У недељу самарјанке 10. маја 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету Архијерејску Литургију поводом храмовне славе Спаљивања моштију Светог Саве у Барајеву.
Владику је дочекао велики број верног народ са децом.
Митрополиту Јовану су саслуживали: протосинђел Евстатије Драгојевић, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протонамесник Душан Мучибабић, протођакон Иван Гашић, ђакон Николај Вуковић и чтецеви Никола и Растко Милић.
На Литургији су појали Србски православни појци.
Пре Свете Литургије Митрополит је рукопроизвео у чин чтеца Николу и Растка Милића, синове Архијерејског намесника бељаничког протојереја-ставрофора Виде Милића.
Том прилком се обратио чтецевима речима:
„Драга моја децо, данас заиста треба да се узмете у себе, да заиста будете Богу благодарни што сте данас управо добили тај први степен свештенства и да са тим осећањем још више, што више, што чешће и приљежније се везујете за Цркву, за богослужење, за јеванђеље. Јер, ако тако започнете од данас живот у Цркви, тако ћете и завршити. Ако будете од данас почели још преданије, са већом љубављу, да се молите, да још више верујете, да се још више надате и да још више чините добра, онда ће заиста овај благослов који сте данас примили на себе бити на вама. Нека вам је срећно и Богом благословено“.
Након прочитаног јеванђеља Митрополит је честитао славу окупљеном народу и обратио се беседом:
„Христос Васкрсе браћо и сестре.
Ево нас још увек у радости Васкршњој, у радости у којој нам се, из дана у дан, из недеље у недељу, кроз богослужења, кроз молитве, откривају плодови тајне Васкрсења Христовога. Да, Васкрсење је заиста велика тајна, тајна над тајнама. И заиста, данас смо чули једно јеванђеље потресно, некако људски болно, али, изнад свега, веома поучно. Чули смо, браћо и сестре, јеванђеље, односно одељак, боље речено, из Јовановог јеванђеља, који нам је свима добро познат, наравно, ако читамо Јеванђеље, у којем се описује разговор Господа нашега Исуса Христа са једном женом, са Самарјанком. Хтео бих да кажем, а они који, опет понављам, читају Јеванђеље, знају да Јеванђеље каже да се Самарјани и Јудејци никада не мешају. Зашто је то тако, браћо и сестре? Зато што су Самарију населили људи који су имали, како бих рекао, извитоперену веру. Имали су, у ствари, искривљену веру, за разлику од праве вере, оне праве, истините вере народа Божијега. Зато је било и забрањено да се ова два народа мешају, и никада се нису мешали. Па и овога пута, када је ова жена дошла на извор, на кладенац, да захвати воду, ту се Христос нашао и тражио је да Му да воде. А она Га је већ препознала и каже: „Како ти, као Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да ти дам воде?” Шта јој Господ одговара, браћо и сестре? Одговара јој и каже: „О, жено, кад би ти знала ко је тај који ти тражи воде, ти би од Њега тражила да ти да воду живу.” Опет одговара жена: „А како”, каже, „можеш ти да даш воду живу?” Јер она је мислила да Он има ту кофу, да тако кажем, која може да допре до дубине, до оног самог извора, до оне жице одакле извире вода, а каже: „Ти тога немаш.”
