Појали су Српски православни појци из Београда.

Поучавајући верни народ након прочитане јеванђелске перикопе, митрополит је истакао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже Вам Бог браћо и сестре.

Нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у овом Светоме, малом по обиму храму. Али сваки храм је браћо и сестре велики онолико колико су велика срца и душа оних који у храм долазе. И заиста браћо и сестре данашње Јеванђеље које смо овде сада чули, оно нам говори једну велику мудрост. Говори нам браћо и сестре једну велику тајну, а у исто реме једну велику истину. А та истина да је Господ наш Исус Христос Спаситељ, свезнајући, свевидећи, да је он рибаре Галилејске учинио ловцима људи како каже данашње Јеванђеље. Зашто он спомиње лов рибарима? Па зато што су то људи били браћо и сестре прости. Биле су неуки у смислу ових земаљских наука, али људи који су били чистога срца. Из данашњег Јеванђеља можемо видети како су ти прости људи, неуки понављам, када их је дохватио Дух Свети,како су апостоли браћо и сестре бескрајно велики. А у исто али у исто време можемо видети како смо ми људи у односу на њих бескрајно мали. Мали о чему? И у чему је била у ствари та величина светих апостола? Њихова величина је била у томе што су они на Христов позив као што смо чули да пођу за Христом оставили све. Пазите оставили и оца и мајку и жену и децу. Оставили посао од чега су живели јер њихов је посао, живели су од рибарења браћо и сестре. Све су то они оставили и шта су урадили, пошли су за Христом. У томе су велики! Пошли за Христом! Они су и то учинили браћо и сестре онда када нису упознавали Христа. Пазите они нису познавали Христа. Јесу чули о Христу али нису познавали Христа. Јер Христос браћо и сестре њих није уверио да је он Господ да је он Спаситељ. Није их уверио јер није учинио у то време до тог времена ни једно дело велико на пример да озрави болесника,да васкрсне мртваца па да се човек увери. Не. Тада Господ није ништа био учинио.

И заиста можемо поставити питање како је могуће да су ови људи без ичега пошли за Христом. Како како су то урадили? Па зато браћо и сестре што су осетили да присуство Бога људе чини светим. Људе чини великим. Чини их великим у толико да препознају шта је истина а шта није истина. Да препознају онога који учи о истини и говори о истини од онога који у ствари не познаје и не зна шта је истина. И заиста браћо и сестре верујте сваки човек који има Бога у себи и живи са њиме може препознати управо једино Богом праве вредности. У сваком смислу а поготово препознати браћо и сестре праве вредности човека. Човека као иконе Божије човека као слике Божије. Ето зато су они велики.

Е онда можемо сад да поставимо питање зашто смо ми тако бескрајно мали у односу на апостоле. Зашто? Запитајмо се ево на пример сада сваки од нас ти и ја брате и сестро замислите да дође сада један непознат човек овде међу нас. И да каже Јоване Милане Петре Марко Милојка хајдете за мном. Да ли бисмо ми пошли? Сумњам. Него бисмо као људи одмах почели да питамо чекај човече ко си? Шта си? Куда нас водиш? Куда нас позиваш? Шта нам обећаваш зато што ћемо ми поћи са тобом? Дајеш ли нам неку хајде да тако кажем гаранцију? Људи данас траже гаранцију јел тако? Да ли нам ти дајеш гаранцију? Не ништа они то не питају браћо и сестре. Зашто? Зато што су у гласу самога Спаситеља препознали да то није био глас обичног човека. Да то није био глас неког преваранта, опростите што тако говорим, него да је то био глас који је њима уливао поуздање. Који им је уливао поверење.

Јер замислите оставити породицу и одрећи се и породице и оца и мајке и деце и жене и свега иметка свога и поћи за непознатим човеком. То може браћо и сестре само онај ко има велику веру. А свети апостоли баш у том позиву када их је Господ позвао, браћо и сестре, у њима се проширила истинска вера. Дакле браћо и сестре они су да тако кажем у гласу тог позива препознали Бога. Кога Бога? Онога који надокнађује све оно што ми браћо и сестре, што човек сматра да ће изгубити ради Христа. И знајмо, све што мислимо да губимо ради Христа он ће нам то надокнадити. Али кад губимо нешто а не у име Христа онда ће се то нама наравно, што би рекао наш народ, осветити. Дакле браћо и сестре Господ све то враћа многоструко. На сад је само питање да ли смо ми тога свесни. Да ли чујемо позив Христов. Јер Христос није само позвао апостоле онда за свагда и никога више. Не. Он је преко апостола позвао цело човечанство. Он је преко апостола позвао сваког човека. Али истина никога Господ не приморава да ми пођемо за њим. Не. Господ нам је дао слободу да се ми опрделимо за ким ћемо да идемо. И човек је тај који одлучује за ким ће да иде. Човек је тај који одлучује ко ће га водити. Ако изаберемо доброг вођу онда знамо да смо на добром путу. Али ако изаберемо лошег вођу ми ћемо пропасти заједно са њим, јер како каже Јеванђеље “Кад слепац слепца води оба у јаму падају”.

