Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, Архиепископ се обратио верном народу богонадахнутом беседом:

„Христос Васкрсе!

Браћо и сестре, оно што нам доноси хришћанство, што нам доноси Јеванђеље, што нам доноси Христос, његов живот међу нама и наш живот у Цркви, уствари јесте радост сусрета. Радост сусретања са другим човеком и са Христом Спаситељем. И управо, ово данашње Јеванђеље нам говори о сусрету Христа и овог болесног човека у бањи Витезди. У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима и о сретањима личности Бога и личности човека. Сваки од тих сусрета је, браћо и сестре, спасоносан. Сваки је од тих сусрета преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они сусрети које Христос исцељује, које Христос оздрављује људе као што је данас оздравио овог болесника који је боловао толико година. О таквом једном догађају говори данашња недеља коју ми зовемо недељом Раслабљеног. Дакле, данашња недеља, браћо и сестре, данашње Јеванђеље што нам објављује, што нам сам Господ Исус Христос и наш живот у заједници Цркве Христове потврђују јесте опет понављам радост сусрета. Радост сретања, браћо и сестре, другога и ту заиста настаје права радост када сретенемо вољену особу. Кад год сретнемо вољену особу зар се не зарадујемо. Зар просто у нама не почне да игра све у нашем бићу јер срећемо особу коју волимо. Заиста, браћо и сестре, радост настаје око тог сусрета другога. Међутим, без сусрета са Христом не може се назвати сретање. Тамо где нема сусрета нема ни радости. Зато Свети Оци кажу кад сретнемо човека: „Видех лице брата, видех лице Бога“. Па зар то није радост велика? Дакле, тамо понављам где нема сусрета нема ни радости, а нема ни заједнице, браћо и сестре, јер када се не срећемо са другима како можемо бити у заједници. Никако. Тамо где је сусрет тамо је радост понављам. Тамо где има разговора у тим сусретима, тамо има решења, јер тамо где нема разговора тамо нема ни решења. Како да реше људи било шта ако не разговарају? И ово би требало да буде наша опомена за све нас који често пута знамо да не говоримо једни са другима. То значи да смо прекинули радост, а не само разговор. Дакле, на тај начин кад нема тог сусретања и кад нема заједнице, браћо и сестре, ми уствари напуштамо заједницу. Повлачимо се у своју егоистичну индивидуалност. Дакле, докле год будемо тако поступали, повлачећи се не желећи да видимо лице другога, не желећи да сретнемо другога, браћо и сестре, знате, нама нема спасења, јер рекох спасење је у сусрету. Ако се нисмо срели са Господом, овде и сада, нећемо се срести ни горе ни тамо ни не знам где. Ако се нисмо овде срели једни са другима, како ћемо да изађемо пред лице Божије? Како да кажем нећу да разговарам са овим човеком, нећу да се сретнем са њим. Како ћеш пред Христа, човече, кад оно каже љуби ближњега свога као себе самога. И заиста, браћо и сестре, када је у питању та заједница, хајде да узмемо пример нашу породицу која је као што ви то боље знате од мене у једном тешком стању. Породица нам је разбијена, баш зато што не разговарамо у породици. Баш зато што нећемо да видимо лице тог другог члана породице и заиста, браћо и сестре, ако ми не држимо породицу у заједници у свези мира и љубави, та породица ће се растурити кад тад. И она ће пропасти, али пропада и онај на првом месту који је узрочник пропасти породице. Свако живи, браћо и сестре, за себе и креће неким својим како бих рекао путем јер нема стуба. Зато он иде и тражи, јер нема стуба, браћо и сестре, нема стожера око којега ће се окупљати та заједница. Родитељ, отац, мајка нажалост престају да буду стожери. Данас децу уче да нема ауторитета, да не поштује ауторитет. А шта ће бити са децом и породицама ако не поштује родитеље и шта ће бити са децом ако родитељи не поштују децу? Пропаст. Дакле, браћо и сестре, на првом месту нама треба тај сусрет са Христом и једни са другима. Сусретање