Наравно да није разумела ова жена, а Господ јој каже: „Кад би ти знала ко ти тражи воде, ти би од Њега тражила воду живу.” Она каже: „Дај ми, Господе.” Она тада препознаје Христа, препознаје Месију, браћо и сестре, и сва усхићена што се срела са Месијом, још увек јој није све јасно, то видимо из Јеванђеља и она Му каже: „Господе, дај ми ту воду да више не жедним, да не долазим...” Јер далеко је тај извор био. И њој је Господ дао воду живу. А ту исту воду дао је Господ свима нама. То је вода која тече у живот вечни, како каже Господ наш Исус Христос. Дакле, овде видимо још једну врло поучну поуку, браћо и сестре, да ова жена, како је описује данашње Јеванђеље, није могла да се похвали моралним врлинама. Није могла. Напротив, она је била пример палога човека, грешнога човека, ако хоћемо да кажемо и ту реч — неморалног човека. Она је пример не само палог човека, него и пале жене, што се јасно види из чињенице да је она, браћо и сестре, као што рече Јеванђеље, променила пет, односно шест мужева. И када је њој Господ рекао да иде да позове мужа, она каже: „Ја немам мужа.” Пазите, а Господ каже: „Право си казала.” Пазите, Господ похваљује њену истину, њено признање: „Ја немам мужа.” И Господ јој каже: „Имала си пет мужева, и овај сада кога имаш, није ти муж.” Није законити муж. И заиста, браћо и сестре, Господ са таквом женом, са Самарјанком, ступа у дијалог, што хоће да каже да Господ није дошао само за један народ, или за једног човека, него је дошао ради целога рода људскога. И да Он не гледа ко је ко, као што су Јудејци и Самарјани гледали да се случајно не сретну, а камоли да шта проговоре.
А Господ, браћо и сестре, ниједног тренутка, видимо, не кори ову жену због њеног таквог живота, већ, напротив, Он, као да је просто држи за руку. А Господ је дошао ради грешника. Праведницима — они су праведни. Он, као да је држи за руку и полако је диже из тог њеног моралног блата. А морал, браћо и сестре, данашњи човек мисли да је само онда када дође до прељубе, до овога или онога. Није само то, а јесте то и те како јесте, али није само то. Све што није у духу хришћанског учења, све што није у духу Јеванђеља — све је неморално. И лаж је неморал, браћо и сестре, све је то неморално. И Он, кажем, као да је држи за руку и диже је из блата у којем се нашла, што се тиче њеног моралног стања, а са друге стране, овде опет примећујемо, браћо и сестре, и њену, како бих рекао, погрешну веру. Полако Господ Христос у њој буди веру. Господ није рекао: „Шта имаш ти да разговараш са мном? Ти си грешница, ти си неморална, ко си ти да разговараш са мном?” Не. Господ благо поступа и благо јој одговара, браћо и сестре. Не грди је, да тако кажем, него хоће што више да је увери да она сама схвати свој пад, да она сама схвати, свој грех. Али и она то постепено схвата. Каже она Њему: „Да ниси ти тај Месија који треба да дође?” А то све говори како је у народу живела вера о доласку Господа Христа у овај свет. „Да ниси ти тај?” И када се уверила да је то управо Господ, шта је учинила жена? Отишла је у град и казала: „Људи, хајдете да видимо Месију, све ми је казао шта сам погрешила”, али је није одбацио. А она жена била је свесна те љубави Божије и начина на који Господ поступа према њој. Она, сва усхићена, а у исто време и збуњена — шта ради? Пада на колена, каје се. И Господ јој прима то покајање. А покајање је веће од свакога греха. Покајање је, у ствари, у равни са Васкрсењем, јер када се човек истински покаје, не само на језику и на устима, што бисмо рекли, него истински, онда постаје други човек. Он више заборавља свој претходни живот и само се моли Богу да му Бог опрости. И Бог опрашта, али, кажем, само ако је покајање искрено. Јер и ова жена, која је грешница, као што каже Јеванђеље, она је ипак икона Божија, она је слика Божија. Она трага, али не зна. Вера јој није била чиста, права. Она трага, браћо и сестре, за Прволиком, а тај Прволик, јесте Господ наш Исус Христос. Другим речима, ова жена трага за истином. Осетила је да је једино истина може ослободити, а истина је једна — то је Господ наш Исус Христос. Зато Господ и каже: „Ја сам пут, истина и живот.” Дакле, браћо и сестре, оваквим начином разговора са овом женом Господ показује да не прави разлику међу људима у смислу ко припада којој групи, ко припада некоме народу.
