Током Литургије Митрополит Јован рукоположио је јерођакона Спиридона у презвитерски чин, а монаха Петра у чин ђакона.

За певницом су појале монахиње из манастира Липар.

Након прочитаног Јеванђеља Митрополит је узнео беседу и том прилико рекао:

“Овај кратак одломак из данашњег Јванђеља које смо сада чули веома је садржајан, веома је повућан, иако смо га запамтили добро, иако поступимо по овоме што нам данас Јеванђеља каже, онда заиста поред свих искушења и неволја које свакога од нас налазе у животу, нема потреба да се плашимо. Нема, јер Господ је са нама. Само је питање колико смо ми са њиме. Овде данашње Јванђеље управо нам говори, браћо и сестре, сам Господ Иисус Христос нам говори, када је он позвао своје ученике на службу, и када је слао у свет да проповедају њега, то је негово Еванђелје, он им није обичавао никакве угодности. Напротив, већ им је говорио какве ће све неволје у свом животу имати. Али те њихове неволје нису биле толико од њих самих, него од оних који су били против Еванђелја, против проповеди самих апостола. И казао им је да ће у животу доживљавати, и да ће их људи гонити, прогонити, мучити, убијати. Али, не бојте се, каже, све што вам људи чине, мене ради. То је вама на спасење. И онда је Господ, браћу и сестре, управо њима казао апостолима, ево ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите мудри као змије, а безазлени као голубови. Ако погледамо историју хришћанске цркве, ми ћемо видети, браћу и сестре, да хришћани су управо као овце међу вуковима. Увек су нападани, али нису побеђивали. Нису побеђивали ти који су их нападали. Зашто? Зато што су они имали прво Христа у себи, а онда су имали Христа изпред себе.

И ако сте посматрали ове бесловесне овце, пасу, на пример, на некој ливади, и када примете да иде вук, где овце погледају на прво место? Прво што погледају браћо и сестре, гледају где је њихов пастир, где је њихов чобанин. И ако је ту чобанин, и ако можда и оне несвесно знају да не може од вукова да их одбрани, али они имају наду у њега, они имају поверење у њега, они имају веру у њега, то пастира да ће се он борити за то своје стадо које чува, па до краја живота и до последње капи крви. Тако и ми треба да, браћо и сестре, имамо у животу, да схватимо да увек Христа имамо испред себе. Али, понављам, испред нас неће бити Христос ако га прво немамо у нашим срцима. Јер ако имамо Христа у њега, Христа испред себе, и гледамо у њега, ми смо онда победници. Сетите се само, када је Христос ишао по мору као по води, као по суху, и кад су апостоли га видели, кад су мислили да је утвара, да је нека превара, кад имје он казао, не плашите се, ја сам. Пазите. Они се уплашили. А имали за човека ишта боље уплашеног човека, него кад је уплашен, узнемирен, несигуран, да неко да му каже, да дође и да му каже, не бој се, ја сам с вама. Заиста, то је највећа радо за човека. И сад кад је апосол Петар, као што ви боље знате то од мене, кад се уверио да је то Христос, да није никаква утвара, он хоће да провери, човек је од крви и меса, још није Дух Свети сишао на апостоле, они још увек размишљају као људи, па каже, ако си ти Христос, каже ми да дођем к тебе по води. Шта му је Христос го говорио? Хајде. Пошао је Петар, и он је ишао по води, као по субу, као што је Христос. Али докле је ишао? Све дотле, док је стално гледао у лице Божије. Све дотле, док је имао Христа испре себе, и док је имао веру у Христа, да му ништа не може се догодити, али човек је човек. Мало гледао Христа, мало скрене поглед. И он је скренуо, Петар је скренуо свој поглед са Христа, и шта је видео? Видео је узнемирено море. Видео је буру. Уплашио се. И тада је почео да тоне. И шта је изговорио? Господе, спаси ме. Шта му је учинио Христос? Пружио руку. И казао, ходи, хајде, дођи. Рекао му је, маловерни, што си посумњао?

