У суботу, 3. маја 2025. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован осветио је храм посвећен Светом Нектарију Егинском у оквиру Универзитетског клиничког центра Крагујевац, где је затим служио Свету Архијерејску Литургију.

Митрополиту су саслуживали: протојереј ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти, протојереј - ставрофор Милован Антонијевић, протојереј - ставрофор Милић Марковић, протојереј Бојан Димитријевић, протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма, протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Слободан Савић, јереј Урош Костић, протођакон Иван Гашић и ђакони Александар Ђорђевић и Лазар Марјановић.

Приликом полагања светих моштију у Часну трпезу, Митрополит Јован је рекао:

“Браћо и сестре, најсветији део храма је олтар и у њему жртвеник у који ћемо данас положити мошти светитеља. То је пракса стара више од 2000 година. Данас, у овом храму, који је посвећен Светом Нектарију Егинском, у престо полажем мошти Светог великомученика, исцелитеља и лекара Светог Пантелејмона. Сви који будете долазили у овај храм, сетите се да сте под молитвеном заштитом ове двојице угодника Божијих. Молите се, а они ће се за вас молити. Такође, у Часну трпезу полажемо и имена вас и ваших ближњих над којима ће се служити Света Литургија. На тај начин сте и себе и своје ближње уградили у овај свети храм”.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У току Свете Литургије, чином протојереја - ставрофора је одликован свештеник Бојан Димитријевић, парох маршићански и духовник Клиничког центра. Тада му је Митрополит Јован упутио поуку:

“Данас ти је Црква доделила право да носиш крст на својим грудима. Желео бих, драги мој Бојане, да се више сконцентришеш на свој унутрашњи крст – на крст свештеника и пастира. Нека те овај спољашњи крст подсећа да носиш Христов крст. Дакле, свако од нас треба да се одрекне свега онога што није хришћанско, јеванђељско. Добијаш ово одликовање за сва дела која си као свештеник чинио, почевши од Неменикућа, преко цркве у Малим Пчелицама, па до овог храма Светог Нектарија Егинског. Заправо, ово одликовање ти се даје зато, али се више даје као подстрек за оно што тек треба да чиниш. Треба да појачаш веру, јер ње никад доста. Треба да појачаш љубав и наду, као и усрђе за пастирску службу. Сваки свештеник од нас треба да зна да ће Господ из наших руку тражити руке верника. Треба да водимо рачуна да због наше немарности, нерада и лењости не пропадне било чија душа. Нека ти је срећно, Богом благословено, нека ти буде на спасење тебе, твоје породице и свега народа твога”.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит шумадијски Јован се беседом обратио свештенству и верном народу, рекавши:

“Христос васкрсе, браћо и сестре.

