По читању одломака из Светог Писма, Митрополит је окупљеним верницима честитао храмовну славу и поучио их беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже Бог, браћо и сестре!

Срећан данашњи празник светога пророка и Боговица Илије. Срећна слава овоме храму који данас слави свог заштитника. Срећна слава свима који славе овог великог пророка и угодника Божијег као своју крсну славу. Нека је срећна слава и нашем домаћину који се прихватио оног дивног нашег српског народног обичаја да у име свих нас, вас који припадате овој парохији и овом храму, у виду свеће и колача принесе дар Богу. Нека је на здравље и спасење и ова служба – божанствена Литургија коју данас заједно служимо, браћо и сестре.

А Литургију служимо као дар Божији и као благодарност. И Литургија значи благодарење – да заблагодаримо Богу који нам је, Господ, дао све оно што је потребно да живимо хришћански, да живимо јеванђељски – све оно што нам је потребно, браћо и сестре, за нас и за наше спасење. И зато увек треба да имамо на уму да за све треба благодарити Богу.

А човек ће да благодари Богу ако је разуман – ако зна да све што поседује није његово. Све то је дар Божији. Зато апостол опомиње: “Шта се, човече, хвалиш као да ниси примио, кад си све примио?” Да, заиста, сваки од нас је примио све, браћо и сестре. На првом месту, примио је Христа, примио је Цркву, примио Литургију – да благодари, да приноси жртву. И заиста, шта има, а да нисмо примили од Бога, браћо и сестре?

На пример, треба да размишљамо где се ми то налазимо, где смо – на чијој земљи? Јесмо ли ти и ја донели ову земљу са собом кад смо дошли у овај свет? Које нас и чије сунце греје, браћо и сестре? Ко нам даје ваздух за дисање? Ко нам, браћо и сестре, даје плодове које нам земља даје као уздарје које ми обрађујемо? Да, коју ми обрађујемо. Ми обрађујемо њиву да нам доноси плодове. Да ли обрађујемо себе? Јер човек треба, браћо и сестре, да обрађује себе – да би и он даровао плодове. Које плодове? Плодове вере, наде, љубави, плодове милосрђа, плодове дара Духа Божијега.

Ако то све имамо на уму, онда ћемо схватити да је све ово што видимо, а и оно што не видимо, браћо и сестре – да нам је то даровао Бог. И понављам – не само оно што ми видимо овим телесним очима, него много тога што не видимо, а Бог нам је дао. А за то нам је, поред овог телесног вида, потребан и тај духовни вид. Јер духовни вид има већи хоризонт него телесни вид, браћо и сестре. Духовни вид види оно што не могу телесне очи да виде. Духовни вид, браћо и сестре, види Бога. Види све оно што је Бог учинио и што чини ради нас и ради нашега спасења.

Зато, браћо и сестре, сви смо позвани да увек и на сваком месту треба да благодаримо Богу за све оно што нам је дао. Зато човек чак и пре молитве, прво треба да заблагодари – јер многи не освану, многи данас нису осванули. Али бар ми који смо осванули – да прво заблагодаримо Богу, па тек онда да се молимо. Човек који не уме да благодари Богу, он, верујте ми, не уме ни правилно, ни суштински да се моли.

Хајде да узмемо пример из нашег свакодневног живота. Онај човек који не уме да заблагодари оном човеку који му је нешто дао, он неће умети ни да га замоли да нешто добије од њега. Значи, благодарност је духовно умеће. Па и молитва је духовно умеће, браћо и сестре. Зато је благодарност прва, ако хоћете – и добра врлина. Јер свако наше благодарење Богу побуђује Бога. Побуђује, браћо, Бога да нам даје још већа добра. И да нам да непролазна блага. А која су то непролазна блага? Па – спасење наше које даје Царство небеско. Да нам дарује, браћо и сестре, живот после овог живота. И то је, у ствари, прави живот – који настаје после овог живота.

