Страшан, драматичан и потресан је сусрет са смрћу. Не плашимо смрти,имајмо сећање на смрт, верујмо речима Светога апостола Павла “за мене се умрети не састоји у томе да се свучем, да збацим пролазни живот, већ да се обучем у вечни” (2. Кор. 5,4). Имајмо сећање на смрт, само ако се будемо сећали да у сваком тренутку може да наступи смрт, живот ће добити сву своју дубину, сву живописност, само што ће тада сваки тренутак постати одлучујући судбински. Само ако с вером и љубављу према Богу и ближњему носимо крст свој једино тада ћемо усправно ходити.
Покајање, ново духовно рођење у сузама нам отвара духовни вид, да видимо да је Света Литургија дар вечнога живота чији причасници постајемо кроз Христа и у Христу сада и овде. “Нема будућег живота постоји само вечни живот (Св. Симеон Нови Богослов)”.
Немојмо се плашити ничега, никога, већ да дајемо свом душом, свим срцем, свим умом, свом љубављу, и показаће се да не дајемо ми, већ даје Господ. И открићемо да сваки пут када дајемо осећамо, “чујемо”, свесни смо да је Господ деловао у нама, а то је такво чудо, дивна свест да нам је Господ близак ,да Он покреће у нама и мисао и осећање и дејство.
Замислимо се над овим чудом: да ми, ма како слаби, магловити, грешни били у целини наше црквености, као у глиненом сасуду носимо оно без чега свет не може да постоји: БОГА. И да заједно са тим и Сам Бог нас носи. Постанимо великодушно, ако је потребно жртвено оно Тело Христово, онај организам љубави којим је Црква позвана да буде.
Беседа епископа шумадијског Г. Јована у цркви Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради
јереј Мирољуб Миладиновић
