Након прочитаног Светог Јеванђеља, Високопреосвећени Митрополит се, као и увек обратио сабранима око Трпезе Господње, богонадахнутом беседом рекавши:

“У име Oца и Сина и Светога духа.

Браћо и сестре срећан данашњи велики празник. Срећна слава овога храма. Нека је благословено од Бога и наше сабрање у овоме храму да се данас, као што рекох о овом великом празнику молимо Богу. Да молимо Бога највише за мир са Богом, са нама и са свима људима.

Данас, као што знамо, Православна Црква прославља празник Вазнесења Господњег. У народу познатијем, бар у нашем народу, познатијем као Спасовдан. Сама реч Спасовдан просто нас побуђује на молитву, да се молимо да нас Господ спасе. Неко је то дивно приметио браћо и сестре да у овом називу Вазнесење трепери нека чудесна и чудна радост. Јер та реч представља како бих рекао један изазов. Законима природе који човека свагда вуку наниже, вуку га на земљу, који га свагда потчињавају земљине теже и тиме и падања. Док у речи вазнесења то је браћо и сестре све супротно. У речи вазнесења нема падања, него само узношења. Нема падања, има браћо и сестре подизања. И то све бива са лакоћом. Са лакоћом тог покрета нашег навише. То јесте бесконачно наше уздизање и узношење на висину. То је оно како нас уче Свети оци који кажу да човек треба да хода по земљи, али треба да мисли на небу. И док тако ходамо по овој земље и тако мислимо онда ће нам све другачије бити у нама и међу нама.

Док мислимо на небо то значи да нисмо везани искључиво за овај свет. Јер овај свет кад тад ћемо променити браћо и сестре. Тако да празник вазнесења је празник неба отвореног човеку. Празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог. Неба браћо и сестре као нашег истинског завичаја. Дом наш није овде, дом је наш горе на небу, тако да је небо у слави наш завичај.

Дакле браћо и сестре грех је нажалост раздвојио земљу од неба и претворио нас у та земна, претворио нас у та приземна бића која су упућена искључиво на земљу оно што је земаљско и оно што је само овде и сада. Дакле, човек са гордошћу и просто са неком важношћу да тако кажем објављује браћо и сестре да је он материја и да је од материје. А човек није материја.

Човек је створен од материје, али је у ту материју удахнут дух живота. И тако човек и читав свет, браћо и сестре, претвара само у оно што је материјално. А притом нажалост заборавља оно што је духовно. Оно што је много вредније од сваког материјалног богатства у овоме свету. И такав човек мисли браћо и сестре да ништа нема на овоме свету осим материје. Али човек је створен за вечност. Створе човек је створен браћо и сестре за небо. Зато Свети Јован Златоусти и тај велики учитељ Цркве који је живео пре седамнаест векова. Он је говорио и говорећи он каже о небу: “Шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо”. Пазите каква дивна прича “шта је мени до неба када ћу ја сам постати небо”. А да би човек постао небо он треба да има у себи Онога који држи небо. Да би човек постао небо он браћо и сестре треба да верује да Онај који је сишао са неба да Он и узлази на небо. Дакле, када хришћани говоре о небу, или како нас учи црква и Свети оци то није ово, како бих рекао звездано небо које ми гледамо изнад себе. То није браћо и сестре неки бесконачни простор. Него је највише небо, највише небо, небо браћо и сестре место обиталиште превечног Бога. Зато смо и данас певали: “Узнеси се на небеса Боже и по свој земљи слава Твоја.” Дакле, реч је о небу које нам је вратио Христос. Јер смо рекли да је грех раздвојио небо од земље или земљу од неба како хоћете. То је реч о небу које смо изгубили у свом греху и гордости. У својим земаљским наукама, нажалост и идеологијама. Реч је о небу које нам је Христос поново открио. Даровао и вратио да то небо буде наше. Небо, то је Царство вечнога живота браћо и сестре. Царство истине добра и лепоте. То је у ствари тријумф љубави и знања, то је, браћо и сестре, како је приметио један свети отац апсолутна чежња за коју је у јеванђељу казано што не виде око и ухо човеково и што дође у срце човеку, то је Бог припремио онима који га љубе. Пазите, Бог је припремио небо за нас. То је Он рекао и својим апостолима на данашњи дан када се вазнео на небо, идем да вам припремим место. И заиста наше право место није ово. Ово је привремено место, али врло значајно. Јер овим животом овде на земљи или губимо небо или задобијамо небо браћо и сестре.

