У уторак 3. фебруара 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету Архијерејску Литургију у храму Спаљивања моштију Светог Саве у Барајеву.
Митрополита је дочекало свештенство Архијерејског намеснитва бељаничког, космајског и колубарско-посавског са верним народом. Високопреосвећеном су саслуживали: ректор богословије Свети Јован Златоусти у Крагујевцу протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протосинђел Евстатије Драгојевић, јеромонах Николај Стаматовић, јеромонах Сионије Зорић, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Видо Милић, протојереј Дејан Марковић, протођакон Никола Урошевић и ђакони Бојан Миленовић и Дејан Јовановић.
На Литургији су појали Србски православни појци.
Након прочитаног јеванђеља Митрополит се сабраним верницима обратио беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре.
Верујем да се сви сећамо оне приче из Јеванђеља када је један домаћин приредио вечеру и позвао слуге да дођу на ту вечеру, односно послао је своје изасланике. И, на жалост, знамо да су се многи изговарали да не би дошли. Домаћин, у овом смислу, јесте сам Бог, а људи су се изговарали, сећате се: један каже – не могу, купио сам њиву, извини ме; други каже – купио сам волове, извини ме; трећи каже – оженио сам се, немам кад да дођем. И шта је урадио домаћин? Када је видео да се нису одазвали на позив, рекао је: „Много је званих, али је мало изабраних.“ И ми, браћо и сестре, често се изговарамо: не могу данас да дођем на Литургију, не могу ујутру да устанем да се помолим Богу, не могу данас да урадим нешто што бих требало да урадим. И на томе се зауставимо. И, што је најгоре, ми се тиме задовољимо и мислимо да смо се оправдали.
Међутим, таква оправдања, браћо и сестре, не служе нашем спасењу, а вероватно је да ни Бог таква оправдања не прихвата. Сваки човек, када се роди, позван је у живот. У живот је позван јер излази из небића у биће. Рађа се у овом свету, али човек, не рађа се да остане као оно бесплодно дрво о коме се такође говори у Јеванђељу. Јер свако бесплодно дрво, како каже Спаситељ, сече се и у огањ баца. Пазите: свако неплодно дрво и свака наша неплодна грана сече се и баца. А оно дрво које рађа плодове – оно се негује, ђубри, залива, да тако кажемо. Зашто? Да би доносило што више плодова.
И човек, када се стално обнавља у благодати, доносиће све више и више плодова. Онај који се не обнавља у благодати, који се не обнавља у вери, љубави и нади – тај је бесплодно дрво. И без обзира ко био: да ли ја са овом митром на глави, или свештеник, или верник – оно дрво које се залива расте и, како каже, доноси многе плодове. А човек је намењен да рађа, да рађа добре плодове. А ко рађа добре плодове? Онај који верује у Бога, који живи вером. А онај који живи само за себе и који све што на овоме свету постоји усмерава на себе – тај не рађа плодове. Он види само себе и мисли да и Бог види само њега, као да је једини на овоме свету.
Зато је Бог створио човека да буде као плодна воћка. А плод који човек доноси овде на земљи – шта је то? То су његова дела. Његова дела су, у ствари, његово стваралаштво. А сви смо позвани да стварамо. То су врлине којима се човек украшава. Али када човек нема тих божанских врлина којима би се украшавао, онда се украшава собом. И ставља себе у центар. Тада нико више не постоји – постојим само ја. И хоћу да се покажем и докажем, да свима кажем да сам ја ту, да сам присутан. То је највећа заблуда за сваког човека који тако размишља. Јер и онај цвет у природи украшава се својом лепотом, онако како га је Бог украсио. И тај цвет тежи да се још више развије. Да би што лепше изгледао, не због самога себе, него због оних који гледају тај цвет. И тако човек треба да се украшава врлинама да би други људи видели наше врлине и да бисмо их тиме подстакли да и они чине врлине. Цвет се украшава својом лепотом, а природа је украшена својом лепотом, онако како ју је Бог украсио и улепшао. А лепота човека, правог и истинског човека, јесте – понављам – у његовим врлинама.
А на првом месту, које су то врлине? Вера, нада, љубав, милосрђе и свака добра врлина, као и свако добро и благословено знање. Али управо то благословено знање, браћо и сестре, јесте украс и лепота људског лика. И ако се човек не украшава овим врлинама, он ће прогласити врлином и оно што није врлина и следиће таквој „врлини“. Дакле зато је Бог створио и призвао човека – и не само човека, него је Бог призвао сав род људски – да у времену које му је дао и на месту које му је Бог одредио доноси прави и истински плод. Сваки у времену које му је Бог дао: нашим прецима Бог је дао њихово време, нама је дао ово време, а будућима ће дати друго време.