Дакле, зато је Његова реч, Христова реч, када падне на плодно земљиште, на плодну њиву, она расте, она напредује, а човек је њива Божија. По тој нашој њиви Господ стално оре и стално сеје. Е, само зависи од нас да ли чувамо то семе које је Господ по нама посејао и дан-данас сеје — а то је Јеванђеље. Да ли чујемо Јеванђеље, да ли слушамо Јеванђеље, да ли живимо Јеванђељем и, на крају, да ли Јеванђеље читамо побожно, да ли га читамо са вером, или га читамо као неку обичну књигу? А Јеванђеље није обична књига, оно је књига над књигама. Јер у тој светој књизи себе можемо да видимо као у огледалу, само ако знамо да разумемо речи Христове. И зато, ако у нама нема тог огледала Јеванђеља, ми онда не видимо себе, ми онда радимо како радимо, живимо како живимо и, чак и кад зло чинимо, ми мислимо да чинимо добро. Али, видите, ова жена је спознала Господа. Она је спознала Господа и, што је најважније, нашла Га. Срела се са Богом, а то је наш циљ у овом земаљском животу — да се сретнемо са Господом. Јер, ако се са Господом не сретнемо у овоме свету у коме живимо немојмо да се надамо да ћемо Га срести негде горе на небу или негде на другим местима. Не. Бог треба да буде у нама, а кад је Бог у нама, Он је и са нама и поред нас. Кад је Бог у нама, онда је све оно што је Божије у нама, а кад је Божије у нама, онда човек заиста неће не само ништа лоше да учини, него неће лоше ни да помисли, браћо и сестре. Зато је та предност, та превага Новог Завета над Старим Заветом. Стари Завет је судио по учињеном делу, а Нови Завет то све сече у корену. Јер, ако се у корену она пиревина не сасече, разуме се шта је пиревина, је ли, она ће да буја. Коров много брже расте од пшенице и зло брже расте од добра, браћо и сестре. Али једно треба да знамо, а то је да добро увек побеђује. Добро увек побеђује, браћо и сестре. Дакле, Господ је опростио грехе овој жени Самарјанки, опростиће и теби и мени, само ако чезнемо да се сретнемо са Господом Христом и ако се покајемо пред Богом.
Ево и другог разлога због кога смо се данас сабрали у овоме светоме храму Светога Саве српскога — јесте да прославимо Њега који је нас прославио пред Богом. Нико нас није прославио тако пред Богом као што нас је прославио Свети Сава, браћо и сестре, и он је управо тај пут који води у живот вечни. Зато се каже у његовом тропару: „Пут који води у живот вечни.” Који пут? Где? Па онај пут којим се он упутио — прави пут, Христов пут, онај пут за који је једино Христос могао да каже: „Ја сам пут, истина и живот.” Једна је истина и један је пут који води у Царство Небеско. Други пут, који човек сам себи изабере, па иде њиме, а неће да се поучи, неће да научи, то је тај његов измишљени пут који га не приводи Богу. А све што не приводи Богу, све нас више удаљава од Бога. И не само да нас удаљава од Бога, него нас све више удаљава од наших ближњих, све нас више удаљава од самих себе. Најстрашније стање је када се човек отуђи од ближњега свога, од другога, а отуђи се због своје гордости, најчешће због гордости, због сујете и свога ега. Јер гордом човеку не треба нико, не треба му човек, а кад му не треба човек, онда му не треба ни Бог. Дакле, браћо и сестре, пошто смо се данас сабрали овде, у овоме храму који је управо посвећен Светом Сави, боље речено — спаљивању моштију Светога Саве, ми смо, у ствари, треба да схватимо ми, Срби православни, да смо заиста благословени, благословен народ. Да смо били благословени Божијим благословом, али смо благословени и нашим првим просветитељем и учитељем, Светим Савом. Благословени смо именом, као што рекох, највећег рођеног у нашем роду, православном српском. Благословени смо, опет да кажем, и Светим Савом. Чиме? Његовим молитвама и његовим благословом. У исто време, опет смо