Свечаности овог сабрања око Првојерарха шумадијског, допринело је рукоположење у ђаконски чин, Марка Аћимовића, дипломираног теолога и вероучитеља колубарско-посавског намесништва.

По доласку Владика Јован освештао је мозаик Живоносни источник, урађен на чесми у порти рудовачког храма. Овај мозаик рад је младог уметника из Лазаревца Страхиње Ђорђевића, студента Академије СПЦ за уметности и консервацију.

Протумачивши јеванђелску причу „О сејачу и семену“, Његово Преосвештенство је рекао да је ово прича о томе шта заправо јесте човек и да је у њој сабрана и целокупна историја хришћанства. Она показује да је овај свет њива Божија, по којој се сеје непропадљиво семе, Реч Божија. Њива по којој се сеје је и наше срце. Ако је њива неприпремљена, неузорана, ненегована, може ли семе на њој да никне и расте? Може ли семе да никне на камену? Може ли добро семе да расте у трњу? Ако је наше срце камено, хладно и тамно, може ли у њему да клија и расте Реч Божија и да пребива Царство Божије? А када у срцу није Реч Божија, Љубав и Бог, онда је срце сместиште непомјаника и мржње. Мржња је најјаче ђавоље средство којим човек бива обманут. Зато нас ово Јеванђеље опомиње да припремимо срце и душу своју да се у њих засеје Реч Божија. А Реч Божија је Сила Божија, Љубав, Праштање, Саосећање, Снага која носи човека и приводи га у своју праву домовину Царство Небеско.

За хришћане апостол Павле каже да су њива Божија. Како се припреми њива и како се засеје тако ће се и жњети. Зато ова прича и јесте поучна. Поучава нас да је душа човекова боголика, да је срце човеково створено да у њему обитава Бог, а да су душа и срце жедни и гладни Истине и Љубави, жедни су и гладни Бога. Са Богом човек се усавршава у добру, у поштењу, чистоти. Потребно је припремити себе да у нас уђе Бог, слушајући Реч Божију и испуњавајући је. Потребни су вера и добра дела. Потребни су плодови добра, неговање Речи Божије, потребно је плевити себе од страсти и зла.

Подсећајући новорукоположеног ђакона и вернике да је Литургија највећа радост која нам већ сада и овде открива Небеско Царство и најузвишеније дело које човек на земљи може да учини, Владика Јован каже да сам Дух Свети даје силу смртном човеку за вршење свештеничке службе. Са овом службом ништа на земљи се не може упоредити. Већа је чак и од царске службе. Али зато што је толико узвишена и велика они који је служе, морају бити свесни величине дара који су добили и одговорности коју ова служба носи. Анђеоски живот, живот по речи Божијој, живот по благодати крштења и благодати свештенства, страх Господњи као почетак мудрости, залог су достојног обављања ове службе. Овакав живот залог је умножења благодати која се излива на онога који се рукополаже и која немоћи људске исцељује. Но, благодат може и да одступи од човека, ако он живи нечасним и нехришћанским животом. Немарност и лењост такође односе благодат од човека. Стога је важно да посведочимо Христа кротошћу, смирењем, одрицањем, чистим срцем и да своје призвање не посрамимо.

Литургијско славље настављено је Трпезом Љубави, коју су окупљенима припремили старешина храма Вазнесења Господњег, јереј, Родољуб Војиновић са верницима своје парохије и новорукоположени ђакон Марко Аћимовић.