Имамо код Светога Василија Великог, где он управо говори о том призиву. Па каже: и ако све знаш да си призван, а у себи налазиш изговор да ниси призван, онда, каже, учини да будеш призван. Пазите, браћо и сестре: „ти учини да си призван“. Онај лењ човек неће ништа да учини да буде призван. Он је задовољан собом, а то задовољство собом, браћо и сестре, не води нас спасењу. Зато каже апостол Павле: „Шта се хвалиш као да ниси примио, а све си примио?“ Пазите ко каже да није примио: онај који се изговара, онај који неће да сарађује са Богом, са Црквом и са ближњима. Он стално има изговор да ништа није добио. А ми смо све добили, ми који смо крштени. Шта смо добили? Христа. Па зар ти треба нешто више – и теби, и мени – али, поред Христа, ми смо добили и Цркву Христову, као Тело Христово. И ми смо у тој Цркви постали њени чланови кроз Крштење. И зато, када често чујем како људи кажу: „Шта то раде они у Цркви тамо?“ – питам: ко су ти „они“? Ко? Па ти си тај. Ја сам тај. Ми смо призвани и позвани у Цркву и зато смо одговорни за заједницу. А човек често каже: баш ме брига за онога другога. Замислите да родитељ – отац или мајка – каже: баш ме брига за моју децу. Јесу ли то родитељи? Нису. То су родитељи за које свети оци кажу да су духовне убице своје деце. Да ли је реч о телесној или духовној деци – свеједно је, браћо и сестре.
Дакле, човек, односно родитељ, или подиже своју породицу или, како каже наш народ, сахрањује своју породицу. Нико од нас неће рећи: дај Боже да сахрањујем своју породицу. Али чим родитељ није на своме месту – мајка на своме месту, отац на своме месту, брат или сестра на своме месту – шта онда ради? Разара породицу. А другим речима – разара Цркву. А шта каже апостол Павле? „Ко разори Цркву, њега ће разорити Господ.“ Зато треба да имамо осећај одговорности, али и радости што смо чланови Цркве. Али истовремено морамо да водимо рачуна да Цркву не разоримо. Сви ми, сваки од нас – сви хришћани, а посебно ми свештеници. Данас то посебно наглашавам, јер овде имамо доста свештеника. Али је сваки човек одговоран пред Богом: и свештеник, и родитељ, и сваки други човек. Од нас, свештеника, Бог ће тражити из наших руку душе верника које нам је Црква поверила. А када телесни родитељи изађу пред Христа, шта ће их Господ питати? „Где су ти деца?“ Где су ти деца – и телесна и духовна? Све ће нас Бог питати: где су нам деца? А ако кажемо: не знамо – онда значи да нисмо дорасли своме позиву.
Али је сваки човек позван да то време облагороди, ако могу тако да кажем. Сваки човек је позван да у своме времену чини добра дела. Јер ми не одговарамо за прошла времена, нити ћемо одговарати за она која ће доћи, али за ово време у којем живимо – за њега одговарамо. И оно што јесмо у овом времену, то остављамо будућим генерацијама. Зато, као разумна бића Божија, треба да свако од нас – било да је свештеник или верник – размисли шта оставља иза себе. Јер по томе ће нас људи памтити, а не по речима које знамо лепо да изговоримо. Зато морамо стално бити у стању да се запитамо: да ли остављамо добра дела која ће неко наследити, или остављамо зла дела? А шта каже Јеванђеље? Делима ћемо се оправдати и делима ћемо се осудити, и самим чином нашег постојања овде на земљи. А који су то најближи Богу? То су они који заиста верују у Бога. Ко је најближи Богу? Онај који истински верује у Бога, онај који живи вером – онај који веру претвара у дела. Јер ако веру не претварамо у дела, наша вера је мртва. А ако је вера мртва, мртва су и дела која чинимо, браћо и сестре.
Дакле, сви смо ми они који су позвани од Бога, јер, понављам, сви смо позвани. И сви смо позвани да се одазовемо на Божији позив. Нико не може да каже: ја нисам позван, ја нисам призван. Бог свакога позива – једнога на ово место, другога на оно место, једнога на овај положај, другога на други. Али треба да будемо благодарни Богу што нас је послао у ово време да покажемо и докажемо да смо хришћани, ако ништа друго. И зато не можемо да се изговарамо и да кажемо: мене Бог није призвао. Тој благодати и том дару што се називамо, било телесним било духовним родитељима. Јер Бог је човека створио да узраста, да се утврђује у вери, у нади, у љубави и у свему доброме. Позвани и призвани су пре свега они који су хришћани. Али не хришћани само на језику и на устима, него хришћани на делима. То су они који исповедају Христа као Сина Божијега, као Бога свога. Хришћани су они који се крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа. Онај који се крсти – биће спасен. Јер ко се не роди водом и Духом, не може се спасити. Али онај који се крсти, биће спасен – ако живи крштенским животом. Ако не живи крштенским животом, ни крштење га неће спасити. Неће ни мене спасити то што сам свештеник, ако не живим онако како треба, или се бар не трудим да живим како треба. Дакле, браћо и сестре, то су знали људи од давнина, посебно православни народ, да је крштење исто што и калемљење.