Заиста, Васкрсење Христово је темељ наше вере, нашег хришћанског живота, јер Васкрсење Христово је најрадоснији празник, пошто је тада побеђен грех, побеђена смрт, побеђен ђаво. И управо ми данас тој васкршњој радости придружујемо и ову нашу данашњу радост, посвећујући овај мали по обиму храм – али сваки храм је велики онолико колико се у њему сабира народ да се Богу моли. Сваки храм све више расте што се више у њему служе божанствене литургије и што више народ долази у њега да се моли Богу, да се причешћује, да се сједињује са Богом. И заиста, браћо и сестре, велики је благослов данас на свима нама и велика је радост и у овом клиничком центру, јер је он данас добио своју душу. Оно што је душа за човека као личност, браћо и сестре, као појединца, то је храм Божији у једном месту. А ево, то је ово у овом клиничком центру, овде у Крагујевцу. Велика је радост за све нас који смо жарко желели и чекали да се овај храм сагради, да ова црква буде овде подигнута, и ево, Богу хвала, дочекали смо тај дан. Дочекали смо данас који смо осветили Духом Светим – и зар то није велика радост, браћо и сестре? То јесте велика радост. Ми смо овај храм осветили, као што рекох, Духом Светим и помазали га светим миром, како би овај храм био на општу утеху, на радост и здравље свима онима који се овде лече, као и онима који их овде лече. Радујем се заиста и душом и срцем, што каже наш народ, што је ово место поред телесне болнице добило и духовну болницу, да се овде лече и душа и тело. Из свог искуства, за ових три деценије откако сам епископ овде и откако сам осветио многе нове храмове у болничким центрима, највећа ми је радост била када после освећења дођем у ту болницу и у ту цркву да служим, а онда ми директор болнице, болничко особље, кажу: “Владико, хвала вам до неба што сте осветили овај храм. Од оног времена, код нас је другачије у болници – некако се више поштујемо једни друге, више разговарамо између себе, а све мање чујемо кукњаву о боловима које болесници имају, што је и људски. Све се то некако променило.” И највећа нам је радост, кажу лекари, када видимо баш те велике болеснике, како, иако не могу да сиђу у храм, они кроз прозор погледају у њега и тако се моле. И тако лакше и дубље помоле се Богу да им Бог да снаге и крепости да болове подносе што лакше. И зато, браћо и сестре, радост и благослов је велики што нас је Господ, молитвама светих великих чудотвораца и духовних лекара, као и светог Нектарија Егинског Чудотворца, коме смо овај храм посветили, као и светог великомученика, исцелитеља и лекара, светог Пантелејмона, чије смо мошти уградили у овај престо, удостојио овог дана. И као што сам рекао при освећењу, заиста бих желео да, кад год уђете у овај храм, сетите се да сте под молитвеном заштитом и светог Нектарија и светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Браћо и сестре, радост је што смо се данас срели на овом месту у љубави заједно, да се заједно Богу помолимо, и овим, као што рекох, дивним светитељима – за добро своје, за здравље своје. Јер не смемо да мислимо – а ови људи овде од струке то боље знају – “ех, ја сам данас здрав, па мислим да се нећу разболети”. То није у нашој моћи. Да се молимо, кажем, за здравље своје, за здравље и оздрављење свих оних који се овде лече сада, данас, и који ће се лечити у будућности. Дакле, овде смо призвали благослов Божији на овај клинички центар, на све вас који овде радите, драги доктори и остали радници, на све болеснике, и молимо се, и молићемо се Богу да им Бог подари снагу и крепост да устану, што бисмо рекли, јер болест човека обара. Палом човеку треба неко да пружи руку, да му помогне да устане. Ту руку треба да пружимо једни другима – посебно ми који мислимо да смо здрави. Али ми се молимо Богу да Бог, браћо и сестре, пружи руку и да подигне са болесничких постеља свакога онога који се овде лечи. Од данас и једни и други, када год буду осетили потребу да се моле Богу, да могу доћи у овај храм. А ако не могу да дођу у овај храм, да бар кроз своје болесничке прозоре погледају и да чују литургију у којој се молимо за здравље, за спасење и за покој душа наших. Јер литургија се служи, браћо и сестре, и за живе и за мртве. Дакле, да тражимо помоћ од највећег, поред наших лекара, којима је Бог дао да од себе дају оно што им је дато и оно што су научили, да тиме помогну болесницима. Али, браћо и сестре, ми се сви молимо лекару свих нас, а то је Господ наш Исус Христос, који је, када читамо Јеванђеље, болесне исцељивао, слепима вид давао, клонуле крепио и пале подизао. Он ће то, Господ наш Исус Христос, и сада чинити свима нама, али по мери вере наше. Зато је Господ рекао: “Све је могуће ономе који има вере.” Онај који нема вере – њему ништа није могуће. А онај који има вере – њему је и оно што је немогуће по људској логици постаје могуће. Јер вера је сила, вера је нада, вером уселјавамо Бога у себе, и онда кад имамо Бога у себи, кад живимо Богом, кад живимо Црквом, кад живимо у љубави – што је најпотребније – са Богом, са собом и једни с другима, е, кроз ту љубав која је веза савршенства, како каже свети апостол Павле, кроз ту љубав ће нас Бог препознати. Неће нас препознати по мржњи, по злоби, по пакости, него по љубави – зашто? Па зато што је Бог љубав. А ко се одрекао љубави, он се одрекао и Бога, и обрнуто. Зато, нека је данас благословен овај дан – а јесте благословен. Благословен је што смо осветили овај храм, благословен је што данас служимо ову свету литургију, и нека благослов Божији буде на свима вама, посебно на свима онима који су на било који начин помогли да засија бела голубица светлости свима нама. Када кажем “свима који су помогли”, не мислим само на материјалну и финансијску помоћ, него благодарим и онима који су се бар молили – а знам за жеље многих који су желели, који су се молили да се овај храм сагради. И ето – храм је саграђен, а сваки храм, браћо и сестре, је парче неба на земљи.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

За помоћ и труд приликом градње храма Светог Нектарија Егинског, одликовани су заслужни појединци, и то:

Орденом Светих новомученика крагујевачких првог степена – Господин проф. др Слободан Милисављевић;

Орденом Вожда Карађорђа – Господин проф. др Предраг Саздановић и Господин Новица Антић;

Архијерејскомграматом захвалности: Господин Никола Рибарић, Господин Горан Павловић, Господин Жарко Митровић, Господин Мирко Талијан, Господин проф. др Александар Цветковић, Госпођа Јелена Јарчевић, Господин проф. др Ранко Голијанин, Господин примаријус др Ненад Ђоковић.