Молитвено сабрање су својим слаткопојем улепшао хор “Свети Кнез Лазар” из Крушевца, на челу са диригенткињом Ружицом Вешковац.

Штецирали су господа др Марко Петровић, Ђорђе Милутиновић и Милан Миладиновић.

По прочитаном Јеванђељу Високопреосвећени је своју Архипастирску беседу започео речима:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре нека је благословен данашњи празник чудотворне иконе Мајке Божије Тројеручице, чију верну копију ова Света обитељ поседује захваљујући нашој дивној породици Симић. Ова Светиња поседује ову Свету икону која је најславнија од свих икона на Светој Гори Атонској, не само на Светој гори, него ево Богу хвала, ми имамо ту копију, као што рекох, имамо благослов њен да се данас поклонимо Њеној икони, да је целивамо и заблагодаримо Богу што смо данс сабрани у овој Светој обитељи да служимо Божанствену Литургију и да принесемо принос наш Богу. Али тај принос који приносимо то је његов дар, и ми само од његовог дара узимамо и приносимо благодарност. А овај дар се приноси најнепосредније кроз Свету Божанствену Литургију која се служи због свега и за све. Кроз тај принос ми благодаримо Богу прво за наше постојање и за сва знана и незнана доброчинства, која нам је Бог учинио и чини. Ако је човек свестан тих дарова Божијих, тих доброчинстава Божијих, које нам Бог дарује непрестано он ће бити уз Бога и да благодари Богу. А када човек благодари Богу то значи да се моли, онда се и сабира у себи, сабира се Духом Светим и гледа у себе, сагледава своје стање и душевно и телесно. И такав човек, браћо и сестре, када сагледава себе он нема времена да гледа на другога, да доноси суд какав је ко.Него видевши себе он се заиста молитвено погружава Бог и молитвено тражи од Бога помоћ и заштиту. А када бисмо знали макар део тих не знаних доброчинстава која нам Бог чини видљиво, а још више невидљиво. Онда ми заиста Њему непрестано благодарили. Ми би се непрестано Њему захваљивали. А онда би занемарили себи да себи захваљујемо, да себе уздижемо, да себе показујемо да смо нешто бољи од других. И заиста нама Бог нешто много више даје од онога што ми заслужујемо. И наше молитве које чинимо, и наше добра дела која чинимо и наши поступци и наша вера и нада и пост и молитва све је то добро, и све тако треба да чинимо, али је све то и сувише мало у односу на наше сопствене грехе. Зато се ми и не уздамо толико у тај наш труд који не сме да “малакше”, наго уздамо се у милост Божију. Уздамо се у човекољубље Божије, уздамо се у његову доброту и заиста нико не може да буде толико добар како Бог. Често човек помисли како је он “добар”, али каже да је “добар” по његовом мерилу. А наше мерило нисмо ми, наше мерило је Христос, наше мерило је Јеванђеље, наше мерило јесте Црква у коју нас је Бог сабрао. И данас нас је Бог сабрао на ову службу у овој Светињи Каленићкој, да благодаримо Богу који нас је окупио да данас Њега и Његову мајку Пресвету Богородицу, а у исто време и нашу мајку, да замолимо, и да Му заблагодаримо што нас је окупио око Трпезе Господње, а то је Литургија. То је она трпеза коју је Господ поставио непосредно пред своје страдање. И та трпеза стално стоји постављена и биће постављена све до краја Света и века. Ко је на тој трпези постављен? Ти? Ја? Неко други? Никако.Тамо је постави наш Господ Исус Христос самога себе. И ако смо свесни те жртве Божије коју Бог чини за нас, ако смо свесни да треба да прилазимо тој Трпези, а трпези прилазимо да би смо се хранили, овој свакодневној трпези се хранимо овоземаљским добрима које нам Бог даје, а на оној небеској Трпези, Трпези ове данашње Литургије коју ми данс служимо, ту нам се даје наш сам Господ Исус Христос. Зато ми благодаримо Богу и мајци Божијој што смо се сабрали овде пред ову чудотворну икону мајке Божије Тројеручице да је замолимо за помоћ и заштиту. Треба нам помоћ и заштита. Ако се уздамо само у нашу помоћ и заштиту нећемо далеко стићи, али ако се уздамо у Бога и ако верујемо у Бога, када се уздамо у Мајку Божију, а Она није само мајка Божија, него и наша мајка, онда ћемо осетити њено присуство, осетићемо њену заштиту. Неко ће рећи: “ја нисам баш осетио заштиту; ево данас ћу целивати ову икону, а нисам осетио ту заштиту”. Одмах се запитај шта је са твојом вером? Јер ако вером приступамо Богу, мајци Божијој, неће се Бог оглушити о наше молитве. Али зато наше молитве треба да излазе из смирења, из унутрашњег вапаја, којим уме само дете да завапи својој мајци када је у невољи. А ко од нас није у невољи? Кога од нас не снађу разне невоље, разне муке и патње са свих страна, али највише нас невоље сналазе од нас самих. Што се уздамо више у себе, у своје моћи, него што се уздамо у помоћ Божију. Свако је од нас, на свој начин, оптерећен својим слабостима и невољама и духовним и телесним. Управо смо зато данас дошли овде да кажемо, истина, невидљивој, за наше телесне очи, мајци Божијој, али она је присутна ту. Ми је не видимо телесним очима, али ће нам се она открити по мери вере наше и по мери нашег живљења по Јеванђељу Њеног и нашег Господа Исуса Христа. Данас смо дошли да кажемо пресветој Богородици да су наше ове две руке слабе, да би смо се избавили од искушења и невоља, и дошли смо управо да је молитвено замолимо да нам Она пода ту Њену трећу невидљиву руку, како би смо могли да растеретимо, или још боље речено растерамо таму нашег живота која најчешће долази због наших грехова, због наших слабости, и због наше гордости и због наше сујете. А невоље нас свакодневно сналазе и ако не умемо да се молимо и да тражимо помоћ од Бога и мајке Божије и угодника Божијих, нећемо далеко стићи, како би то рекао наш народ. Зато замолимо је данас да нам помогне да станемо на онај мост Њен, онај мост који је она поставила. Мост којим је Господ сишао у њену чисту и божанствену утробу и којим, истим тим мостом, узлази Господ на небо и тим истим мостом и ми ћемо ићи, ако се удостојимо Царства Небескога, ако се удостојимо милости и љубави мајке Божије. Зато се и каже у акатисту Пресветој Богородици “радуј се мосте који спусташ небо на земљу, а земљу уздижеш на небо. Пресвета Богородица је успоставила тај мост родивши нашег Спаситеља Господа Исуса Христа. Ако не будемо на том Светом мосту, онда ћемо бити на оној трулој дасци коју људи ставе преко воде како би прошли, али та даска иструли па човек и даска падну у воду. Али Њен мост не може да иструли. Њега није саградила људска рука, него милост Божија и милост Пресвете Богородице. Требало би још да знамо чему служи мост преко реке? Да се не утопимо, да не паднемо у провалију. Дошли смо да је замолимо да мајка Божија моли за нас децу Њену и децу Нашег Спаситеља. Она једино зна како ће умилостивити Бога да буде милостив према нама грешнима. Ми често, ако признамо, али да ли признајемо, често не милостиво приступамо и према Богу и према мајци Божијој, а тражимо милост Њихову, а ми се милошћу Божијом спасавамо. Зато и кажемо: “спаси помилуј и сачувај нас Боже милошћу Твојом”. Дошли смо да се помолимо Богу и Њој да завлада, прво у нама самима мир, да завлада мир у нашој породици, да завлада мир у нашим селима, у нашој држави, да завлада мир у Цркви нашој; али исто тако треба да се молимо да завлада мир и у целом роду људском. Јер Бог није дошао само ради једног човека или народа, није страдао само ради једног човека или једног народа, него за све. Он је принео своју жртву за нас, па би требало да се сада запитамо какву ми то жртву сада приносимо Њему и каква је то наша жртва. Неко ће рећи: “ето ја се мучим, па то је жртва”. А зашто се мучиш? Зашто не призовеш Бога у помоћ, па и ако онда дође до неке муке, до неке невоље, то не значи да нас је Бог одбацио, да нас је заборавио, него нас Бог и кроз невоље и патње и искушења опомиње да се сетимо живога Бога; да је Бог Господар и Творац и неба и земље. Зато ја бих данас рекао неколико реченица, заједно са вама, које су уствари више молитва, молитва са таком надом да се надамо да је Пресвета Богородица нада и заштита наша.

Уплакано дете, уплашено дете, болесно дете коме се обраћа? Па мајци. Јер мајка зна, како то народ каже, дамаре свога детета. Она која је права мајка, она зна и откуцаје срца свога детета. Зато је мајка дужна да помогне том детету да откуцаји срца њеног детета куцају правилно. Да не смемо да спутавамо друге неким својим “изумима”, па да другима говоримо “овако би требало да буде, овако би требало да живи моје дете”. Добро је то, мајка се брине за своје дете. Зашто? Зато што је љубав и мајчина љубав је најсличнија божанској љубави. Али је страшно када се љубав извитопери. Ми данас имамо, на жалост, ситуације када родитељи не умеју да васпитавају своју децу, или васпитавају по неком клишеу њиховом... Треба да заблагодаримо Богу и да тражимо од мајке Божије да нам просветли разум, како би просвећеним разумом помогли том нашем детету да се и оно просвети. Пресвета Богородица је препуна милости и милосрђа и човекољубља. Зато замолимо је и рецимо јој: “О пресвета мако Божија, мајко моја, за време живота мога не оступај од мене”, то увек треба да молимо мајку Божију. Јер сву наду своју треба да полажемо на мајку Божију, а не на себе. Стога и у време смрти моје, тако треба да се молимо, дођи ми помоћнице моја. Рецимо јој из дубине душе “знам мајко Света да сам за многе грехе, ја сам крив, да признам. Величина је признати грех, а не грех оправдавати. Стога и у време смрти треба да се молимо Њој, да она буде поред нас. Замоливши Пресвету Богородицу да она буде поред нас, да нам покаже Њену љубав, јер мајка не жели погибију свог детета, већ жели живот свом детету. Ми треба да се понашамо као деца мајке Божије, а то не можемо ако немамо смирења, него ћемо рећи ја сам одрастао не треба ми сада ни отац, ни мајка... Због овога нам је тако како нам и јесте. Где нити чују родитељи децу, нити деца слушају родитеље, а они су одговорни. Телесни родитељ је одговоран за душу свога детета, као што смо ми свештеници одговорни за душу сваког нашег верника ког нам је Црква дала. И када ми телесни родитељи и када духовни родитељи изађемо пред Господа, питаће нас прво Господ: “где су вам деца?” и телесна и духовна. Шта ћемо казати? “Пустио сам да на улицу”; хоћемо ли казати: “нисам могао да разговарам са њим”. С` ким онда разговараш? Разговараш са собом и са оним нечастивим који ти каже: “немој да трошиш време на децу, они су одрасли”. За правог родитеља дете је дете па да има и педесет и осамдесет и сто година. Зато рецимо мајци Божијој: “Пресвета Богородице ти си уздање моје; ти си нада моја”. Све док човек не изгуби наду у Бога у Пресвету Богородицу, и када падне и када погреши, вратиће се, примиће га Бог и мајка Божија. Кажимо мајци Божијој: “Ти си ми тврда стена и моје мило надање”. Шта каже мало дете: “мила моја мајко”, Да ли ми у току дана изговарамо “мила моја мајко, Пресвета Богородице...” да ли се уопште сетимо. Прође нам дан, прођу нам дани, ми се не сетимо да се молимо Пресветој Богородици. За то нам не треба неко образовање, и они који су не образовани могу да науче оне три речи: “Пресвета Богородице спаси нас”. То треба стално да изговарамо. Да каземо да смо изнемогли, да лутамо, “табанамо”, а не стижемо до циља. Зашто? Зато што не призивамо име Божије, име мајке Божије. Многе неугодности, многе слабости телесне и духовне нас сналазе, али не смемо да поклекнемо, не смемо да изгубимо наду. Зашто бисмо је губили када имамо Бога, Он и мајка Божија су наша нада. Али човек када изгуби веру, он изгуби и наду. Када изгуби веру и наду, он губи љубав. Када изгуби веру, наду и љубав он губи себе, он је већ изгубио себе. Такође треба да кажемо мајци Божијој: “Пресвета Богородице помози мојим слабостима”. Али прво признајмо да смо слаби, па неће нам круна спасти с` главе ако кажем: “јесам, погрешио сам и у мислима и у речима и у делима”. А не некако, стално оправдавамо и своје речи и своје мисли итд. Приђимо мајци Божијој слободно, а да би могли слободно да приђемо мајци Божијој, треба прво да се ослободимо од себе, па онда да се ослободимо и свих невоља, односно од греха, страдсти и слабости. Она многа чуда чини зато је с` правом речено да је лакше избројати песак у мору, него доброчинства Пресвете Богородице. Нађимо и ми неко “зрно песка у мору”, у мору нашег живота. Али да би пронашли морамо да се преиспитујемо, да преиспитујемо себе а не друге, да не дођемо у то стање да кажемо као свештеник или као народ: “ја немам народ”. Како немаш народ? Нема породицу? Како немаш породицу? Ако немаш телесну имаш духовну. И то духовно рађање је важније чак и од телесног рађања. Погледајмо, ако неко оде у Хиландар, па види колико прилога окачених на икону мајке Божије Тројеручице у знак захвалности што су оздравили. У Студеници, где је Свети Сава дао да се ослика мајка Божија, ставио је натпис “Студеничка Богородица”. Ова фреска је сва избушена. Када сам дошао и видео, прво сам помислио: “који је ово душманин могао да тако избуши лик мајке Божије”. Али сам после схватио, када сам отишао у ризницу Студеничку да су то уствари људи качили заветне дарове. Па је неком мајка Студеничка исцелила вид па је он дао да се око направи у злату или у сребру, како би поклонио ризници Студеничкој; другоме руку или ногу... Видите како народ зна да благодари Богу и мајци Божијој, он ће очувати веру, очуваће љубав, очуваће себе али и жртву, да се жртвујемо једни за друде.

Бог вас благословио и мајка Божија!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По заанвоној молитви Високопреосвећени је осветио славске дарове, после чега је литургијско сабрање продужено трпезом љубави коју је својим трудом и залагањем уприличило сестринство манастира на челу са игуманијом Нектаријом.

Александар Јаћимовић, јереј