Својим појањем Литургију је украсио хор Пресвете Богородице Саборног храма под вођством диригента протојереја Драгослав Милована.

Четцирали су студент ПБФ-а Унуверзитетау Београду г. Вељко Ћојдер и г. Лазар Нешић.

Након Малог Входа Митрополит Јован је најпре одликовао свештеника Ненада Милојевића достојанством протонамесника и правом ношења црвеног појаса, рекавши да је то награда за досадашњи труд али још више подстицај за све оно што следи у животу Цркве у чему ће отац Ненад учествовати.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По благослову Вископреосвећеног Митрополита Јована, беседом се верном народу обратио ректор богословије Светог Јована Златоуста протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић који је рекао:

“Браћо и сестре, ове године цео хришћански свет слави 1700 година од сазивања и одржавања првог Васељенског забора 325. године, далеке заиста 325. године, у време цара Константина. У Малоазијском граду Никеји, надомак Цариграда, састало се 318 епископа Цркве Христове, са истока и са запада, да разреши неколико кључних питања за нашу веру. Најпре да поменемо то да је конституисан, рекао бих, или најједноставније сачињен Символ вере који до дана данашњег читамо на свакој Литургији. То је једно кратко изложење у шта ми као хришћани верујемо. Никејски символ вере је допуњен 381. године на Другом Васељенском сабору у Цариграду и од онда се користи и ми га изговарамо и као молитву, али исто тако пре свега као наше исповедање вере.

Дакле, хришћани смо ако своју сопствену веру можемо да усагласимо са оним што исповедамо, односно са Символом вере. Друга ствар која је била на том сабору јако важна и због чега је заправо сазван тај сабор, била је Аријева јерес. Можда нама данас чудно звучи зашто је Црква уопште или зашто су се царства потресала због јереси, односно како би смо то данас рекли, различитог мишљења. По некада људи мисле различито, некад верују како год хоће, зашто би неко, а посебно цар, сметао неком да тако нешто чини. Али постоји ту једно велико али на које треба да обратимо пажњу. Дакле, кроз историју, Црква се наравно није противила сваком мишљењу. Међутим, постојала су мишљења и ставови који су се даље изражавали кроз окупљање истомишљеника и такво једно окупљање је, заправо, угрожавало Цркву али оно што је најважније, угрожавало је људско спасење. Питање истине за Цркву није једноставно питање, како то данас изгледа савременом човеку, па онда кажемо да живимо у периоду пост-истине, да је свака истина релативна, и да је истина само оно што ја прихватим за истину, дакле да не може да постоји никаква објективна истина око које ћемо се сви ми сложити. Око појединих, и рекао бих око оне кључне истине, за Цркву нема преговора.

Дакле, ми апсолутно никада не можемо да одустанемо од истине, јер уколико бисмо одустали од тога, престали бисмо да будемо верујући људи и чланови цркве. Дух који нам омогућује да будемо сигурни у томе шта је истина, јесте Дух Свети. Дакле, то је овај празник који данас славимо.

Дакле, једна од карактеристика Светог Духа јесте да је то Дух Истине, а одмах затим кажемо и да је Дух заједнице. Али да се само још мало задржим на том Духу истине. Дакле, Арије је тврдио да Христос није Син Божији, него да је створење. Да је створен од Оца у времену. И имао је доста присталица у Александрији у том периоду. Кад би смо размишљали духом данашњег човека, опет би смо могли да кажемо па нека, нека су, нека верују како год. Међутим, Црква се и пре свега цар Константин се није тако односила према томе. Уколико Христос, односно Исус, није син Божији и није Месија, онда заправо наша вера не постоји. То је оно због чега је Црква инсистирала на томе и на чему инсистира до дана, данашњег. Дакле, онај који је спреман да каже да је Исус Месија, да је Син Божији, тај може да буде члан Цркве. И ту истину не може нико други да му саопшти сем Дух Свети.

