Богонадахнуту беседу након читања Светог Јеванђеља произнео је владика Јован:
“Христос Васкрсе, браћо и сестре.
Данашњу Литургију служимо подједнако и за живе и за мртве. Служимо за живе, али и у исто време служимо и четрдесетодневни помен монахиње Салафаиле, бивше игуманије ове свете обитељи. Чули смо како нам данашње Јеванђеље говори о проблему суботе. У Старом Завету субота је била свети дан. Дан одмора, дан празновања. То је оно што је данас у Новом Завету за нас Света недеља. То је дан када човек све своје посвећује Богу, проверава Богом и све освећује Богом. Све што томе служи од Бога је. Све што томе не служи, то не служи ни Богу ни ближњима. Отуда законски циљ суботе је освећење човека Богом, исцељење, оздрављење од свих духовних болести. Спаситељ је суботом исцељивао и васкрсавао људе управо са тим циљем. Божије добро је увек добро, а не само суботом или неким другим даном. Зато ће апостол Павле казати: “Добро чините да вам се не досади”. Треда добро чинити у свако време. Јевреји хоће да убију Христа зато што исцељује људе суботом. Они су сматрали да суботом не треба никако ни добро дело чинити. Зато их Христос прекорева и каже шта ради човек ако му овца упадне у бунар у суботу? Па ваљда неће дозволити да овца угине, него ће се сагнути да је извади. Значи ваља у суботу добро чинити. Видите како Господ одговара Јеврејима на ову њихову примедбу. Он каже: “Отац мој до сада дела и ја делам”. Господ их овим опомиње и каже им – зашто не схватите како сунце своју дужност обавља и суботом. Оно сија и суботом и сија по промислу Божијем и тако врши своју службу. Тако и човек треба по промислу Божијем да чини добро, да служи добру и да добрим живи. Множемо да се уверимо још и кад видимо земљу. Она рађа своје усеве и уторком и петком и суботом. Све има своју намену. Како кажу свети Оци: “Намена смокве је да рађа смокву, а човеку је да служи Боги и ближњему”. Чим не служиш другоме, не служиш ни Богу. Ако не служиш Богу, онда не служиш ни другоме. Ми до другога долазимо преко Бога. Бог од нас не тражи ништа више да му ми служимо или чинимо, него колико нас упућује да служимо једни другима. Колико год да је спасење у нашим рукама или Божијим толико је и спасење у рукама наших ближњих. Немојмо да се изговарамо и да кажемо да је неко други бољи поред мене и ја би био бољи човек. То је заблуда. Буди добар па ћеш својој добротом оплеменити и тог који није добар. Друго, откуда ми знамо ко је добар. Зашто умимамо суд у своје руке. Зашто то не препустимо Богу? Човек хоће и суд божији да узме у своје руке. Оно што ја кажем и радим то је једино исправно. Мој морал је једино прави морал. Другога није морал. По чему, човече? Зашто се толико уздижеш? Зато Господ каже да суботом ваља добро чинити. Ко то може чинити добро? Може човек и човек је добар, али нико није добар као Бог. Зато Бог не престаје чинити људима своја божанска добра никада. То је позив и нама да никада не престанемо чинити добро. Добра никада много, како каже наш народ. А једна кап зла је много. Једна кап гордости и сујете упропасти не само мој живот него и живот другога. Затшо ово кажем? Зато што се ми сами не спасавамо, браћо и сестре. Човек када пада, пропада и тоне, никада не тоне сам, него са собом повлачи све оне који су поред њега. Исто тако, човек се не подиже сам него подиже и оне који су поред њега. То треба да имамо на уму у сваком тренутку свог живота да смо ми иконе Божије, да као иконе треба да служимо не само Богу него и другима.