А да би човек задобио тај прави, вечни, непролазни живот после овог живота, он треба да има на уму да му је и овај живот дат. Не да га преспава, не да га проћерда, него да уложи овај живот и да живи таквим животом овде на земљи – то јест јеванђељским животом, црквеним животом – да би тако задобио управо Царство небеско.

Зато је наш труд веома важан – да ли знамо да се трудимо и како се трудимо? Често ми толико труда улажемо, па се толико заморимо и психички и физички, а често не видимо одговор, да тако кажем. Треба знати како треба живети, треба знати да нам је живот дар Божији и да је потребно да ми за сваки дар Божији, дамо од себе уздарје. А како ми дајемо Богу уздарје? – Када верујемо у Њега, браћо и сестре. Да Му се молимо и понављам, да живимо јеванђељским животом.

Зато добар део нашег народа, и у доброј мери, зна да благодари. А Црква Христова, која је Тело Христово, она нас позива да за све благодаримо Господу – да све што примамо примамо као Његов дар. Онај који мисли да је све што има – искључиво само његово, тај је у тешкој заблуди. Човек може да се труди на овој земљи до изнемоглости, а да често ништа не осети.

У мом селу постоји једна дивна изрека која каже: “И ја могу, и коњ може.” Коњ има снагу, је л’ тако? Али ако Бог не да – све нам је узалуд. Заиста, ако се сви трудимо, на пример, на својим њивама, на својим баштама – трудимо се, али ако Онај одозго, што бисмо рекли, не да да буде кише, не да сунца, не да топлоте – хоће ли да узри оно што сејемо? – Неће.

Зато у Литургији и молитви кажемо: “Јер сваки добар дар и сваки савршени поклон силази одозго, од Тебе, Оца светлости.” Пазите, сваки дар силази од Оца – и све нам је Бог донео са собом кад је дошао у овај свет. Све! Донео нам је веру, донео нам је љубав. Ми заиста нисмо знали шта је права љубав, ни шта је права вера, док није Господ дошао у овај свет. Даровао нам је и наду. Ми нисмо знали ни шта је нада, ни коме да се надамо, ни чему.

Зато је Стари Завет, изгубивши веру, док је онај изабрани израиљски народ изгубио и веру и наду, почео да лута, почео да се одваја од правога Бога и да измишља разне богове у свом животу.

Ето, ми данас – данас наша Црква слави Светог пророка Илију, великог пророка, који је живео отприлике 800 или 900 година пре Христа, пре доласка Господњег у овај свет. Ми славимо пророка који је био огњене вере, који је био огњене побожности, кога је Бог слушао. Њега је Бог слушао.

Ако читамо Свето Писмо, видећемо како за време Илијино, три и по године није пала кап кише – на његову молитву. Јер је тиме хтео да подстакне онај народ који је хтео да се одвоји од Бога и од својих јеванђељских врлина. А после три и по године, на молитву – Господ је послао кишу.

Па ето и данашњег дана – а ви сте чули у овим молитвама, јектенијама у цркви – молимо се да Бог подари кишу. Потребна нам је киша. Ова суша нас је не само уназадила, него и уплашила. Оно основно за живот што је потребно – то је вода. Ево, овде сте сведоци, пролазећи поред овог вашег језера – језеро се толико спустило. Али Бог Илијин и Бог наш је жив. Зато и ми треба искрено да се молимо Богу – али кроз веру. Да верујемо да оно што од Бога тражимо – да ћемо то и добити.

Ми смо људи мало брзоплети – па хоћемо: “Е, сад сам замолио Бога, хоћу да ми овог тренутка да.” А Бог зна када ће да нам узврати на нашу молитву – да ли сутра, прекосутра, догодине, да ли после колико времена… Или, ако нам не узврати у овом животу – узвратиће у оном. Јер ниједно, ни најмање добро дело неће остати од Бога а да не буде награђено. Као што ниједно зло неће остати некажњено.

