Чтецирали су Александар Цалић и Огњен Влашковић.

У својој беседи Митрополит је рекао:

“У име Оца и Сина и Светог Духа!

Данашње јеванђеље, које смо сада чули, говори нам о љубави. Говори о љубави човека према Богу и о љубави Бога према човеку. Оно почиње речима: „Ово вам заповедам, да љубите један другога“. Христос каже: „Ако вас свет мрзи, знајте да је мене омрзнуо пре вас.“

У Светом писму највише се говори о љубави. Зашто? Зато што је љубав веза савршенства. А о којој се љубави то говори у светом писму? Говори се о љубави Божјој према човеку и како човек треба да узврати Богу на његову љубав. Није довољно да ми тражимо љубав од Бога и од других, а да то исто не узраћамо. Често мислимо, други је дужан да мени указује љубав, а ја не морам другоме да је укажем. Љубав Божија је толико велика да надомешћује сваку другу љубав. Само је потребно веровати у Бога и у љубав Божију. И неопходно је знати за љубав Божју. Као што многи који себе сматрају писменим, образованим и кажу: „Ја сам образован, ја знам шта је љубав“. Не. Љубав не долази толико из образованости. Љубав почиње и започиње да долази од вере. И зато је неопходно и осетити његову љубав, како нас Господ љуби, воли и како Господ подједнако воли и праведнике и грешнике.

Човек треба да буде духовно просвећен да осети ту љубав Божију. Бог воли и праведнике и грешнике. Неко ће казати: „Па зашто Бог воли грешнике? Па зато што ништа човека не може да приведе Богу и да приближи једне другима у заједници, него што је то љубав.
Човек је човек, тек онда када је љубав. Јер шта је човек? Он је слика Божија. Ако је Бог љубав, а он јесте љубав, онда и човек, који је слика Божија, треба да буде љубав.

Духовна љубав је тако силна да она никада ничему не уступа, већ увек влада душом љубећег и не допушта да је победе никаква невоља и никакве муке. Човек, када поседује љубав Божју, за њега нема никакве препреке да воли и другога и не само онога који њега воли. Љубав Божија оплемењује човека да воли и непријатеља свога. Толико је љубав снажна и моћна. Знак истинске и јеванђелске љубави према људима јесте веселити се, у њиховом спасењу или боље речено, радовати се у спасењу другога. У исто време је права љубав и туговати када људи не раде на своме спасењу. Дакле, треба се радовати са онима који се радују, а туговати, када се спотичу они који се спотичу, који падају, који пропадају. Та љубав је дирљиво, како кажу Свети оци, саосепљива, жалостива и милостива. Љубављу се постиже, не само тајна Бога и бесмртност душе, него и сваког створења уопште. Наш народ то лепо каже, да Бог и прегаоцу помаже. Када Бог види да ми желимо Бога, он ће се уселити у нас, али ће се уселити, ако имамо веру. Прво што човек сазнаје је шта је то љубав, а то не може да сазна без Бога. Ми волимо једни друге и тако треба да буде, али ако та љубав према другима, није осветљена љубављу Божијом, онда то није права љубав.
То је љубав из користи, а љубав не зна за границе.

Љубав подједнако воли и доброг и лошег човека. Љубав подједнако воли и грешника и праведника. Спознање те љубави спознајемо само Богом и Црквом. И то сазнање треба да нас крепи и да нас јача да бисмо и ми узвратили тако Богу на његову љубав. Шта је Бог? „Бог је љубав“, каже Свети Апостол и јеванћелист Јован. То ћемо доживети у живом сусрету наше душе са живим Богом. Доживљајем среће, узајамне љубави са оним, то јесе са Богом који јесте љубав. Бог је љубав, тако нас учи јеванђеље.

У мери којој љубимо Бога, та љубав треба да се огледа и у љубави према другоме. Зато на сваком богослужењу кажемо: „Сами себе и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо“. Онај који љуби Бога, он ће да воли и другог човека и непријатеља. Љубав је таква, она облива и једне и друге. И непријатеља облива, не би ли се непријатељ изменио, променио. У мери у којој се то догоди у нашем животу, ми ћемо успети да чврсто издржимо све невоље, муке, све недостатке, које нас сналазе у овоме животу. Када човек препозна величину спасоносне љубави Божије и непрекидног Божијег старања о човеку, у души таквог човека, почиње да се рађа жеља и стремљење за непрекидним обитавањем у заједници са Богом. Ако нисмо у заједници са Богом, ако нисмо у љубави са Богом, верујте ми, не можемо бити у љубави једи са другима. Ако мислимо да можемо да волимо другога без Бога и да волимо Бога без другога, ми се, грдно варао.