благословени што служимо Свету Литургију, без које нема живота. Нема живота без Литургије, ни у овоме ни у ономе свету. Неко ће казати: „Па колико људи не долази на Литургију, колико људи се не причешћује, па живе?” Је ли то живот? То није испуњен живот. Сваки живот је испуњен онолико колико је човек испунио себе Богом, колико је себе испунио Светом Литургијом. И зато свети оци кажу да ће свет постојати дотле док се у том свету служи Света Литургија. И заиста, ми данас прослављамо, као што рекох, празник спаљивања моштију Светога Саве. Шта је хтео непријатељ српскога народа, шта је хтео тај непријатељ вере православне а поготово српскога народа? Он је мислио да ће, ако спали мошти Светога Саве, у Србима исчезнути лик Светога Саве, да ће исчезнути и лик Божији у Србима, и да ће исчезнути и Црква. Преварио се непријатељ. Онај песник лепо каже: „Где год је трунка пепела му пала”, мислећи на Светога Саву, „ту је нова љубав роду засијала.” Још се више утврдио српски народ, истина са великом тугом. Док су мошти биле међу српским народом, српски народ се осећао, како да кажем, јачи, сигурнији. Имате, један историчар то лепо описује. Када су Турци дошли у манастир Милешеву, где су биле мошти Светога Саве, а монаси сакрили мошти Светога Саве горе у библиотеци, у зиду саме цркве, онда су Турци, каже, све калуђере довели у цркву и тражили да им кажу где су мошти Светога Саве. Наравно, нису они то могли да кажу, јер су се пре растајали са својом душом и својим животом него са моштима Светога Саве. Али, пазите, каже, лукави Турци туку калуђере, а они неће да признају. И у једном тренутку, када су видели да су, што кажу, пребијени, они су погледом погледали тамо где су сместили Светога Саву, тиме као да су рекли: „Спасавај нас.” И тако су, каже, открили мошти, донели их на Врачар и ту их спалили.
Дакле, браћо и сестре, нису непријатељи могли да униште српски народ и нису могли да униште веру у српском народу. И не може нам нико уништити веру ако ми сами у себи не уништимо веру. А изгубити веру у Бога, изгубити поверење у Бога, поверење у човека, у ближњега — то је најстрашније стање. Човек без вере, је ли човек? Човек је оно у шта верује и оно што воли, боље речено. Дакле, браћо и сестре, семе које је посејао Свети Сава у нашем роду, оно је сигурно морало да дође до тог распадања, да тако кажем. Верујем да ме разумете шта означава ова реч. То је оно — ми са села, а ја сам сељачко дете и поносим се што сам сељачко дете — кад пшеницу сејемо, оно зрно, ако не иструли, неће из њега да порасте нови клас. Него кад иструли, из њега расте клас. Е, тако је и са српским народом, браћо и сестре. Семе које је посејао Свети Сава, оно је расло и оно расте, али расте у мери и по мери наше вере. Свети Сава је заиста био обасјан светлошћу Христовом и он је нас просветлио том светлошћу. Само треба да видимо јесмо ли у светлости Божијој, јесмо ли у светлости Светога Саве или смо у своме мраку. А мрак не трпи светлост. Зашто? Па зато што светлост открива све шта се у мраку ради. И кад се појави зора, мрак, ноћ, престаје, а наша је зора Господ наш Исус Христос. Дакле, браћо и сестре, кажем, Свети Сава нас је обасјао светлошћу Христовом, а светлост Христова надилази овај свет, обухвата све, обухвата читаву творевину и милује свакога човека. Таква је светлост Божија. Хоћемо ли се дати да нас та светлост облије, да тако кажем, то опет све од нас зависи, драги моји. Дакле, браћо и сестре, светитељи Божији јесу управо они људи који надилазе своје време, надилазе свој простор и могли бисмо рећи — они у Христу остају, хајде да употребим ту модерну реч, универзални људи. Зато својим животом, браћо и сестре, треба да покажемо да смо на делу деца Светога Саве, а не само, опростите ми на изразу, да