У недељу, 10. маја 2026. године, пете недеље по Пасхи Господњој, свечано је прослављена храмовна слава Спаљивање моштију Светога Саве, цркве у крагујевачком насељу Аеродром.
Дан уочи храмовне славе, служено је свечано празнично бденије које је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован са свештенством градских храмова и ректором богословије протојерејем-ставрофором проф. др Зораном Крстићем.
На крају свечаног бденија, верницима се обратио Митрополит Јован, честитавши им храмовну славу:
„Христос васкрсе, браћо и сестре! Нека је срећно навечерје славе овога храма и свима вама који долазите у овај храм да се Богу молите, да чујете свету Литургију. А знајте, када долазите у овај храм, да се налазите под окриљем, под покровитељством Светога Саве. А Свети Сава, браћо и сестре, нас је учио да је вера у Христа наш почетак и свршетак нашега живота. Он је том вером просветио сваку душу у нашем роду. Зато треба да имамо стално на уму ту духовну просвећеност Светога Саве, којом нас је он просветио својим животом, својом вером у Христа, и показао, као што рекох, да нам без Христа нема правога живота. Зато да се радујемо што нам је Бог дао таквог просветитеља, таквог учитеља, таквог архиепископа; да га славе не само Срби, славе га и други православни народи, а поштују га и они инославни, јер сигурно и они инославни виде како у човеку Дух Божији пребива и како он светли тим духом. Нека би Господ дао да се молитвама Светога Саве и ми, браћо и сестре, учврстимо у вери православној, да останемо народ Божији и народ Светога Саве. Јер он нас је упутио на пут Христов и зато и у тропару његовом певамо да је он пут који води у живот вечни. Будимо са Светим Савом, нећемо бити на губитку. Ако нисмо са Светим Савом, без обзира на то шта поседовали у овоме животу, све је то губитак. Зато му се молимо — да се он Богу моли за нас, али и ми да молимо њега. Бог вас благословио, срећно навечерје и срећна слава овоме храму.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку је у Духовном Центру „Златоусти“ организован богат културно уметнички програм под вођством протонамесника Ивана Антонијевића, који успешно руководи дечијим хором Свети Сава већ пуних седамнаест година. У препуној сали амфитеатра наступао је и фолклорни ансамбл при нашем храму којим управља г-дин Марко Милосављевић.
У недељу, 10. маја 2026. године, светом литургијом поводом храмовне славе началствовао је протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, уз саслужење отаца: протојереја-ставрофора Милића Марковића из Старог храма, протојереја-ставрофора Синише Марковића из Станова, архијерејског намесника крагујевачког протојереја-ставрофора мр Рајка Стефановића (старешине храма), протојереја Дејана Марковића старешине Саборног храма, јеромонаха Јована Прокина, јереја Александра Ђорђевића и ђакона Дејана Јовановића.
После прочитаног Јеванђеља вернима се обратио јереј Александар Ђорђевић:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Христос Воскресе драга браћо и сестре. У данашњој Јеванђелској причи видимо како Господ разговара са женом Самарјанком на извору, бунару Јаковљевом у Самарији. И тај разговор би остао незапажен да га Јеванђелиста није унео у Јеванђеље и тиме нам донео и овековечио овај сусрет Христов са Самарјанком. Углавном Самарјани су били Јевреји који су отпали од остатка свог народа у току историје, који су почели да се мешају са околним народима, многобожачким верама и који су направили себи храм на гори ван Јерусалима. Иако је било заповеђено према старозаветним законима да један једини храм може бити у Јерусалиму. Тај чин је створио једну врсту удаљености и презира између Јевреја и Самарјана. Нико није могао тај анимозитет и супротност сакрити кроз векове, и он је постојао све већи и већи. И Господ који је законодавац и владар слова Закона, пролази кроз Самарију и започиње разговор са женом Самарјанком. Дакле, руши све могуће препреке, законе, и све оно што су људи временом установили и себи наметнули. Жена Самарјанка је дошла да наточи воду, и Господ јој говори како он има воду од које нико не жедни. Прво што је жена Самарјанка помислила јесте да Христос има извор воде ове материјалне, по коју је и долазила свакога дана на овај извор. Међутим када је Христос одговорио да је то извор воде живе од које се не жедни онда је она схватила да та вода има карактер нечега другог, и да то није реч о обичној води. Речима: Вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни. Та духовна вода и духовна жеђ јесте драга браћо и сестре централни део данашњег јеванђеља. На страну то што је ова жена била Самарјанка, и то што је Христос са женом разговарао, што је изазивало саблазан код Јевреја, ми видимо да је овде разговор започет о духовној жеђи и глади. О ономе што нас уводи у тајну вере, јер да би човек познао Бога мора да га тражи и да буде гладан и жедан живога Бога. Када је жена Самарјанка у разговору схватила да је пред њом човек који зна све о њеном животу и све оно што се дешавало од тога да је имала петорицу мужева а да онај којег сада има и није муж, онда је она прешла на следеће питање. Драга браћо и сестре, она није питала шта ће се десити, како ће тећи будућност, да ли ће бити срећна у животу или не, већ је питала оно што је било веома важно за верски живот тадашњих Јевреја и Самарјана, да ли треба да се глањамо овде на овој гори у Самарији или у Јерусалиму? То је било питање које је изазивало живу забринутост, питање које је потресало читаво биће ове жене и тадашњег самарјанског народа. Да ли се ми молимо правом Богу и на исправан начин? Јер је управо владало убеђење да ако се моле Богу на њиховој гори или месту да је оно поклоњење Богу једино исправно. Ко је у праву?, гласио би сажетак њеног питања. И то је главна дилема тог вишевековног напињања између два народа. А Христос Бог наш, одговара да ни овде и ни у Јерусалиму, да није место више мерило исправнога мољења, и правилне вере, него поклоњење Богу у „Духу и Истини“. Читав доживљај света и стварности којег су људи имали у тадашњем времену садржано је у питању: Где се треба клањати Богу, на гори овој или у Јерусалиму? Шта је исправно? Потребан им је био ауторитет коме се само треба слепо покорити, што је и данас у нашем времену актуелно... слепа вера у људски прогрес, профит, освајање нових технолошких достигнућа. То је оно пред чим се човек повија своју главу и пред чим је нем, и не сме да било шта каже против тога. Одговор Христов је такав да нам говори да ниједно покоравање нечему што нас доводи до краја нашег трагања и краја наше жеђи за Богом није добро, и да се Богу треба покоравати „у Духу и Истини“. И тај доживљај остаје мерило кроз све векове за наш доживљај Бога. Јер је Бог Дух и Истина. Покоравање Богу у Духу и Истини, нам говори да је Дух Свети Којим ми треба да кажемо да је Христос Господ како то говори апостол Павле у посланици Коринћанима. Дакле, у Духу и Истини ми можемо веровати у Бога. Господ овде веру у Бога пребацује у један дубоко унутрашњи план код људи. Јер Бога не може нико задобити и рећи да је завршио своје боготражење. Благодат Божију не може нико задобити и рећи да више не морамо да будемо гладни и жедни живога Бога. То је једно вечно стање, вечно напредовање у врлинама, у духовном животу, које иде из силе у силу.... То је једно вечно обнављање Духа Божијег у нама. И ове речи су управо најбољи доказ противницима наше вере да је Црква Божија у Духу и Истини.