Зато нам Госпо преко данашњег јеванђеља каже да ако хоћемо да се одржимо у заједници са Богом и једни са другима, да волимо једни друге. Да разликујемо и да одвојимо шта је човек, а шта је грех. Да човека волимо, иако је грешан, и да се молимо за њега, да се он поправља, да се он исправља и да му Господ даје то осећање љубави, како би и он мого да воли друге. Онај који нема љубави, тај не може да воли ни Бога, ни другога. Љубав је оно чиме човек вреди, јер само она везује, како кажу Свети оци, човеково биће са Богом и повезује једне са другима. Бог је извор сваке бесмртне и вечне љубави, јер је једино љубав вечна. Вера ће проћи, нада ће нестати, а љубав остаје. И то је таква врлина, са којом ми можемо да препознамо човека као икону Божију, као слику Божију. Ко је лишен љубави, тај је лишен Бога. Он је лишен и од другога. А Бог је извор сваке бесмртне и вечне љубави, јер је једино љубав вечна. Све ће да прође, и вера ће да прође, и нада ће да прође, а љубав остаје. Зато се у Светом писму и каже да ће у своје време нестати вере и нестати наде, а да ће само љубав остати.

Шта је то што ремети у нама ту љубав Божију? Мржња. Мржња стоји насупрот љубави. Она је највеће зло. Зато Христос и каже: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио. А како нисте од света, него вас ја изабрах од света“. Ког света? Оног, грешног света. Како нас је Бог избрао? Пак, призивом. Светим крштењем. Призвао нас је где? У цркву своју. Као тело своје. Призвао нас на врлине. Призвао нас на љубав, а не на мржњу. И зато он каже: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио“. Свет воли грех, нажалост. А како каже: „Нисте света, него вас ја избрах у света. Зато вас мрзи свет. Свет мрзи све оно што је Божије. Но ми, хрищани, треба да знамо да је много лакше волети, него мрзети. Човек који је склон мржњи, он несвестно носи товар на леђима својих. Стење, мучи се, а не зна како и зашто. Зато што је натоварио на себе, уместо љубави која човека подиже, која снажи и крепи, он је натоварио мржњу. А мржња је тежа од земље. Бар ми, хрищћани, треба да знамо, да је лакше волети него мрзети.

Бог је створио човека из љубави, зато је сасвим природно да човеку мржња буде страна. Али човек увек налази оправдање кад има мржњу на другога. Зашто? Па зато што грех тражи оправдање. А мржња, она раздваја човека од Бога. Чим се човек одвоји од Бога, он је одвојен од љубави и један од другога. Кад је човек себичан, саможив, сујетан, у том човеку нема љубави и зато се човек мучи. Он не мучи само себе већ мучи и оне који су око њега
јер се у њега уместо љубави, уселила мржња, а мржња је зло које човека стално ваља у злу. Док се Христос не усели у човека, човек не може да осети колика је то љубав Божија. Љубав стоји наспрам мржње. Човек, хрищћанин се препознаје по љубави. Волети значи подносити. Волети, значи бити прво у љубави са Богом, са собом, и онда ћемо бити једни са другима.

Зато, браћо и сестре, нека нам Господ помогне и да се молимо да се у нама зацали љубав Божија, како би из нас изашла мржња. Мржња, гордост, сујета, одвајају човека и од Бога и од самога себе. И онда човек, што би смо ми је рекли нашим језиком, лудује. Лудује кад га ухвати гордост, кад га ухвати сујета, кад мисли да он све зна и неће да пита за савет. „Не, мени не треба савет, ја сам паметан“. Ко тако мисли, он је у највећој заблуди.

Нека нам Господ помогне и молитве светог Јована Владимира, кога данас прослављамо, који је био заиста слика и прилика љубави Божије. Он је волео и оне који су га мучили и који су га погубили. Љубав је таква. Она греје свакога човека, доброг и лошег. Зато нам Господ каже да све можемо имати, ал ако немамо љубави. А љубав шта значи? Љубав значи жртва. Бог је највећу љубав показао према нама, кад се жртвовао за нас. Он, Бог који је љубав, сишао је међу нас, дошао међу нас, да нас научи љубави. А љубав, шта је љубав? Веза савршенства или како каже апостол Павле: „Љубав се не надима, љубав се не горди. Љубав се задобија смирењем и вером.

Зато нека нам Господ помогне и да се молимо да се у нама зацари љубав, јер видите шта чини мржња човека према човеку.Видите како мржња, нажалост, и дан данас царује. А тамо где је мржња, тамо нема љубави. Тамо где је мржња, тамо нема слоге. Тамо је свађа. Зато да се молимо Богу, да нам Бог дометне љубави. А кад имамо љубав, онда имамо Бога. А кад имамо Бога у себе и живимо Богу, онда све имамо. И онда смо заиста Божији људи. Тада човек неће да учини зло према другоме. Зашто? Па зато што је Бог љубав. Љубав воли. Она воли непријатеља. Јесмо ли о томе кад размишљали? Ако мрзимо неког човека, јесмо ли размишљали да ли можемо са неке друге стране да га заволимо? „Са мржњом се“, како каже један свети отац, „иде у пакао“. Са љубављу се иде у рај.