се поносимо Светим Савом и да кажемо: „Ја сам светосавац, ја сам Србин, ја сам православац.” Неће нас то спасити ако не живимо православно, ако не живимо онако како нас је научио Свети Сава. Али пазите, и Светоме Сави је било потребно време за његов преображај. Зато је он и напустио двор, напустио све оно што га је очекивало. Очекивала га је круна, браћо и сестре. Све је то напустио и отишао у Свету Гору да се ту надзидава, да ту узраста, да се ту сроди и ороди са Христом, како би нас он ородио са Христом. Он није пошао из овога света у Свету Гору зато што је презирао свет, зато што је сматрао да други нису достојни њега. Не, него је пошао за Христом да би се обновио, да би благодаћу Божијом постао Христов човек. Да би његово биће постало биће Христово. Кад нам је Бог дао Светога Саву, кад нам је Бог дао толико светитеља из рода нашега, самим тим смо благословен народ. Само је питање да ли живимо тим благословом, да ли осећамо присуство тих светих људи из рода нашега и уопште светих Божијих људи, да ли осећамо њихове молитве. А осећамо њихове молитве онолико колико се и ми молимо. Није Свети Сава отишао у Свету Гору ради неког користољубља, да тако кажем, него је отишао да себе приближи Богу. И да се моли да Бог приближи српски народ Њему. И зато, браћо и сестре, Свети Сава је хтео да сваки Србин православно живи, да он, овај свет види као богослужење. А шта радимо на богослужењу? Па молимо се, је ли тако? Да овај свет видимо као богослужење које подразумева службу Божију, али у исто време и службу ближњему. Свети Сава нам је показао веру, да је вера у Христа смисао, почетак и крај нашега живота. Свети Сава је на истински и прави начин просветио сваку душу у нашем роду. Свети Сава је био миротворац у своме роду, показујући да је мир темељ на коме треба да градимо себе. И зато свако наше богослужење почиње речима: „У миру Господу се помолимо.” А човек када нема мира у себи, њему све смета, њему сви сметају. Јер нема мира, нема онога Божијега мира, браћо и сестре. Зато данас, кад смо се већ сабрали под ове свете сводове Светога Саве, да се молимо, али да се молимо у смирењу. Да заборавимо све што су нам други рекли, казали или учинили, како бисмо осетили присуство Светога Саве, како бисмо осетили, браћо и сестре, како нас тај наш родитељ грли, онако као што родитељ грли своју децу. Да се молимо, да знамо шта је најважније кад се сабирамо у црквама, у храмовима, а то је Света Литургија, која треба да буде наш извор и увир, јер све у нашем животу, ако не извире из Литургије и не увире у Литургију, све је промашено. Али ми имамо свога молитвеника, ми имамо свога посредника, а то је Свети Сава, који се моли за нас. Али зато треба и ми да се молимо њему. Да му се молимо, јер је он Богу угодан, а човек који је Богу угодан, њему су угодне и молитве. Дакле, док имамо Бога у себи, док имамо и Светога Саву у себи, нисмо сами, без обзира шта нас у животу снађе. А историја српскога народа је многотрудна и многострадална, али српски народ ни у најтежим временима није изгубио веру. Нека нам и Свети Сава помогне да се утврђујемо у вери и православљу, да се утврђујемо у добру и да се надмећемо у доброчинству, а не да се надмећемо како ћемо другоме доказати да смо бољи, паметнији, моралнији или већи Срби.
Нека је срећна слава овоме храму, срећна слава свима вама који долазите у овај храм и који, у ствари, долазите Богу, Светоме Сави и Господу Христу“.
После причешћа великог броја деце и верног народа, уследила је литија око храма, а затим је Митрополит Јован, испред храма, пререзао славски колач. Овогодишњи колчар је био Милан Симеуновић са својом породицом. Он је припремио трпезу љубави за све присутне вернике у сали парохијског дома.
Владимир Димић протојереј