Браћо и сестре, вратио бих се на ове задње речи Светог Јеванђеља које Господ каже: “Ко Моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао има живот вечни и не долази на суд него је прешао из смрти у живот”. Или крај данашњег Апостола да нам свима ваља се јавити на суду. Е, кад би то имали стално на уму. Другачије би живели. Ако стално размишљам да треба да се појавим на суду Божијем, онда ћу заиста гдедати да живим Јеванђелски и хришћански. Нама треба вера да верујемо у реч Божију. Није довољно само веровати у реч Божију него и извршавати реч Божију. Вера у Месију у Спаситеља, шта је то? Па то је управо стицање вечног живота. Како рече данашњи Апостол да ми вером усељавамо Бога у себе. Вером ходимо, а не знањем или гледањем. Зато Господ каже: “Ко верује у мене има живот вечни”. Кад имамо живот вечни? Сад овде на земљи ако верујеш у Бога. Свети Оци кажу да хришћани треба да ходају земљом, а да мисле на небо. Онај који има веру у Бога, он и сада живи вечним животом јер има Бога Оца, има Бога Сина, а у њима је управо живот вечни. Вером отвара човек све своје биће Богу. У супротном он се затвара. Призива свим бићем Бога у себе и Он улази у њега, усељује се у њему вером и гради у њему обиталиште. То је наше назначење да ми направимо да у нашем срцу Бог обитава. Да дозволимо да Бог уђе у наше срце. Бог не чини насиља. Каже у Јеванђељу: “Стојим крај врата твога срца и куцам. Ако чујеш и отвориш, ући ћу и Ја и Отац мој са Духом Светим и настанићу се у теби”. Дивне су оне Јеванђелске речи: “Благо онима који су чистог срца, јер ће Бога видети”. Прљаво срце не може да гледа Бога. У прљаво срце неће се уселити Христос. Кад уселимо Бога у себе онда се у нас усељава цела Света Тројица. А где је Света Тројица ту нема места смрти, већ је све и у свему живот вечни. Када се Бог усели у нас он потискује све оно што је грешно у нама. Када је човек испуњен Богом нема те сатанске силе која може да се усели у човека. А празан човек је као напуштена кућа без врата и прозора, па свако кроз њу пролази и убацује шта хоће и како хоће и пуни је разним нечистоћама. Али када живимо Богом и Бог се усели у нас ми смо испуњени и небом и земљом. Испуњени смо са свим оним што човека води ка спасењу. Нама је потребна вера у Јеванђелско човекољубље. Бог Отац није зажалио да пошаље Бога Сина у свет да страда не ради себе него ради нас. Он умире за нас, али својом смрћу смрт уништава и тако нам дарује живот вечни. Зато Јеванђеље каже: “Заиста, заиста вам кажем ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао има живот вечни и не долази на суд”. Нема суда за онога човека који има Бога у себи и живи вером у Бога. Он прелази одмах из смрти у живот. Браћо и сестре, кроз покајање човек осуђује грех, а на крају човек осуђује и саму смрт своју. Осудио је човек покајањем све оно што је грешно у њему Јеванђељем. Треба да се радујемо што је Бог васкрсао и победио смрт. Сећајући се данас монахиње Салафаиле и свих бивших житеља ове свете обитељи треба да знамо каквим животом живимо овде на земљи од тога нам зависи како ћемо живети на оном другом свету. Ако смо овде живели у љубави према Богу и љубави према ближњима кроз ту љубав ће нас Бог препознати и призвати и признати за своје. Јер Љубав побеђује све. Човек носи на онај свет онаква дела каквим је овде живео. Да се ми данас још једном помолимо Богу, да Он прими душу монахиње Салафаиле. Да је прими и смести и награди за добра дела која је чинила. Милост нам треба свима је се ми милошћу Божијом спасавамо.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После заамвоне молитве владика Јован се са свештенством, монаштвом и верним народом помолио за покој душе игуманије Салафаиле.
Након одслуженог парастоса верном народу беседио је протојереј–ставрофор проф. др Милош Весин.
Духовна поука протојереја–ставрофора проф. др Милоша Весина
Сабрање је настављено трпезом Љубави у манастирском конаку.
Стеван Илић, ђакон