Дакле, то да је Исус Син Божији, можемо да изговоримо искључиво у Духу Светоме. Јер без Духа Светога, та идеја је за људски разум поприлично апсурдна. Да Син Божији постаје човек, да дође да живи, да живи са нама, и још усто да га и ми разапнемо и убијемо. Дакле, за људски разум та је мисао апсурдна. А посебно то да Бог уопште може да постане човек. Јер Бог је Бог, не може да буде човек. Јер ако Бог може да постане човек, онда и човек може да се обожи. Е па, то јесте наша вера. И то можемо да верујемо, и то чврсто да верујемо, апсолутно да верујемо само у Духу Светоме, који је сишао на апостоле у 50. дан после Васкрсења. И ево, то је празник који ових дана славимо. Уколико не знамо ко је Бог у кога верујемо, ми онда не знамо ни ко је човек. Јер за хришђане су две ствари апсолутно повезане. Не можемо да говоримо о томе ко смо ми сами, ако не знамо ко је Бог у кога верујемо. Зато што смо иконе Божије, и према том оригиналу да кажем Сина Божијег пре свега смо ми створени. Ако не знамо ко је син Божији, онда не знамо ни према чему смо створени, не знамо ни ко смо ми. А рекао бих да је то поприлично стање данашњег човека, јер не знајући за Бога и одбијајући да зна за Бога, заправо одбија и сваку истину о себи. Оно у чему, да то нагласим још једном, саопштавамо те најважније истине, јесте Дух Свети. Дух Свети који је Дух Истине, и који је кључна карактеристика Цркве Божије. Ми ниједно богослужење не почињемо без предходног призива Духа Светога, као што смо и ову службу тако управо почели призивом Духа Светог, да нас уведе у ону кључну истину Цркве, а то је пре свега да је Исус Син Божији, и да Црква јесте знак Царства Небеског на Земљи. Дакле, оно што Бог жели, оно што ка чему се креће целокупна историја и свими заједно јесте Царство Небеско, Црква јесте знак тог Царства, кроз све векове, дакле, ево, већ је 21. век и тако ће бити до краја света и века.

На данашњи дан у нашем граду се чини и нешто што називамо литијом. Е сад, дајте да направимо овакву једну паралелу. Син Божији излази из недара Очевих, оваплоћује се, живи у свету, живи са нама, завршава своју мисију и вазноси се на небо у 40. дан после Васкрсења. Дакле, враћа се своме Оцу, али не враћа се исти. Он са собом носи и људску природу, узноси је, дакле, у сам живот свете Тројице. Јер, у супротном, то би био један обичан круг, дакле, изашао је из недара Очевих и поново се вратио на Вазнесење, али кажем није се вратио исти. Да ли можемо тако да представимо и нашу Литију? Дакле, ми ћемо кренути одавде из овог простора који је знак Царства Божијек, кренућемо у свет, кренућемо у град, дакле, који није Црква. Немојмо се заваравати, дакле, ово одавде и преко то није Црква. Ово, овде се налази Црква, овде је Црква и знак Царства Небеског. Кренућемо, дакле, у свет. Е сад, хоћемо ли се вратити исти назад? То зависи од много фактора, зависи од сведочења пре свега наше вере, зависи од пријема људи који ће нас можда видети, помислити, ко су ови људи, шта се овде, шта се овде дешава, а највише ће зависити од Духа Светога. Јер, како сам већ рекао, само у Духу Светоме ми можемо да препознамо Христа и само у Духу Светоме Царство Небеско може да буде наш животни циљ.

И зато, сваку службу у Цркви, па и сваку молитву нашу ми почињемо призивом Духа Светога, али исто тако и завршавамо призивом и жељом да благодат Духа Светога буде увек са нама. Амин.”

Беседа протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића, ректора Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу и редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Након одслужене Литургије Високопреосвећени Митрополит Г. Јован преломио је Славски Колач чији је домаћин ове године био г. Зоран Чаушевић. Црквени одборник Старе Цркве.

Потом је Одликовао градоначелника града Крагујевца г. Николу Дашића орденом Новомученика крагујевачких и помоћника градоначелника за односе са црквама и верским заједницама г. Мирка Чикириза орденом вожда Карађорђа. Овом приликом је јереја Стефана Дамјановића, свештеника Старе цркве, одликовао правом ношења црвеног појаса.

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Литијска поворка је састављена од верног народа, свештенства, монаштва, ученика крагујевачких основних и средњих школа, јединица МУП-а, одреда Комуналне полиције, ватрогасне бригаде, здравственеих радника, културо-уметничких друштава, кренула преко лепеничког моста, булеваром до Крста где је Митрополит Јован узнео молитве за Град и све становнике. Потом улицом Саве Ковачевића, др Зорана Ђинђића и 27. Марта назад до порте Старе Цркве.

Потом је старањем културо-уметничких друштава: Удружење Срба из Хрватске Смиље и Абрашевић из Крагујевца, уприличен програм поводом Славе Старе Цркве и Литије Града Крагујевца.

протођакон Мирослав Василијевић