Да, браћо и сестре. Сумња је тешка духовна болест. Сумња је заиста једна опасна болест, а њу само можемо лечити Христом и вером. Човек почне у својим мислима да сумња у некога, у нешто и било шта. И ако он ту мисла у своју, што кажу, не пресече, онда ће почети да се храни том мишљу. И онда ће почети да сумња, а сумња онда производи много што шта и теже духовно, ако ћете и телесно стање. Дакле, браћо и сестре, овде нам Христос каже да будемо мудри. Да, будите мудри као змије, а безазлени као голубови. Заиста нам треба мудрост да се одржимо и као људи, али да се одржимо и као хришћани. Да се одржимо као народ Божији. Зато нам треба мудрост, јер на мудрост се увек удара. Коју мудрост? На божанску мудрост. А ко удара на божанску мудрост? Онај који мисли да је мудар у овоме свету. Који мисли, јас сам паметан, мудар, не треба ми никакви савети, не примам нићије савете, немам потребу, ја знам. И то истицање своје ја, истицање свога ега, у ствари човек несвесно показује да је слаб. Као што неискрен човек, он ће, што каже наш народ из петних жила, да се труди да докаже супротно од онога што је он. Али на крају се то све открије. Дакле, Христос нам у данашњем Јеванђељу, драги моји, каже Будите мудри као змије, а безазлени као голубови. И другим речима, данашње Јеванђеље нам говори, као што чујемо о мудрости. А онда треба да поставимо питање, шта је мудрост? Да ли је свака моја мудрост мудра? На то треба одма да се сетимо премудрог Соломона, који је дао тако диван одговор, шта је мудрост. И он је рекао, почетак мудрости је страх Божији. Пазите, браћо и сестре, а мало пре већ сам нешто рекао о страху. Почетак мудрости је, каже, страх Божији. И заиста, браћо и сестре, тамо где има страха Божијега, мудрост човека приводи Богу. А тамо где нема страха Божијега, где мислим да немам потребу, ја сам све и свја, е тамо где нема страха Божија, мудрост човека води у злобу. Води га не само у злобу, води га у пакост, води га у гордост, води га у сујету. Јер онај који има страха Божијега у себи, он слуша Бога и живи по Бога. Не оног страха нашег људског, да ми се плашимо сад од некога овога онога, нема ми потребу да се плашимо Бога.

Бог је љубав. Али треба да имамо страх да се не огрешимо у ту љубав његову, а његова је љубав већа од родитељске љубави наше. А ко нас више воли него отац и мајка, је ли тако? Али Господ каже, ако мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити. Дакле, браћо и сестре, развијати мудрост без доброте, то води човека у злобу. А развијати доброту без мудрости, то човека води у глупост. И што је најгоре, то човек не види да иде у глупост. Не проверава себе, јер је пун себе. Заситио је себе собом. Казао је себи, ама ти си то, тај, тај, нема шта да се плашиш ни од кога. Ти све знаш. Тај који каже да све зна, браћо и сестре, верујте ми, тај скоро ништа не зна у Богу. Ништа не зна у Богу. А он ће се упирати свим силама да докаже да он све зна. Дакле, браћо и сестре, човек који има страха Божјега у себи, он се труди да не повреди Бога. А онда исто тако се труди да не повреди другога, ближњега. И све нам ово говори да је почетак мудрости у ствари, браћо и сестре, слушати реч Божју. Али није довољно слушати реч, само слушати реч Божју. Него да слушамо и да испуњавамо. Господ је није рекао, благо ономе који научи нешто, него благо ономе који научи испуни. А не можемо испунити ако нисмо научили. Ако нисмо научили, како ћемо испунити? Дакле, браћо и сестре, зато све што људи у овоме свету сматрају за мудрост. А није та мудрост од Бога човека и не води Бога човеку? Погледајте, све ти оци кажу да то је лудост. То је лудост. И погледајте једног опростите на изразу тврдоглавог човека. Који ће да слуша и кад му неко даје савете, али чим се окренуо ради по своме. Па шта је то него лудост? Лудост, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, мудрост је не у једној врлини. Неко ће казати, ја сам мудро, у девствености. Хоће ли то само да те спасе? Неће. Него, мудрост није у једној врлини, него у збиру свих врлина. Мудрост је, браћо и сестре, живети у Богу и живети по Богу. То је мудрост. Мудрост је сачувати душу своју за вечни живот. Е, ту заиста треба на мудрост. Али до те мудрости не можемо да дођемо без благодати Божије. Без помоћи Божије, без силе Божије. Мудрост је, браћо и сестре, клонити се од греха и зла и чинити добро. Поседовати врлине и, како то каже апостол Павле, и не надимати се. Љубав изграђује. А ово све друго надима, браћо и сестре. Значи, мудрост је не хвалити се собом. Мудрост је не гордити се. И то је, у ствари, својство, како бих мого да кажем, узвишене управо мудрости Божије. Мудрост је не узлоупотребљавати дату слободу коју нам је Бог дао. Ништа страшније нема него кад човек злоупотреби слободу. Јер човек управо том датом слободом највише личи на Бога. Али кад злоупотреби, он зна се на кога личи. И овог пута ћу споменути што ме увек одушевјавало кад сам читао Достојевскога, када он говори о мудрости, па каже, шта је мудрост? Питају га. Каже, за мене је мудрост да не учиним зло другоме.

А имаш право. Можемо да чинимо и зло. Можемо да верујемо Богом и да не верујемо Бога. То је нама све слобода. Али слобода тражи одговорност. Ми данас хоћемо све да радимо, али неће одговорност. А слобода без одговорности на шта личи? На Бога не. Па ни на човека право га не личи, браће и сестре. Дакле, шта значи да не злопотребимо дату слободу Божију? То значи, браћо и сестре, ако нам се укажи прилика да чинимо добро, онда треба да чинимо добро. Али кад нам се уклажи прилика да учинимо зло, да се клонимо зла. Е ту нам треба та божанска мудрост. Не да се ослањамо на своју мудрост. А то не значи да човек лишава себе као и личност. Не. Него да се не понесемо својо мудрошћу. Јер шта мудрост таква одвести у гупост. Дакле, браћо и сестре, ако нам се, понављам, укаже прилика да чинимо добро, учинимо га. Али ако нам се укаже прилика да чинимо зло, да се клонимо. Мудрост је, браћо и сестре, држати испружене руке. Али не само испружене руке да узимамо. Него да држимо испружене руке, да дајемо. Јер ништа не можемо да добијемо ако претходно нисмо нешто дало. И немаш право ни да тражиш. Шта тражиш, да добијеш, а нис ништа дао. Шта тражимо, да добијемо од Бога, а нисмо ништа Богу учинили. Нисмо се молили. Да не направљам даље, ви то боље знате. Дакле, браћо и сестре, мудар је онај човек који са обазривошћу и разборитошћу говори о Богу и који говори о врлинама. Али не који толико говори о Богу и о врлинама, него који живи по Богу и који живи по врлинама. Дакле, браћо и сестре, човек кад живи по Богу и по врлинама, усваја и он живи по њима и то предлаже. Дакле, такав човек предлаже и другима. Примери су много бољи од рећи, значајнији од рећи. Зато неки пут боље је кад ћутимо, а на примеру покажемо. Неко кад причамо, а примери на другима показује. То је оно што свети Антоније каже, кад сам год, каже, проговорио, увек сам се покајао. А кад сам ћутао, никад се покајао нисам. Дакле, браћо и сестре, ми не смемо да се поносимо својом мудрошћи. То лепо говори св. Владика Николај , каже, не понеси се мудрошћу ни туђом, јер није твојоа, ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Дакле, браћо и сестре, немој да се поносимо својом мудрошћу. А да не би се понео својом мудрошћу, треба да имамо смирење. Треба да имамо вере у Бога. Треба да верујемо. Треба да поверујемо у Богу. А ово што каже, будите мудри као змија, безлазени као голубеви, безлазен је као голуб, у ствари онај човек ко и не помишља да се освијети ономе којиму зло мисли и којиму зло чини. Пазите, и не помишља, е то је безлазенство. А безазленство значи чистота. Чистота, браћо и сестре, нама треба та чистота и духовна и телесна. На првом месту духовна чистота. Дакле, људи могу бити речити и јесу људи речити. Има, хвала Богу. Људи могу бити слаткоречиви, што би рекао наш народ. И говорити речи о мудрости људској или о знању људском, али ако све на себе немају печат богочовечански, такви људи нису од мудрости, нису од истине и у ствари што је најважније не казују истину. Знајмо, браћо и сестре, само у Христу су све ризнице знања. И мудрости сакривене од памти века, како каже Еванђеље, јер је он само мудрост и он је само знање. Једини Христос зна све, а ми ћемо често чути па кажемо ја знам то, ја знам све, човеч. Шта знаш? Па ми не знамо шта је у човеку осим духа Божије који је у њему, а вамо се нешто прсимо да, опросте на овом изразу, прсимо се да кажемо да знамо. Како ћемо да знамо ко нисмо се научили? Како? Или смо нешто научили и остали на том нивоу, а Бог је човека створио да он узраста, да се он оплемењује, да се мења, да узраста у врлинама.