Овај велики пророк Илија живео је у једном тешком времену – пре-тешком. Када је изабрани јеврејски народ био подељен, када се одрекао праве вере у Бога. Због свега тога, пророк Илија је туговао – јер је волео Бога и што је волео народ. Туговао је што се народ одрекао правога и истинитога Бога јединога и почео да слави разне идоле, проглашавајући их за богове. Све то, пророк је гледао са тугом, због одступништва израиљског народа од Бога.

Ми сада треба да се запитамо: да ли и ми, можда, често одступамо од Бога? Неко ће рећи: “Боже сачувај, никада то нећу учинити!” Али, погледајте појединце – нажалост, имамо их и данас – који, на пример, своје богатство, своју власт, своју моћ проглашавају за бога. То проглашавају за идола. И теже ка том идолопоклонству. Уместо да се клањамо живоме Богу – клањамо се стварима. А и та моћ и та слава – она је од данас до сутра, браћо и сестре. Све ћемо ми једнога дана оставити. Дошли смо голи на овај свет – голи ћемо и отићи. Али идемо са својим делима. Зато треба да се потрудимо да идемо са добрим делима – да нас добра дела која овде чинимо једни другима прате, да иду испред нас, а остају и иза нас – добра или лоша дела.

Као што памтимо наше пријатеље, наше претке који су отишли Богу на истину – па памтимо их управо по делима. Неке по добрим, неке, нажалост, и по лошим. Зато дела остају. То је оно што Јеванђеље каже: “Својим ћеш се делима оправдати и својим ћеш се делима осудити.”

Свети пророк Илија имао је, браћо и сестре, толико вере у Бога да је он и мртве васкрсавао. Сетите се – чули смо сада у Јеванђељу – како је васкрсао сина удовице. Дакле, браћо и сестре, сетимо се само оног догађаја из Старог завета, када су лажни пророци Валови тврдили да је њихов бог већи од Илијиног Бога. Илија је ћутао, молио се. И рекао: “Добро. Народ се дели, народ се буни, као и данас. Па ајде да видимо ко је прави Бог. Ви прво принесите вашу жртву вашем богу, и молите се – ако ваш бог пошаље огањ да запали жртву, ја ћу признати да је он прави. Али ако не дође огањ – онда су ваши богови лажни.”

Молили су се они цео дан. Ништа. Вриштали су, скакали, викали: “Вале, услиши нас! Вале, чуј нас!” – али ништа.

Шта учини Илија? Он приноси жртву са верујућим народом. Па да би их што више уверио, наредио је да се вода проспе преко дрва и жртве. И када се помолио – огањ је сишао и запалио жртву.

Ето, и ми треба да проверавамо своју веру, браћо и сестре. Не смемо да останемо на оном нивоу где мислимо да смо већ све спознали. Јер вера се не учи само из књига – вера се учи душом и срцем. Тако је рекла једна сестра. Вера се учи животом, браћо и сестре. Можемо ми научно знати о вери много – али узалуд, ако то не спроводимо у дело. Узалуд нам вера ако је не потврђујемо делима. Онда то није права вера.

Дакле, браћо и сестре, Свети пророк Илија је, као што знамо, жив узнет на небо. Он ће поново доћи на земљу пред Други долазак Христов. Као што је, као пророк, био претеча Христов у телу, тако ће бити и претеча Његовог другог доласка – када ће Господ судити живима и мртвима.

Мора да дође Илија. И доћи ће. И пострадаће. Од кога? Од онога који се бори против Христа – од антихриста. И тада ће бити убијен, јер мора и он телесно да проживи смрт, како би се и његово тело преобратило за долазак Господа нашег Исуса Христа.

Дакле, браћо и сестре, свети пророк је и данас међу нама. Ако му се молимо – он је са нама. Он нам служи као пример праве, истрајне вере и истрајне вредности. Ми треба њега да имамо као пример и узор, браћо и сестре.