ради заједнице централни је догађај о којем говори управо ово данашње предивно и веома поучно Јеванђеље и оно посебно говори о једном одузетом, непокретном човеку. Једном непокретном болеснику, који није боловао кратак период, није боловао ни 38 дана ни 38 месеци, него 38 година је био непокретан. Око њега, браћо и сестре, видимо било је покретних људи који су се кретали. Међутим, тамо се једном годишње како описује Јеванђеље дешавало чудо у тој бањи Витезди. И каже Јеванђеље, како једном годишње је силазио анђео са неба узбуркивао воду, онако као што ми пробамо је ли вода топла или хладна кад треба да купамо дете и каже како би који први ушао како каже Јеванђеље, он би оздравио ма од какве болести да је боловао. Да ли је та вода сама од себе била исцељујућа? Није, него благодат Божија која је са анђелом сишла и осветила воду, учинила је воду чудотворном. И заиста, браћо и сестре, сви они који су оздравили пре овога болесника отишли су кућама својим и што је још најгоре заборавили су овога болесника што нажалост и међу нама се дешава-заборавимо болесног човека. У првом стању оболења ми некако имамо осећења, а мало касније просто заборавимо и они су заборавили овог болесника и отишли, браћо и сестре. Е ту, треба на основу овога да испитамо себе јесмо ли хришћани и какви смо хришћани? Јесмо ли за другога и за другога или смо само за себе. У овом догађају видимо, браћо и сестре, још један важан моменат – овом болеснику сигурно је било тешко, то знају они који су непокретни најбоље, али овај болесник је успео, браћо и сетре, да очува веру, да очува наду. Веровао је он, вероватно на свој начин. Веровао је да ће наћи оздрављење код Спаситеља и да ће управо то његово оздрављење као поука бити већа од осталих оздрављења. Ови оздрављали и отишли, а овај је дуго боловао, браћо и сестре. Из Јеванђења смо чули диван дијалог Господа нашега Исуса Христа са овим болесником, који Господ започиње речима и пита: „Хоћеш ли да будеш здрав?“ Ако размишљамо људском логиком, онда би помислили ово питање Спаситељево није на свом месту, јер ко не жели да буде здрав, јер како каже она наша народна изрека: Здрав човек има хиљаду жеља, а болесник има само једну да оздрави. Али, браћо и сестре, ево управо у овом питању Христовом: „Хоћеш ли да будеш здрав?“, је уствари кључно питање које Господ упућује овоме болеснику. Овим питањем Христос, браћо и сестре, каже овом болеснику. Знао је Христос да он жели да буде здрав, али Христос каже њему Ја желим да будеш здрав, Ја желим да будеш спасен, јер ја сам спаситељ, ја сам лекар који оздрављује. Или како каже она народна пословица: Лекар лечи, а Бог оздрављује. И заиста, браћо и сестре, Христос овде хоће да пробуди још већу веру у овом болеснику, па му каже: „Ја нећу на силу да те излечим.“ Зато га и пита хоћеш ли да будеш здрав. Другим речима, Христос каже нећу без твоје воље и жеље да ти се намећем за добротвора јер заиста браћо и сестре, Христос се нама никоме не намеће, али се он свакоме од нас даје, свакоме се од нас нуди, али моја и твоја слобода која може бити толико велика до неба, али та слобода може да уништи човека, на њему је хоће ли да прихвати Христа за спаситеља или неће. То је слобода наша. Моја је слобода хоћу ли да верујем у Бога или нећу да верујем у Бога. Моја је слобода хоћу ли да будем добар, поштен или нећу. Све је то слобода човекова и то је оно што човек највише личи на Бога по својој слободи. Али браћо и сестре, слобода је како рече један Свети Отац као мач са две оштрице.Ако не знаш да га употребиш посећићеш самога себе, јер ћеш казати ја сам слободан и јеси. Ја хоћу да радим шта хоћу и можеш да радиш и треба да радиш. Бог не брани нама нашу одлуку, не спутава боље речено нашу одлуку, али слобода тражи одговорност. Зато ће апостол Павле рећи све ми је слободно, али ми није све на корист. Све ми је слободно, али нећу да какво зло овлада мноме.