Подобљавајте се до пуноће раста Христовога, каже Апосло Павле. Зато мудар је онај човек који живи Христом, који живи за Христа, у Христу и са Христом. А све без Христа је пропаст. Све без Христа је, баш онако како каже Апосло Павле, лудост. И тада човек, каже Апосло Павле, лудује. Знање надима, а љубав усавршава. Знање, које знање? Оно знање које ми стичемо без Бога и које није усмерено ка Богу. Много смо у историји Хришћанске цркве, браћи и сестре, имали мудрих људи, образованих људи. Али нажалост, одвели су и себе, одвели су и друге у пропаст. Управо због те своје мудрости. Зато смиримо се пред Богом, да би задовили мудрост о животу. И да би из себе избацили то своје его, то своје ја, избацили из себе годност Бога. “

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Поучно слово приликом рукоположења у презвитерски чин:

“Литургија је тајна цркве. Литургија је тајна на тајнама. Литургија би требала да буде све у нашем животу. А да би литургија била у нашем животу, треба да се трудимо да литургијски живе. И кога се клонимо, паднемо, посустанемо, да се сетимо литургије, да се сетимо светиње коју добијамо на светој литургији. А шта задобијамо? Господа, Христа, браћа и сестре. Бога задобијамо. И Бога уносимо у себе, кроз Свету Тајну причещћа. Велики је, браћо и сестре, дар, и ту треба да будемо благодарни Богу, што нам је Бог дао литургију. Што нам Бог даје да можемо да учествујемо у литургији. Не да присуствујемо, него да учествујемо. Једно је присуствувати, друго је учествувати. Ми данас имамо још један дар Божији, а то је што ће данас, јер родњаком Спиридон, сабрат ове свете обителји, бити рукоположен у чин свештеника. Па да се замолимо Богу и да молимо Бога, да благодат који он данас прима, да остане у њему, на њему, да га благодат Божија чува и штити. А чуваћете, браће Спиридоне, благодат уколико ти будеш чувао благодат. Благодат се, дете моје, лако задобија, али веруј ми да се још лакше губи. А човек без благодати дали се може назвати човеком? А шта је у ствари благодат? Благодат је сам Христос. И човек без Христа шта је? Кљуштура, како каже Апостол Павле. Зато те молим, а и молим се Богу да ти помогне да ову благодат коју данас примаш, а та се благодат не даје свакоме, дете моје, него само изабранима. И тебе је Бог изабрао. Као што је свакога од нас изабрава. Е само је сада важно дали ћемо оправдати своје изабрање или ћемо посрамити своје изабрање. Ти ћеш благодат, брате, сачувати ако будеш веровао. И ако будеш обнављао, ако будеш стално, узрастао у вери. Ти ћеш благодат, Божију коју данас примаш, сачувати ако будеш имао и сачувао ону хрищћанску најважнију врлину, то је смирења. Док будеш имао смирења, биће благодат уз тебе и са тобом. Кад те напусти смирење, онда значи да долази гордост. То је супротно од гордости смирење. Кад те напусти смирење, заузима гордост. А онда човек кад постане горд, онда га као што каже апостол Павле, ђаво га плете у своју мрежу и онда он често и није ни свестан шта ће. Док будеш имао смирења и вере, ти ћеш бити послушан Богу, ти ћеш бити послушан себи, ти ћеш бити од користи и себи на спасење, али ћеш бити и у користи и овој светој обитаљи и братији. Зато те молим, ти ћеш оданас служити литургији. Како је то величанствено, како је то узвишено. Да ти данас позајмљујеш Богу своје руке, јер чиниш радње литургијске. Ти данас позајмљујеш Богу свој реч, свој језик. И зато те молим да са страхом и љубављу приступаш свим светим тајнама, а посебно тајни цркве, то јест тајни литургије. Да се припремаш, коко је то човеку могуће, а ако се будеш припремао и са страхом служи обожанствену литургију и друге свете тајне које будеш свршавао, то ћеш осетити кај завршиш литургију. Осетићеш јел имаш радости, си задобио радост, или си остао онај исти какав си ушоо у цркву, како си изашао. А литургија је радост, јер то је Христос. Зато нека ти ово данашње рукоположење буде на спасење. Да увек се сећаш благодати Божије, да оно што примаш данас, преко полагање руке Епископа на тебе, а то је предавање благодати Божије. То је то, у ствари, прејемство које православна црква једино очувала од Господа Христа и светих апостола, па до данашњега, и верујем, уверен сам да ће до краја бити. Е то да чуваш и да будеш увек свестан, да данас примаш оно што ни ти, ни ја нисмо достојни. Нико није достојен да приђе и да се приближе, није камо ли да служи литургију, тако читамо у молитве литургијској. Нисмо слаби, али се ми узнаму у милост Божије. Ми се узнаму у оно што ћеш ти чути данас, приликом твог рукоположења, та божансква благодат која надоместује све оне људске недостатке. Али она ће надоместити и твоје и моје недостатке, ако ми желимо да нам благодат то надомести. А желићемо ако се смиримо. Ако не смиримо се, онда и моје и твоје рукоположења не ће набити нас насење. Не мислим да те овим плашим, напротив, треба да се охрабиш и да стално, кад сужиш божанствену литургију, посебно, понавља већ неколко пута, да стално имаш на уму и да прилазиш са желљом да те она оснажи, да те она укрепи. Али кад будеш изгубио смирење, онда ће благодат отступити. Онда ћеш, брате, доћи у стање гордости. А шта каже Христос? Да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Нека ти ова данашња благодат коју приимаш буде на спасење, као што рекоох теби, игуману, братији, овде, и свакоме ономе који долази у ову светињу и са којима долазиш у контакт. То би било најбоље да светиш благодаћу Божијом, не да ти сада себе правиш како си у благодати, него у смиренњу. А кад си у смиренњу, тај који долази код тебе, код мене, он ће видети је ли благодату или није. Нека ти буде срећно и благословено!”