Није вера ни у пропису ни у закону, него у Духу и Истини, у слободној љубави, у једној великој тајни синергији људи и Бога. То је та вечна синергија Бога и људи која траје већ више хиљада година и коју називамо вером. Од Адама, праоца Аврама, Мојсија, пророка, апостола до Светога Саве, чији спомен данас прослављамо драга браћо и сестре. Тачније, данас обележавамо спомен спаљивања моштију Светог оца нашега Саве којег је Синан паша учинио на Врачару у 16. веку, мислећи да ће на тај начин уплашити Савин народ и уплашити Савину децу. Тада су се Срби дигли на устанак у Банату, носећи на заставама лик Светога Саве, и то је Турке преплашило, непријатеље наше вере разјарило. Јер клањати се Богу у „Духу и Истини“ је и тада и данас било нешто што је било највећа опасност по свет овај. Лако би непријатељи наше вере разрачунали се са Црквом да она није у „Духу и Истини“ да је она идеологија, једно људско умовање. Све оно за шта оптужују веру и Цркву да заводи, контролише, има жељу да оствари свој утицај, не би представљало никакву опасност по непријатеље вере јер би се то показало временом као истинитим само да није ових речи Христових: „Богу се треба клањати у Духу и Истини“. И те речи драга браћо и сестре су суд свима нама хришћанима. Јер је Јеванђеље уствари историја оних који су увек стављали своју идеологију испред Духа и Истине. Римски цареви, разнразна друштвена уређења, идеје, све је то ван Духа и Истине. И ма колико год оптуживали хришћанску веру да је идеологија, она изазива зебњу код свих оних који су ван Духа и Истине. Оно на шта је Свети Сава позивао у својим беседама о правој вери јесте управо обновљење вере, васпостављање вере. Та обнова вере јесте задатак свакога од нас, јер она се свакога дана обнавља, подвигом, трпљењем, и то драга браћо и сестре представља Завет Светога Саве и аманет који нам је дат. Ништа друго није Савин завет и завет наших светитеља до Христовог завета који се обнавља и савршава на свакој литургији. Спаљивањем моштију Светога Саве, тај Завет је толико дубоко утиснут у колективну меморију нашег народа да се од тога дана меримо као народ да ли смо доследни том завету или нисмо? Нека нас овај данашњи дан подсети на то, да смо се ми заветовали Богу, као народ као сабор светих преко Светога Саве, а као појединци на Крштењу Христу, и да смо дужни да ако се тражи жртва од нас да је принесемо, да је дамо. Жртва коју је Свети Сава поднео је можда и незапамћена у историји нашег народа, да иако упокојен више од два века буде спаљен на ломачи, да буде мученик и жртва једног система као што је то и светитељ кога смо прославили пре пар дана свети великомученик Георгије, и остали светитељи мученици... Свети Сава је и по смрти својој служио као подсетник служења Богу у Духу и Истини и због тога страдао. То и јесте смисао нашег живљења.
Пре Светога Саве није било ничега што је било српско, јер оно што је наше српско уствари мора да буде дубоко и хришћанско аутентично. Наша народна историја почиње и започиње Светим Савом. И као да смо као народ поделили судбину нашег Светитеља, спаљивани, уништавани али смо вером у Бога и Васкрсавали. И као да се управо тим чином спаљивања моштију пре пар векова, још више Савина слава пронела и ушла у срце и душу сваког човека. Драга браћо и сестре на крају, нека нам је срећна слава, вама верницима, колачарима, братству овога светога храма. Да нам данашњи дан буде повод за још ближе скупљање, саборовање, обновљење наше вере у Богочовека Христа. Да се наше молитве умноже, да нас Свети Сава окупља и даље у овом светом храму и да нам буде путеводитељ у живот вечни. Бог вас благословио.“
После заамвоне молитве, извршен је свечани опход око храма и чин благосиљања славских дарова које је припремио за ову годину домаћин славе Лазар Цвијић са породицом.
Свети оче Саво моли Бога за нас!
ђакон Дејан Јовановић