Задивио сам се једном дивном реченицом код Достојевског како он објашњава шта је слобода и он између осталог каже: Слобода је моја, да ја не учиним зло другоме. То је моја слобода. Е то и јесте права слобода, браћо и сестре. Заиста, браћо и сестре свако оздрављење било оно духовно или телесно, јесте плод сусрета и сарадње Бога и човека. Да није дошло до сусрета Христа и овог болесника, он не би оздравио. Он би и даље чекао хоће ли неко да се смилује од оних здравијих да му помогне да дође до бање, да уђе у воду и да оздрави. Дакле, браћо и сестре, Бог хоће да сарађује са нама и он сарађује са нама кроз Свето Јеванђеље, кроз врлине хришћанске, кроз Свете Тајне, кроз Цркву своју, као Тело своје, јер смо ми сви удови Тела Христовога тј. Цркве Христве. Дакле, Бог хоће да сарађује са нама и он сарађује са нама, само је питање, браћо и сестре, да ли ми хоћемо да сарађујемо са Богом. А човек мора да сарађује са неким, или са Богом или са овим другим. Зато Јеванђеље каже не можете служити Богу и мамону, не можете служити Богу и ђаволу. Човек нестабилан, лабилан, можемо ли таквог човека назвати човеком? Не можемо. Човек је онај прави Христов човек, који је себе наоружао вером, љубављу, надом и живи вером и живи надом и живи љубављу. И заиста, браћо и сестре, Бог каже хоће да сарађује са нама и зато је и Господ тек исцелио овог болесника кад је овај болесник рекао да хоће да буде здрав. Он је уствари рекао да је наша вера, наша нада, наше поверење у њега, наша молитва и горућа жеља и тек тада Господ који нас је створио, он тада кад види оно наше да, наш пристанак, он нам даје оздрављење, он нам даје исцељење. Он нам даје снагу, он нам даје моћи да издржимо сваку болест и сваку немаштину. Заиста, зашто? Па зато што Господ наш Исус Христос, браћо и сестре, он је истинити извор здравља. Зато поједини Оци кажу тај разговор Христа и болесника, каже Христос тражиш лекара, хоћеш ли наћи бољег од мене, а то не значи да не треба да тражимо лекаре, и заштиту и здравље од болених. Да, тражимо од лекара и они су Богом створени, њима је Бог дао моћ. Али као што малопре рекох ону изреку: Лекар лечи, а Бог оздрављује. Дакле, браћо и сестре, Бог је тај извор здравља живота и својом Он исцељујућом силом и благодаћу доводи наше тело и доводи нашу душу и све биће наше у ону првобитну равнотежу, у првобитну хармонију која увек плод Његовог присуства у нашем животу.