Нека нам Господ помогне да се освестимо и да нас љубав Божија просвети Богу!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Литургије Високопреосвећени Митрополит шумадијски Јован је осветио темеље храма у Трмбасу, надомак Крагујевца. Митрополит се обратио великом броју мештана који су дошли на овај историјски догађај у њиховом селу и рекао:

„Благословено освећење темеља овог новог храма, овде посвећеног Светих четрдесет. мученика Севастијским.

Дуго је времена прошло, а ви вероватно и знате како и зашто, али по речима Светог Апостола Павла: „Што је иза мене, то је прошлост, ја се сежем као ономе што је напред“.

Ево ми смо пошли напред, Богу хвала, почевши да се гради овај храм са вером у Бога и надом и молитвом Богу, да ви, градећи овај храм, изграђујете себе у хришћанским врлинама, да изграђујете себе у љубави према Богу и једни према другима.

Ова генерација треба да заиста буде срећна и благословена, јер ова генерација почиње да гради храм, а то значи не само да гради овај зидани храм, него да гради храм у себи. Кад човек изгради духовни храм у себи, онда се у њега усељава Бог. Тамо где је Бог, тамо је све добро, тамо је љубав и тамо нема места мржњи.

И зато се молим Господу, осветивши данас ове темеље, да градећи овај храм ви, изграђујете себе у дом Божији. Да свако од вас, градећи овај храм и доприносећи да се овај храм сагради, да у ствари изграђује себе у хришћанским врлинама. Човек може, и тако и чине поједини, да граде куле и градове, утврђења и да не набрајам даље, али те куле и градови и сва утврђења пролазе и пропадају.

Када се гради храм, то није обична грађевина. Ми храм градимо за Дом Божији и у њему пребива Бог. Зато се у храмовима служи божанствена литургија и призива Бог да сиђе на земљу, а земљу да уздигне на небо. То је храм, браћо и сестре.

Данас смо светили ове темеље за нови храм, посвећене Светих четрдесет. мученика Севастијским. Jа верујем да многи од вас знају житије ових четрдесет мученика или како то у нашем народу зовемо младенце. Прочитајте, ако нисте читали. Прочитајте и видите, чега су се они одрекли, да би задобили љубав Божију, да би задобили Бога у себе.

Ових Светих четрдесет мученика, они су задобили Бога, и све оно што су им људи чинили, што су их бацали у ледено језеро и мучили, није то ништа за њих било, они су се радовали, јер страдају за правду, за истину, за љубав, страдају за кратко, да би вечно живели са Богом.

Нека је благословено ово данашње освећење темеља овог храма, као што рекох посвећеном Светим четрдесетомученицима Севастијским. Нека Господ да да ви, изграђујете овај храм, да изграђујете себе у јеванђелском, у хришћанском духу, да изграђујете себе у љубави, за вечност, јер ми нисмо створени за пролазност, него за вечност. Нека Господа да да се овај храм доврши, да га осветимо, да се у њему поје литургија, како каже песник овог света и онога. Литургија ће се, ако Бог да овде служити, али је врло важно да ви, који припадате овде, долазите на литургију и да се причешћујете, јер се литургија служи ради причешћа.

Нека Господ, коме смо се данас молили, благослови и раднике, и трудбенике, приложнике, да свако од вас, колико може, учини да се овај дом, заједнички дом, доврши.

Сваки од нас има своју кућу, али све ваше куће, у овоме месту, сабирају се у овоме храму. У сваком храму, сваком месту се сабирају све куће, у храму који се у том месту зида. Овде, са изградњом овога храма, део ваших домова се уградљује. Зато вас молим да градите овај храм у слози, у љубави, у жртви, приносећи жртву ономе који прима жртву и који жртву освећује. Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, нека свети мученици Севастијски, тих четрдесет мученика, који су страдали за Христа, али знајући да страдају за Христа и вечност, нека вам они буду заштитници и молитвеници пред Богом.

Нека вас Господ и ови Светих четрдесет мученика благослови, окрепи, оснажи, да што пре, ако Бог да довршимо овај храм, да га осветимо и да се у њему почне служити литургија, како каже песник овог света, као и онога. Нека сте срећни, нека је благословено данашне освећење темеља, и нека Господ све вас благословии нека у вама умножи љубав, слогу и мир.

Бог вас благословио!”

Нскон освећења уприличен је ручак за све који су учествовали у започетој обнови храма. Надлежни свештеник Милош Ђурић се обратио присутнима, захвалио и указао на значај обнове храма који је уништен у XIX веку.