У прослави патрона Завода за смештај одраслих лица у Малим Пчелицама учествовали су и: Госпођа Оливера Јововић, државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања; Гордана Дамјановић, помоћница градоначелника за здравство и социјалну заштиту, људска и мањинска права; Марко Јанковић, помоћник градоначелника за развој и унапређење локалне самоуправе; Александар Блануша, председник апелационог суда; Гордана Стојковић, главни виши тужилац; Слободанка Ранковић, главни основни јавни тужилац, Зоран Кочовић, начелник сектора за ванредне ситуације; Вучина Јанковић, начелник косовско-митровачког округа, као и многи други директори установа здравствене и социјалне заштите широм Србије.

На самом почетку, Митрополит шумадијски је извршио чин освећења новог живописа храма Светог Луке Кримског.

Након прочитаног јеванђеља, Митрополит шумадијски се обратио беседом:

„Срећна слава овоме храму, срећна слава овоме заводу, чији молитвени заштитник је свети Лука Кримски. Данас смо овде, браћо и сестре, сабрани у овоме храму, њему посвећеном. Ми смо се, у ствари, сабрали да прославимо великог угодника Божијег, великог молитвеника и заступника, заштитника не само овог храма него и целог овог завода. Да га замолимо да Бог, пре свега, подари више знања, више жртве — јер никада није превише знања, никада није превише жртве — да подари онима који овде лече људе, а онима који се лече да дарује утеху, душевно и телесно здравље. Свети Лука је, браћо и сестре, био човек као и ми, од наше крви и тела. Био је по позиву — нећу рећи по струци, него по позиву — лекар. А позив не познаје време. То није нешто као фабрика, да радиш од 8 до 10 сати. Позив значи да човек мора бити увек спреман да се одазове ономе ко тражи помоћ. Такав је позив лекарски, као што је и свештенички, као што је и родитељски. Може ли родитељ, када га дете пробуди у току ноћи, и каже: „Мама, тата, помози ми“, да остане нем, да остане глув? Не може. Тако ни лекар, тако ни свештеник не може да остане равнодушан према онима који му се обраћају. И Бог се неће оглушити на наше молитве које данас узносимо за све који овде служе и лече. Ако смем да кажем, и данас се молим Светом Луки да од Бога испроси снагу — и духовну и телесну — пре свега нашој директорки, која води ову установу, али и свим њеним сарадницима.

Јер један човек не може много учинити, али може бити подстрек другима. А највише се може урадити у заједници и са заједницом. Зато нека Господ пошаље снагу и утеху и онима који лече, и онима који се лече и траже душевну и телесну утеху. Свети Лука је чинио чуда исцељења, као што видимо у његовом житију, пре свега вером у Бога и љубављу према онима који страдају. Сам Господ наш Исус Христос рекао је: „Све је могуће ономе који верује.“ А ономе који нема вере — њему ништа није могуће. Онај ко има поверење у Бога, тај има и поверење у ближњега. Господ, када је хтео да излечи оне који су му прилазили, питао их је: „Верујеш ли да ја могу да те исцелим?“ Када је чуо одговор болесника, тај њихов вапај, ту жељу да оздраве, Он је одговарао: „Нека ти буде по вери твојој.“ Заиста, све нам бива по нашој вери. Каква нам је вера, такав нам је и живот. Ако имамо јаку веру, нећемо се спотицати о сваку препреку. Вера нас носи и у невољама, у болестима, у тешким тренуцима. Онај који има веру, чак и у самртном часу тај тренутак лакше подноси. Јер има веру у Бога и у вечни живот. Да тога нема, човек, када дође последњи час, не би знао шта да ради.

Зато имати веру значи не падати у очај, какве год да су прилике. Када се вратимо Христовом лечењу, чујемо болесника који одговара Господу: „Верујем, Господе, помози моме неверју!“ Често мислимо да имамо јаку веру. Али, то је питање. Вера је, како каже Јеванђеље, зрно горушично — ситно кад се посеје, али када узрасте, и птице се у његовим гранама населе. Вера је као квасац — ставимо га у тесто, не у фрижидер, него на топло. И топлота га диже, подиже цело тесто. Тако и вера, кад се негује, она расте и даје снагу. Човек који мисли да има велику веру, често у ствари има малу. Он жели да докаже супротно од онога што јесте. Као што људи желе да изгледају бољи, паметнији него што стварно јесу. Сами апостоли, који су гледали Христова чуда — васкрсења, исцељења — молили су: „Господе, научи нас да се молимо.“ То је важно. Јер кад знамо да се молимо, онда знамо и да се смиримо. Молитва није само оно што изговарамо. Она је оно што обузима цело наше биће — душу, срце, ум. Она пролази небо, земљу, планине, воде. Снажна је молитва, али само она која је прожета вером и љубављу. Зато тражимо, молимо. Замолимо Светог Луку да он испроси од Бога оно што нама недостаје“.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована