Појали су чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.

Након прочитаног Јеванђелског зачала сабрани народ богонадахнутом беседом поучио је владика Јован:

„Браћо и сестре, помаже Бог и срећна слава.

Нека је срећно и наше сабрање у овом светом храму, а храмови и служе да се заједно Богу молимо. По оној јеванђелској речи где Христос каже где су двоје или троје у име моје онде сам и Ја. Заиста, браћо и сестре, волео бих и ја и ви да разумемо шта то значи сабирати се у храм Божији у Цркву Божију и учестовати на светој Литургији? То значи да ако долазимо редовно на Литургију, ако се молимо, ако имамо колико толико неких хришћанских врлина, онда тиме посведочавамо да верујемо у Бога и Цркву Христову, Цркву као Тело Његово. Из житија Светог Великомученика Прокопија можемо много да се поучимо. Човек млад, пун енергије. Човек коме је отац био хришћанин, а мајка многобошкиња. Остаје без оца и мајка га васпитава у духу многобожачком. Примети га ондашњи цар видевши његову лепоту и обдареност и храброст, а Прокопије значи онај који је храбар, он га узима себи у војску и даје му све почасти. Прокопије зна да поштује и он је то испоштовао. Заиста, на њега се односе ове речи Светог Апостола Павла које смо сада чули где каже. „Војник који се не бори на прави начин, он не војује добру борбу“. Онај војник који испуњава заповест свога господара и слуша он ће се заиста борити да сачува оно што му је дато од господара. Значи он ће бити будан. А све док је стражар будан, он ће осетити непријатеља који треба да насрне на оно што он чува. Ту се можемо поучити да ли ми као хришћани знамо да чувамо оно што нам је дато? А шта нам је дато¬? Дат нам је Бог. Нико већи него Бог. Дата нам је Црква као Тело Христово да се у њој и кроз њу спасавамо. Да ли те дарове чувамо. Да ли можда не огугламо на свој призив и позив на шта нас је Бог позвао и призвао? Џаба ми је и све што могу да постигнем и у Цркви и као верник ако не испуњавам оно на шта ме је Господ призвао. А сваки је од нас призван. Нема човека на овој кугли земаљској да га Бог није призвао, али када човек огугла у себи он заборави призвање. Када човеком овладају страсти, на пример пијанство? Зар ће се он сетити призива и позива, хоће, али оно као на облаку, дуне, наиђе облак ту мало и прође и тако даље. Видите Свети Прокопије је знао то да чува. Али Бог му је дао да зна да разликује шта је добро а шта је зло. Шта је права наука, а шта није. Шта је прави живот, а шта није прави живот. Јер људи живе и један и други живот. Пошто се цар уверио у његову способност он га пошаље да ратује против хришћана и то у Јерусалим, баш ту где је рођен, браћо и сестре. Али кад Бог хоће и где хоће он чини чуда. Када је пошао на Јерусалим њему се приказао крст који сија као сунце и рекао му је: „овим побеђуј, Прокопије“. А он га пита: „Ко си ти Господе, ја те не знам“? Христос му каже: „Ја сам онај који је распет на том крсту који видиш. Ја сам онај који је распет за тебе, а ти си пошао да ратујеш против мене“. Свети Прокопије је доживео оно што је доживео и Свети Апостол Павле који је такође био гонитељ Хришћана, све до оног времена док га није светлост Божија обасјала, Павла у Дамаску, Прокопија у Јерусалиму. Заиста, ми смо изгубили свој живот и у овоме и у ономе свету ако нисмо препознали светлост Божију. Прокопије се све више у тој Божанској светлости усавршавао и тако пригрлио Христа. Зато га ми данас славимо. Могао је да буде највећи војсковођа онога света и да буде цар целога света, али се не би спомињао овако како ми спомињемо наше светитеље. Спомињемо ми и ове гонитеље, Нерона и Диоклецијана, али их не спомињемо по добру него по злу, нажалост, да би се сетили да ми зло не чинимо. Једно морамо знати да зло добра донети не може. Човек зна да пркоси и Богу и Цркви и другима, али да ли му је то на спасење. Човек када тера по своме, када је тврдоглав, да неће ништа што је Божанско да пусти да уђе у њега, јер њему је довољан он сам, и на крају шта бива са такви човеком? Он хода али он је живи духовни мртвац. По оним речима Светог Јована Богослова у Откровењу где каже: „Знам те ко си и шта си, носиш име да си жив, а мртав си“. Заиста, човек без Бога је духовни мртвац. И није мука што је само он духовни мртвац, него што он са собом вуче друге у ту смртност, браћо и сестре. Као што и наше добро које чинимо, оплемењује и подстичемо друге да чине добро.

У овом дивном Јеванђељу чули смо где Христос каже: „Ко љуби оца или матер, или жену или сестру, већма него мене, није мене достојан. И додаје да ко не узме крст свој и не иде замном, опет каже Христос није мене достојан. Значи, не узимао онај крст који нам се сваког дана даје да га носимо са благодарношћу, а Бог зна који ће нам крст дати данас, а који сутра. Неће нам дати Бог крст који ће нас срушити, јер зна Бог наше моћи. Али човек стално себе прецењује. Стално мисли да може више. Ове Христове речи нису тако лако схватљиве. Њих не можемо да схватимо без вере. Без велике вере у Христа и љубави наше према Христу. Овакву и оволику љубав које Христос тражи од нас никада нико у овом свету није тражио. Са правом Христос од нас тражи, јер је Он Бог. Постао је човек да би као Богочовек дао човеку оно што му никада нико од људи не може дати. Јесмо ли сами себи дали живот? Нисмо. Живот је дар Божији. Неко ће рећи мени су живот дали мама и тата. Јесте, али по дару Божијем. Треба да схватимо то да је вечни живот само у Богу. Ван Бога нема вечности, јер је Бог вечан. Ван вечног живота нема ни истине, а нема ни правде.

Браћо и сестре, нама је Бог дао све тиме што нам је дао себе. Он се жртвовао за нас. Његова је жртва била одраз његове љубави према нама. То стално требамо да имамо на уму. Он је страдао ради мене, тебе. Ради наших пропуста животних, ради наших грехова. Ако о томе стално мислимо, онда ћемо размишљати и како живимо, шта радимо, како се понашамо, шта говоримо. Дао нам је Бог и Цркву да се Црквом и кроз Цркву спасавамо. Бог нам је дао Цркву да ми Цркви служимо, а не да се Црквом служимо. Шта ми вреди и круна на глави ако ја не служим Цркви, него се служим Црквом. Ако мислимо да је то у Цркви наш посао, а не наша служба, онда смо пропали. Величина је у служби, што ћу послужити Богу, другоме и себи за своје спасење. Није величина у томе да ли ћу неки положај да заузмем или неки чин да добијем. Ове речи Христове говоре нам да Он више воли нас него што може да нас воли и отац и мајка. Знамо да се родитељска љубав поистовећује са Божанском љубављу. Он нас више воли и Он нас је заволео пре него што смо ми њега заволели. Бог Свевидећи својим промислом води човека. Он има домострој, он има план како да се људи спасавају. Промисао Божија је одредила да наши преци буду рођени у то време прошло. Промисао је да је нас Бог створио у ово време у коме ми живимо, а друге ће послати у оно време. Важно је да оправдамо то своје постојање у времену у коме живимо. А како ћемо га оправдати? Тако што ћемо чути речи Светог Апостола Павла који каже: „Сад је дан спасења“. Не сутра, не ни данас поподне, не ни за сат времена, него баш сад. Зашто? Зато што не знамо када ће нас Господ позвати. А ко није спреман, а добије позив, зна се где одлази. Зато нас стално Црква и Свети Оци опомињу да будемо будни, али над собом. Да гледамо себе. Да посматрамо себе изнутра и да се бавимо собом. Да испитујем и пропитујем себе, а не да се бавим другима. Човек више воли да завири у срце другога човека него у своје. Зашто? Зато што се плаши. Зато што зна да није чист. А ко има чисто срце, тај има Бога, тај има љубави, тај има све. Зна човек да није чист, али неће да призна. На пример човек који је украо нешто, а неко га тамо ухватио. Он се упиње из петних жила да докаже да није, а зна да јесте. Кога ми варамо. Да ли заиста варамо тог човека кога супротно уверавамо у то. Не, браћо и сестре. Ми смо преварили себе. Човек превари себе онда када превари Бога. Када Господ каже: „Ко више воли оца или мајку...