Спомен на светог Јована Златоустог био је узнесенији, јер је током Литургије Владика Јован крстио малу Анђелију, кћерку бившег ученика ове школе Слободана Савковића и у чин презвитера рукоположио ђакона Мирка Шиљковића, такође некадашњег полазника ове Богословије. Након читања јеванђељских зачала која су продубљивала спознају о узвишености сабрања у школском храму, беседио је протојереј Љубивоје Стојановић, помоћник министра вера у Влади Србије. Поука се односила на одговорност и озбиљност свештеничке службе, теми која је и данас актуелна, као и у време светог Јована Златоустог који је шест књига посветио указивању на узвишеност ове службе:

„Сматрајте да сте мртви греху а живи Богу у Христу Исусу, учи нас апостол Павле. Данас, сабрани око свог архијереја, у овом светом училишту, промислимо добро ове речи и разумимо шта је смисао хришћанског живљења и просвећења у свету за време и вечност. Одмах на почетку може свако рећи – па сви ми избегавамо грех, сви се ми згражавамо када чујемо нешто лоше о другоме, када читамо и слушамо шта други раде, али упитајмо се колико често улазимо у себе и колико дуго остајемо у себи? Некако одлажемо сусрет са собом – те дете сам, младић сам, па кад ја постанем свештеник, онда ћу ја да се борим са собом, а у међувремену бар двојицу-тројицу из генерације и школе сам сместио на своју црну листу, нисам му опростио, па ништа, није ни заслужио да му опростим, а спремам се да учим друге да праштају.

Не смемо никад заборавити ону апостолску реч – да свакога дана се сарапињемо и умиремо са Христом да бисмо и живели са Њим. Свакога тренутка, свакога дана треба испитивати себе, нема ситница у духовном животу, нема малих ствари, небитних ствари, наљутио сам се што ми није шапнуо или ми је погрешно шапнуо. У вашим годинама изграђује се личност која прашта или не прашта. Увек треба разликовати радост од злурадости, радост од празнословља и неозбиљности. Управо Христос каже да је дошао да имамо живот у изобиљу и да тај живот сведочимо другима.

На дан славе овог училишта, свако треба да се огледа у себи и сви једни са другима окупљени око свога архијереја и да разумемо да наша служба није нека будућа служба која ће доћи него већ је почела. Већ мала, новокрштена Анђелија је ушла у службу Цркве, а тек колико је важна наша служба нас, одавно крштених, који смо саучесници литургијског сабрања и сапричасници радости, посебно вас који се припремате да будете саслужитељи Доброг пастира и просветитељи овога света, вас који ће учити човека да живи?

Управо логика Хришћанства јесте живети побеђујући страх од умирања и стално се сећати смрти и стално у том сећању побеђивати несигурност. Јер, како рече свети Василије Велики - која је најбоља дефиниција Хришћанства – Хришћанство је стално сећање на смрт. И додао бих, али не страх од умирања, не застрашивање смрћу, него реално сагледавање живота – да, смрт је ту, али је последњи непријатељ који ће се укинути и кога свако од нас треба да укине у себи! Када мрзимо, када празнословимо, када оговарамо, ми умиремо, али без Христа, умиремо у себи, у својој мржњи, одвајајући се од љубави Божије. Зато свака Литургија јесте нова шанса да се саберемо у љубави Божијој, да се кроз Христа и у Христу гледамо, као што и говоримо – Христос је међу нама, јесте и биће.

Заиста се и потрудимо да ово буде не лепа парола, него да буде истински живот и да заиста пред новим изазовима времена које је пред нама сви покажемо спремност да служимо спасењу овога света. Како лепо рече свети Атанасије Велики – не служимо времену него Господу, али служимо Господу у времену за вечност. И нека то буде руководно начело нашег будућег суочавања једних са другима, јер сваки нови дан је нова шанса да будемо бољи, али, не дај Боже, и оно друго...

Зато, веселимо се у свечарском расположењу, у светој Литургији, у радости великог добитка Цркве, јер сваки нови члан је богаћење Цркве, у радости новога крштења, у спремности да се са овим светом суочавамо са љубављу и да љубављу побеђујемо све страхове и недоумице, јер живимо у времену када су људи много запитани. И то је добро. Не бих рекао у времену несигурности, беде, безнађа и кризе. Ми не стварамо кризу и зато ћемо говорити о ономе што ми стварамо. Ми живимо у времену велике упитаности која ствара и пометње. Али, ми смо ту да просветимо савременике својом живом вером, својим добрим примером, а у исто време да будемо свесни да смо богати великим бројем примера, како апостол Павле каже – преобиљем сведока, међу којима је и заштитник ове школе свети Јован Златости чијом Литургијом Богу служимо вековима, кроз коју видмо да никада не пролази оно што је вредно. То највредније је и у времену вечно, а тако и вечност долази у време. И зато, потрудимо се да будемо просветитељи свога времена тако што ћемо своје време просвећивати вечношћу. Да просветимо своје време вечношћу, али за то је потребно да и сами будемо просвећени у тој радости слављења Оца и Сина и Светога Духа, амин.“

За ученике Богословије нарочито је било инспиративно обраћање Господина Јована, Епископа шумадијског, новорукоположеном свештенику, јер је Владика веома емотивно, уз показивање са колико одговорности се шаљу посленици да народ Божији воде у спасење, говорио о самопрегору, суздржању, одрицању, смирењу па и страху са којима је скопчана ова служба.

Током трпезе љубави, на здравицу протојереја Љубивоја Стојановића и изасланика богословија наше помесне Цркве, одговорио је протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ректор, захваливши свима који донеше љубав у саборно прослављање заштитника крагујевачке Богословије и још једном поменувши као пример за истицање бригу свештенства и манастира Шумадијске епархије о богословској школи у Крагујевцу.

Н. Ј.