Ми, крштени, накалемљени смо на чокот. А тај чокот је Христос. И као што човек са села зна: када се воћка накалеми и калем се прими, она доноси плодове. Али ако се младица не прими, воћка подивља. И каква је онда корист што је накалемљена на корен? Никаква. Тако и човек постаје дивљи сам по себи. Зашто? Зато што не слуша Бога, не живи по Богу, него живи по наговору онога другога, како га свет наговара, браћо и сестре. Хришћанин је онај који прима светињу Божију са страхом Божијим, као што чујемо на свакој Литургији: „са вером и љубављу приступите“, и који се причешћује знајући да прима велику светињу. А коју светињу? Неизрециву светињу. Светињу коју не можемо изразити својим речима, него вером. Вера нам помаже да схватимо шта је светиња. Зато је Причешће или на суд или за живот вечни. И о томе треба стално да размишљамо. Али истовремено треба да се радујемо што смо чланови Цркве, што можемо да се причестимо, што можемо да се сјединимо са Христом. Јер кроз Причешће ми се сједињујемо са Богом, а то сједињење треба да нас подстакне да се сједињујемо и једни са другима. Да други осете да смо примили светињу са страхом и љубављу. Не са страхом као страхом од Бога – јер човек нема потребе да се плаши Бога – него са страхом од својих недела. И од чега још треба да се плашимо? Од свога непокајаног греха.
Дакле, када се човек причешћује Телом и Крвљу Христовом, он постаје једно са Христом. Али да ли ми о томе заиста размишљамо када ту светињу примамо? Шта смо примили – Бога? Или Га примимо само у том тренутку, па после наставимо да живимо онако како смо живели и пре? То је оно што народ каже: човек такав – исти уђе у цркву, исти изађе из цркве. Значи да није осетио светињу. А светиња се осећа у страху Божијем. Светиња се осећа у смирењу, светиња се осећа у послушности. Зато се ми причешћујемо из једне Чаше. Пазите: из једне Чаше се причешћујемо, а у тој Чаши је Христос. Зато сви треба да се запитамо, а посебно ми свештеници: какви су нам плодови? Какви су нам плодови? Да ли испуњавамо и да ли осећамо благодат коју смо примили – било у Крштењу, било у Свештенству? Или мислимо, опростите ми, браћо свештеници: постао сам свештеник, сада ми више ништа не треба. Па онда можемо да пркосимо свакоме, па и самој Цркви као заједници. Али морамо да се „узмемо у памет“, како би рекао Његош – да се узмемо у памет, када нам је Бог све дао. Када нас је Бог из небића привео у биће, треба да будемо благодарни. Јер Он нас, и када грешимо, није одбацио. Он чека – чека наше покајање, јер хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине.
Често чујем како људи кажу: „Јој, онај злочинац човек, како му Бог даје да живи деведесет и сто година?“ А зашто му даје? Зато што је Бог љубав и зато што чека да ли ће се покајати. Богу нисмо потребни као дрски, него као покајници. Опростите што ово говорим, али Богу смо потребни као послушна, а не као непослушна деца. Телесни родитељ зна да казни своје дете када је непослушно. Али га не кажњава зато што га мрзи, него да би га опоменуо, да би дете схватило да је погрешило и огрешило се о родитељску љубав. И зато Бог наш чека. И нећемо имати изговор када изађемо пред лице Божије да кажемо: „Боже, нисам имао времена да се покајем.“ Као што данас људи говоре: нисам имао времена да одем у цркву, нисам имао времена да се крстим, нисам имао времена за ово или оно. Имамо времена – Бог нам је дао време. Али треба да схватимо време као дар за наше спасење, а не као оправдање за нашу немарност.
Нека нам Господ помогне да и ова данашња Литургија коју овде служимо, и Причешће којим ћемо се причестити, буду повод да заиста осетимо своје призвање. Јер, понављам, сваки човек је призван. Да осетимо то призвање, али и да будемо одговорни за оно на шта нас је Господ позвао и призвао. То треба, браћо и сестре, стално да имамо на уму – да се не огрешимо о призвање Божије. Јер Он нас је призвао ради нашег спасења. “
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На служби се са Митрополитом причестило свештенство и верни народ, а после Литургије Владика је поделио иконице народу који је у миру и са стрпљењем чекао благослов. Трпеза љубави је приређена за све окупљене у парохијском дому барајевско храма Светог Саве а Митрополит је са свештеницима и ђаконима учествовао у семинару на тему Литургијски живот у теорији и пракси а на коме су предавања одржали: декан Православног богословског факултета у Београду професор др Србољуб Убипариповић, протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, ђакон доц. др Здравко Јовановић и проф. др Ненад Милошевић.
У току предаваља се развила плодоносна дискусија са различитим питањима и коментарима сабраног свештенства.
Владимир Димић, протојереј