“, то не искључује нашу љубав према нашим родитељима, према нашим ближњима, напротив. Још у Старом Завету је речено поштуј оца свог и матер ако хоћеш да срећно и благословено и дуго да живиш. Другим речима, љубав према Богу утврђује нашу љубав и према родитељима, деци и према комшијама, према ближњима. Само таква љубав је права љубав. А љубав све сноси и подноси, како каже Свети Апостол Павле. Љубав се даје да се ништа не тражи. И када се даје љубав а ништа се не тражи онда се добија све. Али када се даје љубав а онда се тражи онда изгубиш и оно што имаш. Онда то више није љубав. Онда је то интерес. Ми често љубав сводимо на неке страсти, на неке наше слабости. Почнемо да волимо онога који ме тапка по раменима па каже: „Јоване, то је паметно што радиш и говориш“. А неће да ми каже истину да ја не радим како треба. Али кад ми каже онда ја почнем да се љутим. Да се узбуђујем и одмах поставим питање ко си ти да мени укажеш на моје грехе, па човече ти не умеш да укажеш на самог себе и на своје грехе. А нећеш да слушаш Бога и Цркву који те стално опомиње како треба да живиш. Куд ће ти већа опомена. Браћо и сестре, човек је тек човек када је љубав. Али љубави нема без жртве. Бог је из љубави жртвовао себе за нас. Шта је човек уствари. Па он је слика и прилика Божија. Ако је човек слика Божија, а јесте, онда треба да буде и слика љубави Божије. Браћо и сестре, љубав је највећа врлина. Али се до љубави која је свеза савршенства не може доћи наједанпут. Ево примера и свакодневног нашег живота. Данас ћу да волим једног човека, једну особу и то ћу да се запалим како ћу да га волим, а сутра ћу да променим, само ако ми није ишао по мојој вољи. Онда више није љубав. Онда ту место љубави настаје мржња. Онда ми више није пријатељ. Онда ми је непријатељ. Дакле, браћо и сестре, Апостол Павле каже на једном месту: „А сад остаје вера, нада и љубав, али је љубав највећа“. Дакле, и вера и нада ће проћи, проћи ће. Ово можда изгледа чудно и несхватљиво, како вера да прође? Па, нећу имати потребу за вером јер сам са оним у кога сам веровао. Јер сам са Оним који ми је дао веру и ја ту веру претворио у дела. Нада, и она ће проћи. Шта ћу се више надати када сам са оним кога стално ишчекујем. И вера и нада ће проћи, али љубав никада не престаје. Човек без љубави је саможив човек. Самољубив човек. Све док се не жртвујемо за другога, неће се нико жртвовати за нас. Све док не дамо другоме, немој да очекујемо да ћемо добити. А човек шта дугује човеку, оно што му даје. То дугује човеку. Ако си дао љубав, узвратиће ти се љубаву кад тад. Али је човек често пута нестрпљив. Па каже, сад сам Бога молио за ово па ми није дао. Чекај човече, немој Бога да постављаш као стражара кад теби треба. Него да имаш стално Бога у себи. Да имаш стално Бога поред себе, а не онда када сам у невољи, Господе помагај, а кад прође невоља, хајде Боже ти мало се склони да ја могу да радим шта ја хоћу. Браћо и сетре, љубав која нас уједињује са Богом уједињује све наше снаге и све наше моћи. Зато треба да имамо веру у Бога. Ко има веру у Бога он се труди да живи по тој вери. Вера није често оно што ми на уснама и језиком говоримо. Вера је оно што живимо. Треба нам вера је вером усељавамо Бога у себе. Каква нам је вера такав нам је живот. А човек се стално замајава, па мисли имам ја веру, живим ја вером. Човече, о кад би могао себе да видиш изнутра, као у огледалу, па би онда видео каква ти је и твоја и моја вера и да ли живимо том вером или само се заклањамо за вером. Али Свети Прокопије када је примио Христа у себе, он коме је било наређено да гони хришћане, постао је верни пратилац Господа Христа. Тако и ми браћо и сестре, да замолимо Светог Великомученика Прокопија који само човек вере може да схвати и објасни муке на које су га стављали, само зато што је Христа волео и Христа исповедао и што је Христа носио. Гледајући његово страдање за Христа, његова мајка која је била многобошкиња она је поверовала у Христа и заједно са оних десет девојака о којима се говори у његовом житију, које су у тамници казале Прокопију и ми смо хришћанке. Наравно да су одмах погубљене. Али је Господ дошао и тамницу да крепи Прокопија и ове дивне жене, да им каже да претрпе мало. За то мало добићете много. Само је питање да ли можемо да претрпимо било шта радим љубави Божије и ради другога човека.

Нека је срећна слава и да сте благословени“.

На крају Свете Литургије владика је осветио славске дарове и пресекао славски колач. Домаћин славе ове године био је Г. Милан Јокић који је са својом породицом припремио славски ручак у парохијско сали цркве у Овсишту.

Стеван Илић, ђакон