Дакле, за нас је Бог припремио за небо, за оне који га каже воле. А онај који воли бога он воли све оно што је божанско. Онај који воли Бога, он ће онда да воли и ближњега. Онај који воли Бога он значи да има вере у Бога и да има љубави према Богу према Цркви и према другима. Дакле, браћо и сестре, све ово значи да је нама припремљено место на небу само треба да га за служимо. А како ћемо га заслужити? Па вером, надом, љубављу, добрим делима, милосрђем. Дакле, браћо и сестре, све ово значи да стално размишљамо ко је тај који је сишао на земљу да би нам вратио небо? То је Бог браћо и сестре. Ко се са земље вазноси на небо, па то је опет Бог, богочовек Господ наш Исус Христос који је примио људску природу, тело људско. И показао како и то тело ће бити изнешено и наше тело, јер Бог није створио само душу за вечност, него је створио и тело. И душа и тело су за вечност. У шта човек употребљава душу, у шта човек употребљава тело, по томе ће заслужити или небо или оно друго браћо и сестре. То најбоље каже Свети Аанасије Велики кад је рекао: “Бог је постао човек да би човек постао Бог по благодати” Пазите како дивно. Не по суштини, један је Бог по суштини, али ми постајемо по благодати Богови. Благодат. То је она благодат коју смо задобили и на рођењу и у крштењу и у коју стално обнављамо да тако кажем и увећавамо кроз Свете Тајне и свете врлине кроз исповест и покајање, кроз причешће и заиста, браћо и сестре, човек у благодати и или се уздиже или пада. А Шта је благодат, па то је Господ наш Исус Христос. То је благодат, браћо и сестре. Дакле, Бог се спустио на земљу да би се ми вазнели на небо. То је пут који је показао Господ. Све оно што је Господ учинио за нас и за наше спасење то је све била праслика нашег и његово вазнесење је праслика нашег вазнесења, нашег узношења браћо и сестре. А кад човек мисли о узношењу, о вазнесењу он ће онда другачије да живи. Он ће другачије да поступа. Он ће другачије да мисли браћо и сестре. И то је у ствари прави смисао празника Вазнесења Господњег. У том празнику је Светлост. И његова управо неизрецива радост.

Ако је Христос на небу, а јесте, ако верујемо у њега и волимо га, онда смо и ми са њим на небу. Мисли наше ако су уперене ка небу онда наше мисли неће лутати, неће смишљати оно што не треба, него ће све усмерити, све мисли своје, цело срце своје, своју душу, своје биће, усмериће ка Христу браћо и сестре. Дакле, ако верујемо у Њега и волимо Га, онда смо и ми са Њим рекох на небу. За Његовом трпезом смо у Његовом смо царству. Ако се у Христу вазноси човек подиже боље речено хајде да будемо још јаснији, ако се човек подиже браћо и сестре, онда то и значи да је Христос у теби у мени да је Христос у нама. Христос нам је отворио пут својим вазнесење и онда то све значи да смо сви позвани да се вазнесемо. Да се подигнемо, да се уздигнемо. А човек ако не размишља о уздизању он је стално у паду. Он је у оној хоризонтали, онда он нема ту вертикалу. Ако човек види само оно што је хоризонтално, он у ствари не види ништа. Хоризонтала без вертикале не значи ништа браћо и сестре. Можемо да гледамо и Бога и човека и да ништа не видимо. Али кад имамо ту вертикалу ми значи имамо да тако кажем везу са Богом. Ми смо онда везани са Богом и онда ми размишљамо о Богу. Дакле браћо и сестре, онда то све значи да смо сви позвани, као што рекох да се вазнесемо онда то значи да се нама у вазнесењу открива смисао, да нам се открива циљ и смисао и крајња радост нашег живота. То је крајње радост, да се радујемо у Господу. А радоваћемо се у Господу ако Господа носимо у себи, браћо и сестре. Апостоли који су гледали Вазнесење Господње, узимање Господа од њих. Они су то гледали као један догађај и уплашени били. И приликом Вазнесења они су се обратили Христу и рекли му не остављај нас Господе саме.