Други веома важан моменат из данашњег Јеванђеља је одговор болесника на питање Христово да ли жели да буде здрав, он је казао: Ма желим, Господе, али шта ми вреди. Немам човека, каже овај болесник. Шта ми вреди? Уместо конкретног одговора, овај болесник, браћо и сестре, шта он каже. Понављам: „Господе, немам човека.“ Ох, како је то страшно стање, када човек схвати да нема човека. Како је то, браћо и сестре, страшно стање када човек дође у такво стање када схвати боље речено да њему нико не припада и да он никоме не припада. Е то је најстрашније стање. А Христос му каже: „Ако желиш, ако верујеш, ја сам тај који дајем исцељење“ Али овај опет каже: „Знам, осећам, али ми треба тај неко, треба ми тај други.“ Тај Други, овде подразумевам са велико Д, а тај други јесте Бог и јесте наш ближњи, браћо и сестре. И што значи, само моје хтење да ја желим да оздравим није ништа. Треба ми на шта да се ослоним, на кога да се ослоним, зато лепа српска изрека каже: Дрво се на дрво наслања, а човек на човека. Јер долазимо у то стање да не можемо да се ослонимо на човека или тај други да не може да се ослони на нас, на тебе, мене, свакога од нас, браћо и сестре. И ето, то је довољно, браћо и сестре, и то је онај први корак када он каже треба ми онај други. То је први корак ка изласку из себе и кретању у сусрет другима. Кретање у сусрет ближњему и ми имамо тог другога - имамо свог ближњега, само да ли смо га очували или смо заборавили другога или имамо тог ближњега, имамо тог другога . Уствари ми имамо Богочовека, браћо и сестре. Бога, који је постао човек, који је узео људску природу, који је осећао и бол и патње и глад и жеђ као што и ми осећамо. Е таквог ја Бога уствари хоћу, који мене спознаје и воли овакав какав јесам, а Бог свакога воли поготово грешника. Зашто Бог више воли грешника него праведника? Па да би тај грешник осетио љубав Божију да се врати, да се покаје, браћо и сестре. Дакле, ми имамо Богочовека. Онај човек, који жели своје оздрављење велики је уствари и неизлечив болесник. Ми на сваком богослужењу кажемо сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо, а онај који само жели за себе оздрављење, уставри он је највећи болесник браћо и сестре. Због чега? Па због свог, како то наш народ лепу изреку има, због свог себичлука. Знате шта је реч себичлук? Јер мисли да је сам себи довољан, а то је исто најопасније стање кад ја мислим да сам себи довољан. Нико ми не треба. И ова бања Витезда о којој говори Свето Јеванђеље, јесте уствари људска душа, а болеснике могу представљати наше болести, наш болесне мисли, наше болесне жеље,а имамо и једно и друго, наша болесна гордост, наша болесна сујета - тако управо кажу Свети Оци. Зато смо сви на неки начин болесни. Међтуим, бања Витезда симболише како Свети Оци опет уче нас и нашу Цркву као Тело Христово јер се једино у Цркви спасавамо и кроз Цркву. Док смо год у Цркви, то често спомињем, и овакви какви јесмо и грешни ио никакви и лепи и ружни, али док смо у Цркви имамо наду на спасење. Нисмо ли у Цркви, искључи ли нас Црква, нема нам спасења, па да не знам ко си и шта си, брате и сестро. Дакле, браћо и сестре, бања Витезда јесте и слика света. Нажалост, у ово време усуђујем се рећи и симбол оболелог људског друштва у историји. Па зар нисмо оболели? Видите на свакој страни чујемо ратује се, устаје човек на човека, устају деца на родитеље, родитељи на децу, комшија на комшију. Па зар то није болесно стање? Болесно и преболесно, како би рекао наш народ. И заиста, браћо и сестре, када овај човек каже да нема човека позива свакога од нас да ми проверимо свој хришћански живот и своје хришћанство. Да и ми можемо да кажемо браћо и сестре да имамо човека, а имамо Христа. Ко је са Христом он је победник, ко није са Христом, ко не носи Христа у себи, не живи Христом, он је највећи губитник. Зато сетимо се овог данашњег Јеванђеља и сетимо се да ли заиста имамо човека који ће нам помоћи. Има добрих људи, хвала Господу Богу, добрих и честитих и ваљаних људи, али зато треба да радимо на томе да буде још више бољих људи, а бољих ће људи бити ако ја сам себе поправим, ако ја сам себе исправим, ако ја сам кажем за себе јесам грешан, треба да се кајем, треба да се поправљам, па кад само то пожелимо ту је Господ. Он ће нас оздравити.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Литургијског сабрања, трудом верног народа у селу Мисача у сали месне заједнице уприличена је трпеза љубави.

ђакон Александар Бабић