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Поучно слово приликом рукоположења у ђаконски чин:

“Ево данас, како би смо ми рекли црквеним језиком сугубе, сугубе, двоструке, троструке, благодати. А то је што ће данас ипо ђакон Петар сабрат овог манастира бити рукоположен у чин ђакона. Па да се сви помолимо Богу за њега, да га Господ сачува у цркви својој, а и њега да замолимо да се он данас моли за нас. Он је данас најприснији према Богу. Драги оче Петре, данас и ти примаш ђаконски чин, примаш благодат Божију. Као што сам рекао за оца Спиридона, све то важи и за тебе и за мене. Молим те да чуваш ову благодат и моли се, а и молим се да ти Господ даје снаге, мудрости, бодрости, смелости, да се молиш да ти Бог даје здравља и духовног и телесног, да те Бог очува у овоме звању, јер ђакон значи онај који служи. Мислимо да је то нешто што је ружно на крају, међутим није. Прави слуга је мудар човек, зашто? Зато што он мудро слуша шта му господар каже. И ако испуњује оно што му господар каже, он ће се спасити. Чак и ако тај господар гледано на људску страну и каже нешто што није по твојој или мојој логици, немој ти да се збуњујеш. Ти изврши послушање и послушност и зато ћеш добити награду. А ако је послушање дато што није у духу цркве, то тај ће да одговара. Зато данас буди срећан, као што смо и ми срећни. И Богом благословени да данас будеш рукополошен. Буди срећан што те Бог удостоио овога чина и ове свете службе. Нека те Господ укрепи, нека те Господ чува, а чуваће ће се онолико колико будеш веровао. Све је могуће оним којима верају. Хвала Богу ти си и на својствен начин показао да верујеш. Ја зато те молим да останеш чврст у вери. А ко верује, њему нико ништа не може. Нека си срећан, нека си Богом благословен!”

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован архијерејском граматом одликовао је Милана Томовића из Крагујевца, као и Зорана и Ружицу Швиковић из Крагујевца, док је Архијерејску захвалницу дао Николи Савићу из Драче и Љиљани Васојевић из Крагујевца.

Након Литургије сабрање уследила је трпеза љубави коју је припремило братство овог манастира.