Он је живео у тешко време отпадништва, али је сачувао веру. А нама је данас много лакше да сачувамо веру. Нама је много више откривено него што је било откривено људима Старог Завета. Зато нам је он данас потребан као пример ревности – да ревнујемо за Бога живога. А када ревнујемо за Бога живога – онда ревнујемо и једни за друге. Јер када ревнујемо за Бога – спознајемо Бога. Тада видимо силу Божију, осећамо силу Божију, моћ Божију, браћо и сестре. Јер нема сумње – Бог је јачи од сваког зла.

А то нам је сам Господ потврдио када је рекао: “Ја сам с вама у све дане – до свршетка света.” Он је са нама. Бог је са нама. Зато и ми треба да будемо с Њим, браћо и сестре. Да сарађујемо са Богом. А када сарађујемо са Богом – сарађујемо са сваким добром. Јер нико није добар као Бог.

Нама је потребан Бог, браћо и сестре. А када је Бог са нама – ко ће против нас? Не може ниједна нечиста сила да нам нашкоди ако је Бог са нама.

Зато, браћо и сестре, да се данас и увек молимо Богу. Да Богу благодаримо, као што рекох, и да Бог заиста прими ово наше данашње благодарење којим Му благодаримо.

Да се молимо Светом пророку Илији да и ми очврснемо у вери, браћо и сестре. Зато нам треба та јака јеванђељска вера – не млака вера. Не сујеверје, него вера у живога Бога. А вера нам помаже да савладамо сва наша искушења и све наше невоље, браћо и сестре. Зато је Господ рекао: “Све је могуће ономе који има вере.”

Зато молимо Господа, молимо Светог пророка Илију – да нам дометне вере, као што су се и апостоли молили: “Господе, дометни нам вере!”

Немојмо мислити – поново понављам – да ми већ имамо веру и да већ све знамо. Ја се још увек учим да верујем. Ја се још увек учим да се молим. Још увек не знам ни како правилно да верујем, ни како правилно да се молим. Више правилно верујем него што се правилно молим.

Вера ће нам открити наше видике – да спознамо Бога. А кад спознамо Бога – онда ћемо спознати и себе. И онда ћемо, браћо и сестре, заиста сагледати себе у правом виду, у правом стању. Па ћемо признати себи. А када признамо себи, када видимо себе изнутра, онда ћемо мање осуђивати друге. Јер ћемо видети колико сваки од нас греши. Сваки од нас греши. Нема човека без греха – до јединога Бога.

Али човек, док не сагледа свој грех, док не призна свој пад – неће никада устати. Али наш Бог је жив. Ми верујемо у Њега. Верујемо у оно што је Господ рекао: да Он жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине.

Често се каже: “Нема провалије у коју човек може пасти из своје гордости, сујете, не знам чега, а да се Господ неће сагнути да га подигне.” Само ако хоћемо, ако тражимо. То је оно јеванђељско што каже: “Тражите – и наћи ћете; куцајте – и отвориће вам се.” Али зато је важно да знамо како треба да тражимо, да ли умемо да тражимо, да ли знамо да правилно куцамо.

Ако, на пример, дођемо пред кућу неког човека – па уместо лепог куцања почнемо песницом да ударамо – хоће ли нам тај човек отворити врата? Па неће, јер ће видети да тај човек долази као насилник, а не као онај који моли за нешто. Значи – треба да знамо како да тражимо. Треба да знамо како да куцамо.

А на све то – Бог ће знати да нам одговори.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Митрополит Јован је у току Свете Литургије рукоположио ђакона Дејана Обрадовића из Венчана у чин свештеника уз наречење да ће службовати на парохији горње-трешњевичкој при намесништву орашачком. Митрополит је оца Дејана поучио о значају свештеничке службе и својом беседом га увео у обавезе чина свештенства.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По заамвоној молитви је уприличена литија око храма након које је испред храма Митрополит Јован пререзао славски колач данашњем свечару Господину Владимиру Димитријевићу који је са породицом приредио у порти храма славску трпезу на којој су учествовали сви окупљени верници овога места. По Светој Литургији у порти храма је од стране КУД “Електропорцелан” из Аранђеловца уприличен пригодам култутрно-уметнички програм.

протонамесник Немања Искић