На Литургији у чин свештеника рукоположен је ђакон Владимир Вранић.

У току Литургије ректор крагујевачке богословије протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић је одржао богонадахнуту беседу присутном народу:

“Срећан празник, срећна слава, браћо и сестре!

Ова црква у вашем лепом селу је посвећена светим лекарима, Козми и Дамјану.-мученицима, пре свега пострадалим у Риму крајем трећег века. Браћа који су добили од Бога дар и вештину да могу да помажу другим људима у њиховим мукама и болестима. Дакле, оно што је заједничко свим људима од Адама до дана данашњег и сигурно до последњег човека на Земљи јесте мука и јесте болест. Дакле, колико год да човек поживи осетиће у животу неку муку. Некад мању, некад већу, али свакако да што дуже живимо, што је већи број наших година тако је све сигурније да ћемо се сви разбољевати и, наравно, да ћемо на крају умрети. Ми здравље доживљавамо као предуслов живота. Другим речима, ако ниси здрав џабе ти је све остало и какве би жеље уопште могао да имаш. По оној пословици, дакле, да сви ми, односно да здрави људи имају много жеља, а болестан само једну. Дакле, у том смислу је здравље предуслов живота и сви ми болест доживљавамо као нешто лоше од чега хоћемо да се избавимо, од чега хоћемо да се спасемо, због чега идемо код лекара, видара-не знам где већ, тражећи здравље. Али, је ли болест увек тако лоша? Ако мало проширимо слику и ако Бога доживљавамо, имамо искуство заправо пре бих рекао као онога који је милосрдан, како читамо у псалмима да су сви путеви божји милост и не постоји пут божији који није милост-како онда тај тежак пут болести може да буде милост? Сад већ ступамо, браћо и сестре на терен наше вере. Јер једно је посматрање здравља и болести из перспективе светског човека, у смислу нецрквеног човека, а друго је посматрање из перспективе Цркве. Ако су сви путеви божији милост, онда нам и болест нешто саопштава и ја бих рекао да нам саопштава две ствари јер стање болести и стање здравља није једнозначно код сваког човека. Дакле, да је све то исто. Различите су то ствари или могу да буду различите, а ја ћу вам скренути пажњу само на две ствари. Уколико не би било болести и смрти докле би ишао наш грех? Да ли можемо то да замислимо? Дакле, колико би се ширио људски грех да Господ није ставио и ту брану? Да једноставно не можемо, да нешто не можемо зато што постоје природне границе. Ако се сећате, то је често, чини ми се да су то речи светог владике Николаја “дакле, можеш како хоћеш, али не можеш докле ти хоћеш”. Дакле, болест и смрт су у сваком случају брана нашем греху јер ко зна докле би смо и колико би смо пали да нас Господ пре свега болешћу негде не заустави.

Постоји једно сведочанство да су хришћани врло често болест називали посетом. Другим речима, посетио те је Господ. Показао ти је да не можеш да живиш по својој природи јер је природа смртна и пропадљива - да ти је потребно нешто више. И то је то друго виђење болести. Дакле, једно је као што сам рекао брана нашем греху, а друго је указивање на спасење. Указивање дакле да не можемо сами да обезбедимо оно што хоћемо. Е сад, шта хоћемо ми? Да ли хоћемо само здравље? Врло често је то тако. Дакле, само да отдравимо па ћемо наставити по своме и онако како смо ми замислили па после неког времена опет падамо у искушење болести и тако редом. И свакако да је добро да човек жели здравље. И зато служе лекари, почевши дакле од наших бесребреника, светих мученика Козме и Дамјана па редом кроз историју свих оних који су пре свега даром божјим, али исто тако и својим знањем и својом вештином успевали да људима помогну., успевали дакле да људи оздраве. Исто то је и Господ наш радио. И он је болесне исцељивао и слепима враћао вид и све оно што читамо у Јеванђељу. Али, браћо и сестре, је ли то довољно? Да ли је то оно што ми желимо и што је суштински проблем човека? Јер сви они који су излечени и од стране светих Козме и Дамјана и од стране свих лекара опет су на крају умрли. Дакле, потребан нам је још један степеник, рекао бих суштински различит од овога кога помињемо-да тако кажем, лекарски степеник. Нама, људима је потребно исцељење. Не, дакле, оздрављење и поправљање нашег здравља. Нама је потребно да будемо исцељени. Здрави, болесни, какви год да смо -нама треба исцељење. Другим речима, нама треба спасење. Треба нам спаситељ који ће нас излечити од највеће могуће болести од које сви ми болујемо, а то је наша смртност. Дакле, од тога ми желимо да будемо исцељени и хоћемо да живимо зато што је Бог животодавац. То је оно што је наше искуство и ако је Он жив и ми хоћемо да будемо живи. Кажем опет, здрави, болесни, какви год да смо ми хоћемо да будемо живи. То је дакле највећа људска жеља, а то нам пружити само и искључиво Спаситељ и нико више. Дакле, лекар може да помогне, можемо да оздравимо од неке болести, али да нас исцели и да нам дарује спасење-то може само Христос. И зато, браћо и сестре, данас када славимо свете бесребренике који, кажем, јесу били вешти у својим вештинама, ми у том случају славимо самога Господа који и њима даје дар да помажу људима. А тај дар се не може постићи без љубави. Дакле, оно што и нама најчешће, врло често највише смета у контактима са данашњим лекарима јесте што ту човек не осети макар људску топлину, а да не кажем љубав. И то, дакле, треба да имамо увек у виду да је болест специфичан знак и нашег стања, наше грешности, али исто тако и оздрављење у коме учествују и лекари, а посебно исцељење које само од Господа јесте знак долазећег Царства небеског. Дакле, свако здравље, свако исцељење јесте знак Царства и зато Господ и даје такве дарове лекарима или различитим службама.

Дакле, људима у цркви да чинећи таква дела заправо иконизују Царство божије јер то је оно што ми чекамо, а у том Царству божијем неће бити ни муке ни уздисаја, неће бити ни болести, неће бити потребе ни за лекарима зато што ће ту бити једини онај који нас исцељује, а то је Господ наш Исус Христос.

Амин. Срећна слава!”

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Литургије причестили су се сви свештеници, а затим и верни народ Сипића. Затим је пререзан славски колач, а на крају овог дивног духовног сабрања уследила је трпеза љубави коју је припремио овогодишњи колачар, господин Драган Стаматовић.

Протонамесник Горан Живковић