Пазите браћо и сестре, вапај апостола. Зашто? Па зато што док је био христос међу њима и са њима, они су се осећали храбрим. Они су се осећали браћо и сестре слободним. Зашто? Па зато што су апостоли били гоњени. Зато, браћо и сестре, што су уплашени јер су, кажем гоњени и прогањани, мучени, злостављани због вере у Господа Христа и што су следовали њему. А Господ шта им каже? Не плашите се. Шта им још каже? Они су уплашени. А шта је уплашеном човеку најпотребније? Мир. Зато Господ и каже: “Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам.” Нека се каже не боји и не збуњује срце ваше и нека се не боји. Хоћемо ли да се не бојимо никога? Имајмо Бога у себи. Јер ако имаш Бога у себи нема чега да се плашиш. Нек устане цео род људски на тебе, шта је тај род људски односу на Бога? Шта је та сила и моћ људска и народна у односу на моћ и силу Божију? Ништа, ништа, браћо и сестре. Дакле, Христос је увек са нама и после свог вазнесења, где? Где је то Христос са нама сада? Па у Цркви. У цркви као Телу Његовом. У Цркви, браћо и сестре, у Цркви Својој и то морамо бити сигурни. Али не можемо да будемо сигурни у то ако немамо веру. Ако нисмо сигурни, онда браћо и сестре несигурност долази у нас, или несигурност боље речено улази у нас. А кад несигурност уђе у човека онда браћо и сестре у човеку смањује се вера. Нисам сигуран, а вера ми даје сигурност. Вера браћо и сестре, а кад имамо несигурност понављам нестаје вере у Бога. То јест несигурност да смо са Христом и да је Христос са нама. Е то изазива страх у нама и умањује веру у нама. А кад имамо страх онда значи ја нисам слободан, значи ја се плашим. А када имамо Христа и живимо Христом, онда се не плашимо онда смо сигурни да нас Христос неће оставити под условом да ми не оставимо Христа. Дакле, да имамо мир Христов у нама и међу нама. То је оно што је најважније увек било а и данас. Данас нам је тај мир рекао бих најпотребнији, јер је немир завладао у нама нажалост. Немир је завладао у народима. Немир је завладао браћо и сестре свуда око нас. Данас нажалост највише говоре о миру они који производе оруђа немира. И не само немира него оруђа и рата, и такви људи уживају, јер то претварају у своје благо. Зашто се оруђе ствара? Па да убијеш човека, човече. Али ти исти људи заборављају оне речи Христове који је Господ рекао: Ко ножем гађа од ножа ће и погинути. Зло рађање је готово суђење, каже наш, српски, лепи, добри народ. Ко ножем гађа од ножа ће каже и погинути. Дакле браћо и сестре зато је наша дужност да ширимо мир и љубав међу собом. Немојмо да чекамо да ће мир доћи споља. Мир не долази споља, мир долази изнутра. А човек или сеје мир око себе или сеје немир. Ако је немир у њему, ако нисам захвалан Богу, ако нисам задовољан, а како да не будем задовољан када ми је Бог дао живот на пример, онда значи немир, онда ја ширим немир, онда ја забађујем себе са Богом и са самим собом, али завађујем себе и са другима браћо и сестре. Ми верујемо браћо из сестре, а вера је изнад знања. Ми верујемо да нам Господ увек даје мир по мери вере наше и колико у миру живимо са Богом и једни са другима. Ми верујемо кажем, а вера је изнад знања јер је она свемоћна. Зато Господ и каже: “Све је могуће ономе који има вере.” И то управо тамо, вера је браћо и сестре свемоћна, тамо где је знање немоћно. Ми верујемо да је управо на тај дан, дан Вазнесења Господа, човеку дата могућност да има мир у себи. Ако чува онај мир који је Христос дао апостолима када је рекао мир свој дајем вам мир свој остављам вам. Дакле, браћо и сестре човек је добио могућност да стално буде са Богом, ако је у миру са Богом, са собом и са другима. Браћо и сестре то је пут који нам је показао Христос како треба да дођемо до мира, да у себи стварамо мир. Јер онај који нема мира и не ствара мир у себи, он ствара немир. И он у ствари шта чини тиме? Он ратује са самим собом. А никако да схвати. Али зна да му је нешто тесно, да му је мука, да му све смета. Па смета ти јер немаш мира Божијега у себи. Али нама је Господ показао који је тај пут којим ми можемо
да дођемо до мира. То је мир Христов. То је пут којим и ми можемо да достигнемо висину Свете Славе Вазнесења Господњег, браћо и сестре, пут Господњи треба да буде или боље да кажем мора да буде пут свих нас и свакога појединца.

Зато и ми на овај Велики данашњи празник када прослављамо Вазнесење Господње, када овај храм и ми у њему кажем, сабрани, прослављамо Вазнесење Христово, да не само данас, него у свим данима нашега живота, браћо и сестре, да увек вапијемо Вазнетом Господу и да кажемо као и апостоли: “Не остави нас сироте Господе.” Човек је највећи сиромах не онда када нема ништа. Човек је највећи сиромах, браћо и сестре, када нема Бога у себи и не живи Богом и не живи са Богом. Неће нас господ оставити ако ми не оставимо њега. Зато тражимо помоћ Божију, зато тражимо силу Божију, да нам помогне, браћо и сестре, да се одржимо у миру Божијем. Ако се одржимо у миру Божијем, онда ћемо имати мир у себи као што рекох, имаћемо мир и око себе, имаћемо мир и у нама. Нека је срећан и благословен данашњи празник, нека је срећна и благословена слава колачарима данашњим. Нека је срећно и благословено наше сабрање овде у овом храму.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије уследио је крсни опход око храма, а Митрополит је благословио славске дарове и пререзао славски колач, помоливши се за све парохијане овог светог храма. Пре трпезе љубави у црквеном трпезару, коју је припремио надлежни свештеник са овогодишњим колачаром и осталим парохијанима, приређен је прикладни културно-уметнички програм у црквеној порти.