ОПЕЛО ПРОТОЈЕРЕЈУ-СТАВРОФОРУ ЖИВОРАДУ ЈАКОВЉЕВИЋУ, У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У ЛАЗАРЕВЦУ

ОПЕЛО ПРОТОЈЕРЕЈУ-СТАВРОФОРУ ЖИВОРАДУ ЈАКОВЉЕВИЋУ, У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У ЛАЗАРЕВЦУУ четвртак 11. фебруара 2016. одине, у 14 часова Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је опело протојереју-ставрофору Живораду Јаковљевићу, у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Заупокојена Литургија, дугогодишњем намеснику Колубарско-посавског намесништва, служена је истог дана у 08 часова. Епископу Јовану саслуживало је свештенство Колубарско-посавског намесништва, гости из Епархије шумадијске и других епархија СПЦ. Опелу је присуствовао и директор Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, господин Милета Радојевић, као и монаси и монахиње из манастира о којима се за живота прота Живорад нарочито старао.

У својој беседи Епикоп Јован се осврнуо на живот блаженопочившег проте Живорада. Отац Жика, како су га сви у Лазаревцу и околини знали, био је свештеник у оно тешко време за нашу Цркву и њене служитеље. Али и у таквим временима, искрена и дубока вера била је оно што је красило живот проте Живорада. Са јаком вером у Господа подносио се и такав живот, а она је проту Жику учинила омиљеним свештеником, кога и данас са љубављу помињу генерације верника у Лазаревцу. Свештеник за верника и јесте више од обичног човека. У свештенику народ види пастира коме следује, коме са поверењем исповеда своје тајне, долази по поуке, утеху. Свештенички живот зато и јесте пун тајни, пре свега оних Светих Тајни у којима му се открива Господ, а затим и оних тајни које му откривају верници, исповедајући се пред свештеником као пред Господом. Све ово чини свештенички позив узвишеним, али и изузетно одговорним. А нас обавезује да се сећамо наших упокојених и молимо Господа за њих и чинимо добра дела за покој њихових душа.

После опела у храму Светог Димитрија, поворка се упутила до градског гробља у Лазаревцу, на коме је прота Живорад Јаковљевић сахрањен. Овом приликом од проте Жике, опростио се велики број верника, а говором се од омиљеног лазаревачког свештеника опростио и господин Милета Радојевић. Он је подсетио на прегалаштво блаженопочившег проте при подизању нових храмова у нашем намесништву, на несебичну помоћ манастирима наше епархије онда када је то било најпотребније, на многа још доброчинства и љубав који су од нас сакривени, али по којима ће Господ препознати проту Жику у свом Царству.

Прота Живорад Јаковљевић рођен је 09. марта 1934. године у селу Врагочаница подно Медведника, као прво од седморо деце. Основну школу завршио је у родном крају, а у Ваљеву завршава Гимназију. Своје теолошко образовање стекао је у Београду у богословији у манастиру Раковица. Са својом супругом Даницом оженио се 1957. године, а исте године Владика шумадијски Г. Валеријан (Стефановић) рукополаже га у свештенички чин и поставља на парохију у Лазаревцу. Од тада па у наредних скоро педесет година био је парох лазаревачки. За Архијерејског намесника Колубарско-посавског намесништва постављен је 1. јануара 1980. године, и са ове дужности одлази 16. октобра 2006. године у заслужену пензију. За време боравка на овој одговорној дужности прота Жика се пожртвовањем Доброг пастира старао не само о храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу и повереној му пастви, већ и о храмовима у читавом намесништву. Остаће упамћен као дугогодишњи кустос спомен костурнице у крипти лазаревачког храма, као изванредан познавалац прилика и дешавања у Првом и Другом светском рату. Последње године свог живота прота Жика провео је у борби са тешком болешћу. Упокојио се у Господу 10. фебруара 2016. године, оставивши за собом супругу Даницу, ћерку Драгицу и унуку Миону.

Бог да му душу прости. Вјечнаја памјат!

Влада Димитријевић, протонамесник

View the embedded image gallery online at:
http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/4124-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD-%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD%EF%BF%BD#sigProId90fdda9bdc