ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ВАСКРСЕЊЕ

ПОКАЈАЊЕ ЈЕ ВАСКРСЕЊЕБеседа Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована на Литургији у храму Вазнесења Господњег у Рудовцима 8. фебруара 2015. године, у Недељу о блудном сину поводом прослављања двестогодишњице подизања Другог српског устанка

На здравље и на спасење молитве које данас принесосмо Богу и нека је благословено наше Литургијско сабрање. А када се сабирамо на Литургији, сабирамо се за Царство небеско. И тако су наше цркве символ неба, символ Царства небеског. Сабирање на Литургији треба да разликујемо од састајања поводом других послова и поводом других питања. Када се сакупљамо овде, наше сабрање треба да буде разговор са Богом, наше предавање Богу, али и наше слушање Бога. Да слушамо оно шта нам Божанствена Литургија даје. А она нам даје предукус Царства небеског. Свака је Литургија Царство небеско, она спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Свака је Литургија и наша провера, провера наше савести, нашег духовног стања, нашег односа са Богом и нашег односа једних према другима. Литургија је наша радост и Господ се радује када смо сабрани на Литургији.

Господ се радује када они који су сабрани знају шта је светиња Литургије. Господ се радује нама када се ми радујемо једни другима и што се усредсређујемо једни на друге. Радује се Господ нама када се ми узрадујемо сваком човеку који долази у храм, у Цркву Божију као Тело Христово. А улазак у Цркву подразумева покајање. Покајање је радовање, каже наш народ. Господ у Јеванђељу говори: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем (Лука 15, 7). У овоме је наша провера, да ли да се радујемо човеку када се моли, када чини добро, или да га осуђујемо, као што је осуђивао старији брат овог млађег, овог блудног сина, када се покајао и вратио у загрљај Оцу небеском.

Браћо и сестре, ово је Недеља о блудном сину. Припремним недељама пред пост, заједно са овом, Црква нас припрема за дане покајања. А Света четрдесетница је важна јер нас припрема за радост Васкрсења Христовог, за сусрет са Васкрслим Господом. Кад год смо на Литургији, сусрећемо се са Христом. А Света четрдесетница је посебан период када сваки хришћанин треба да принесе Богу покајање. Сви смо ми грешни, неко мање, неко више, нема човека без греха. Грех је велико зло, али је веће зло не покајати се, не признати грех, веће је зло сакрити грех, не говорити о греху. Када не говориш о греху, нећеш да говориш о себи, али зато говориш о греху другог, као да нас више интересује тај други. Да, и други нас мора интересовати, али као икона Божија, као слика Божија, а не шта је тај човек грешио. Хтели или не, стављамо се у улогу судије и другоме судимо, али о себи не просуђујемо, себе не осуђујемо.

Сви смо ми грешни, а за грешника нема другог пута ка спасењу од пута покајања. Покајање блудног сина довело га је себи тек тада је почео да размишља. Све док је био у греху, све док је био одвојен од очевог топлог дома и очевог топлог крила, није мислио и распусно је живео. Њега је покајање вратило у очев дом и спасило га је од пропасти.

Наш живот у Цркви је спасење од пропасти. И наша народна песма каже „Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко! Видиш, ђе ћеш данас погинути“. Склањајмо се у заједницу, само је у њој спасење, кад си ван заједнице ти пропадаш. Сваки члан породице, кад се ње одвоји и неће да учествује у заједничком животу, излаже себе опасности. Наше је спасење кроз заједницу, а то је Црква Божија.

Покајње је радовање, оно је враћање ума и враћање уму. Тајна покајања је духовна бања у којој се грешник чисти, чисти се за небо, јер ми смо људи неба иако живимо на земљи. Не смемо да занемаримо ни земљу на којој живимо. Ми нисмо од овога света, али у њему живимо. Живимо у овој домовини, али ово није наша права отаџбина, јер није вечна. А човек је створен за вечност. Вечно је само у Богу и са Богом и наша је домовина на небу, тамо где наш Господ Исус Христос седи с десне стране Бога Оца. То је та духовна бања до које се долази лествицама која нас воде одакле смо пали. Тамо треба да се вратимо.

Из ове приче о блудном сину видимо како Небески Отац трчи у сусрет грешном сину своме, грли га, љуби га, воли га. Видимо да се небеса радују као што се зарадовао отац, Отац небески – Бог. Он нас грли баш овакве какви јесмо, ружни или лепи, грешни или праведни. Али када нас грли? Само онда када се стално сећамо Оца, када Отац живи у нашој души. Отац то осећа. Зашто се Отац се радовао? Зато што је грешни човек почео да се каје пред Богом као овај блудни син.

