човек гледа из свог времена, онда не гледа божанско време, не гледа Јеванђеље, не гледа ништа, браћо и сестре. Зато Господ у данашњем Јеванђељу, када му говоре да иде и да се покаже, каже: „Моје време још није дошло“. Које то време није дошло? Хоће да им каже: моје време још није дошло ни да чиним још чуда, ни да исцељујем, ни да васкрсавам, моје време још није дошло да страдам. А ваше је, каже, време свагда. То је важно да схватимо: наше време је време које треба да употребимо на добро. Да га употребимо у времену. И зато апостол Павле каже: „Сад је време, сад је дан спасења“. Овог тренутка. Јер сутра можда неће бити ни теби ни мени, брате и сестро, дан спасења. Не знамо хоћемо ли сутра дочекати дан. Дакле, сад је време и то човек стално треба да има на уму. Ако то време не употреби на своје спасење, његово је време изгубљено.
Дакле, браћо и сестре, свему, понављам, има своје време. А Христово човекољубље је увек бескрајно. Оно је увек ту за свакога човека. Само човек треба да осети потребу за божанским човекољубљем, да схватимо како нас Бог воли, како нас Бог љуби, и овакве какви јесмо. Због чега људи често не осете потребу за Господом Христом? Отуда, браћо и сестре, од злих дела људских. А зла дела људска јесу израз њиховог злољубља, како рече један велики учитељ Цркве. Злољубље је сушти непријатељ христољубља, а христољубље је доброљубље: да волимо Бога и да волимо другога. Зато се с правом може рећи да пре Богочовека Христа људи у ствари нису увек тачно знали ни шта је добро ни шта је зло. Христос је својом светлошћу први јасно осветлио ту граничну линију између добра и зла. Дао нам је Бог разум да разумемо оно што је добро и оно што је за наше спасење. Али насупрот том добру стоји лукавство људско, демонско лукавство. А лукавство је лукавство зато што увек хоће да се подвуче као добро. Лукав човек се претвара: пред једним се показује овако, пред другим онако. Лукавство се увек потура као добро и тако се камуфлира, да се представи као добро. И лукавство упорно и вешто брани себе. Зато човек неће да послуша ни савет; и када му даш савет, и када му кажеш, он се увек одупире и не прихвата. Наравно, и онај који даје савет треба да има чисту савест. Зато се, браћо и сестре, на основу овог данашњег Јеванђеља које смо чули, клонимо зла и лукавства и чинимо добро. Немојмо се претварати. Можемо ми да обмањујемо другог човека, свако може да обмањује другога, и сви могу да обмањују мене, али морамо једно знати: Бога не можемо обманути. Човек када обмањује другога, он у ствари обмањује себе. Он живи у неистини, живи, што би рекао наш народ, у магли. Он не сагледава себе, зато што увек гледа друге, а себе неће да види. Зато треба да чинимо добро, и то оно добро за које апостол Павле каже: „Добро чините да вам се не досади“. Али немојмо, ако учинимо неко мало добро, да кажемо: ево, ја сам учинио добро, не треба више ништа добро да чиним. Чиме се човек задовољава када се задовољава тим малим? Док човек целога себе не да у добро, да тако кажем, не може ни добро истински примити. И човек се тако заварава и често, нажалост, живи у заблуди да не треба да се мења. А коме не треба промена? Коме од нас не треба преображај, браћо и сестре, јер смо слаби људи? Грешимо, падамо. А зашто онда не признамо грех? Зашто не признамо своју слабост? Зашто не признамо да не чинимо добро, него смо убедили себе да само ми чинимо добро, па чак идемо дотле да кажемо: то моје добро Бог мора да прими. А чиме си проверио то своје добро? Јеси ли га проверио Црквом? Јеси ли га проверио Јеванђељем? Јеси ли га проверио заједницом? Да ли доприносиш заједници у којој живиш да та заједница живи? Шта бива у кући када има једно чељаде које, што би рекао наш народ, вуче у страну? Та се породица растура. Зато нека нам Господ помогне да увек чинимо добро, а не зло. Јер све што чинимо, све нам се враћа — данас, сутра, прекосутра. И није у нашој моћи да одређујемо када ће Бог нама да одговори на добро које смо учинили. Да ли ће то бити данас, сутра, за годину дана, или можда на добро неће одговорити још у овом земаљском животу нашем. Али ако верујемо и надамо се, знамо да ће он то добро пројавити онда када је нама најпотребније: када изађемо из овога света и када се суочимо са Господом Христом, када се суочимо, браћо и сестре, са собом. Тада ће нам бити јасно. Али тада нећемо моћи да се правдамо нити да се изговарамо на ово или на оно. Видећемо шта смо имали, а шта смо изгубили. Имали смо живот вечни, који нам је Христос дао, а изгубили смо га управо због своје гордости, због своје сујете.
Нека нам Господ помогне да добро чинимо и да нам се добро не досади. Христос васкрсе!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