Покајање је васкрсење, живо васкрсење. Није се лако покајати, одрећи се ружних навика, злобе, мржње, пакости, то није лако. А када то учиниш, ти си васкрсао, ти си нови човек. Од овог блудног сина, грешног човека, постаје паметан човек. А паметан је човек само онај који воли Бога и човека, који живи по хришћанским врлинама и по тајнама Цркве Христове, онај који не уме да чини грех и зло, који не каже злу реч. То је паметан човек. Паметан човек пролази цео пут од греха ка Богу. А када пређе тај пут, улази у Царство небеско, улази у радост вечну.

Из данашње јеванђељске приче видимо да је овај блудни син био богаташ, јер је све Божије имање било његово и његовог брата. Шта се догодило? Он, велики богаташ, то боголико биће, тражи од Бога део имања, хоће да се одвоји, мисли, када се одвоји да ће бити паметнији, слободнији, да ће уживати. Кад је млађи син затражио део свог имања као да каже: нећу ја Оца небеског, нећу тебе као Бога, не требаш ми Боже, хоћу да будем слободан, нећу контролу, ја хоћу сам себи да будем бог. У данас прочитаном апостолу Свети Павле каже: Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме (Прва Коринћанима, 6, 12). Бог Отац им је поделио имање и свако је узео свој део. Кренуо је блудни син у далеку земљу, у даљину, то је место где нема Бога, а тамо где нема Бога, нема љубави, ни поверења, тамо где нема Бога, живи, како наш народ каже – непомјаник или ђаво.

Где нема Бога, тамо је мрак. А мрак не воли светлост при којој се обелодањују сва недела која човек чини у мраку. Када се човеку помрачи ум и када почне да чини зло, он је у мраку. Шта блудни син ради у тој далекој земљи? Он живи развратно и троши своје имање. Троши имање у духовном смислу, троши душу. А душа је најважнија, она је најважније имање зато што је бесмртна и вечна; и вечна је само док је са Христом. Све што се одвоји од Христа страда и умире. Трошио је душу своју и ум свој, које нам је Бог дао да размишљамо о Божанским стварима, о Божанским циљевима овог света. Све је то он разорио својим гресима и неприхватањем Бога као Оца свога. И савест је умртвио, упропастио, немајући осећање да раздвоји добро од зла. И вољу своју је упропастио и раслабио. Постао је сиромах и настала је глад, нестало је духовне хране. Гладовао је, а на двору је имао изобиље хране.

Тако је и са свима нама када окренемео леђа Богу. Човек када окрене леђа Богу, окрене леђа и другоме човеку. Тада волимо само онога који нас воли. Али, то није љубав него интерес. Свето писмо каже: Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе (Лука 6, 27). Када се човек одметне од Бога, код њега је све извитоперено, онда настане мржња која изобличи човека и његов ум; човек почиње да чини зло, а убеђен је да чини добро. Врло је важно што се овај човек вратио, што је дошао к себи.

Када се ослободимо старог човека, кад зло чинимо и све то стресемо са себе, тада постајемо нови човек и враћамо се са покајањем Оцу нашем небеском, Цркви нашој. Отац небески не слуша сина – И више нисам достојан назвати се сином твојим; прими ме као једнога од најамника својих (Лука 15, 19). Не, Отац не пристаје на то, него говори: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге (Лука 15, 22). На које рухо мисли? На рухо у које смо одевени у Светој тајни крштења.

Није случајно што се пред Велики пост чита ово јеванђељско зачало. Нажалост, и данас многа деца и ми старији понашамо се као блудни син. Не само према Оцу небеском, него и према телсном оцу, телесним родитељима. То можемо видети и прочитати на сваком кораку. Никад није било толико распусних синова, распусних људи, распусних односа као данас. Некако је цео свет постао овај дом из данашњег Јеванђеља. Много је оних који су напустили родитеље и своје домове, па су пошли да траже родитеље тамо где их нема. Кад напусте своје домове, истина, они не чувају свиње, али се осећају уморни, јер човек је уморан када се одвоји од Бога. Зато је покајање веће од греха. Вратимо се Богу, себи, врлинама и једни другима. Сетимо се и себе и оних око нас. И оних који су били пре нас, који су утврђивали наше домове и нашу државу.

Овде смо се окупили и да се молитвено сетимо Другог српског устанка који је почео пре две стотине година, да се сетимо дивног свештеника од вашег рода, од ваше крви, свештеника Ранка Митровића. Да се сетимо како су наши преци знали да гледају у будућност, да учине добро и себи и другима. Чинимо добро, вратимо се себи и кажимо Богу: Оче, сагријеших небу и теби; прими ме и примиће нас Бог који увек држи испружене руке и чека да нас загрли. Али, ако ми нећемо да идемо у Његов загрљај, Он нас неће насилно грлити, јер нас није насилно ни створио, него нам је дао слободу.

Амин!