Ми браћо и сестре, овдашњи људи, ововремени људи немамо шта да се питамо ко је Христос. Нама се Христос открио. Нама се Бог открио. Нама се открила Света Тројица онолико колико је нама потребно за спасење. Jер ми никада суштину Божију не можемо сазнати. Али довољно нам је све откривено онолико колико је потребно за спасење. Зато ће свети апостол Павле рећи за оне, хајде да тако кажем, радознале људе који би хтели да завире тамо где не смеју још да завире. Који би хтели да просто скину завесу да виде шта је то иза те завесе. А апостол Павле каже каже не. Та ће завеса бити скинута у своје време. То јесте онда када човек буде себе припремио. Када човек буде уселио Бога у себи и кад буде живео Богом, кад буде живео Богом, Црквом и када буде живео Јеванђељем браћо и сестре. И овај позив Господа Христа апостолима кажем није само за апостоле. То је позив који браћо и сестре траје од оног тренутка кад је Господ позвао, кад је Господ ходао по овој земљи и тај позив трајаће до краја света и векова. Само је питање да ли чујемо позив. И чији позив ту чујемо. И за чијим позивом полазимо. Јер човек поготово у данашње време чује много шта па га све то заиста оптерети. И он у таквој у таквом стању ако нема Христа у себи ако нема вере лако ће се одазвати и позиву онога који му ништа заиста не може да да. Дакле браћо и сестре тај позив Христос као што рекох упућује свима нама. И данас и сутра и до краја векова.

Шта се у овом Христовом позиву заправо догодило браћо и сестре? Догодило се то да су апостоли иако нису као што рекох чули да је Христос пут истина и живот, али су осетили. Ево на пример како бих то могао да практично пресавим и себи и вама. Дете новорођено оно не зна, не познаје ни оца ни мајку јел тако? Али оно осећа. Оно осећа да је тело од њиховог тела. Оно осећа да је било у утроби мајчиној. Па ви мајке то најбоље знате кад се дете заплаче кад га присклоните у своје груди кад оно осети мирис коже мајчине у ствари осети мирис свој умири се. Тако су и апостоли браћо и сестре осетили да је Христос управо пут истина и живот. Да благодат Духа Светога који зрачи на све оне који живе по Христу да су они тако препознали Христа. Тај непознати човек је стао управо пред те, као што рекох, неообразовене и просте људе али што је најважније од свега то су били људи чистога срца. То су били људи браћо и сестре скромни, истинољубиви, правдољубиви. А ми данас некако све често гледамо да ли је тај неко ко хоће да ме води да ли је завршио неке школе. Треба да се завршавају школе. Треба да се учи. Али школа не може сама по себи да човека направи човеком. Оно што често говорим браћо и сестре оно што се не понесе са кућног прага. Верујте да ни једном дипломом то се не може добити. Зато је управо најбоља школа најбоља учионица родитељски дом. Породица. Зашто говорим породица? Па зато што нам је данас породица у једном лошем стању. Породица која је разбијена. Породица у којој скоро да и немамо правих разговора. А још горе је ако родитељи не умеју да дају смисао живота својој деци. Јер таква ће деца лутати. Таква су нам деца на на улици. А може ли улица направити човека човеком? Могла би кад би се то на тој улици све говорило оно што је божанско. Кад би се чинило оно што је вредно што је хришћанско. Имамо ли тога данас? Усуђујем се рећи да ми немамо браћо и сестре. И опет ћу поновити Христос нас позива и данас. Он не тражи браћо и сестре да се ми како бих рекао данас одрекнемо ни породице ни својих најближих и најдражих али шта тражи? Да се одрекнемо себе. Којег ебе? Онога грешног човека, злобног човека, пакосног човека, нехришћанског човека. Да се одрекнемо својих страсти својих слабости својих грехова својих падова. А ми сви падамо браћо и сестре. Сваки од нас пада али треба човек да буде свестан да је пао. И не само да је свестан да је пао него да осети да је пао. Јер кад мало паднемо па се не повредимо као да нисмо ни пали јел тако? Е Бога ми кад се добро окрваримо е онда видимо да смо пали. А шта онда треба?Да тражим помоћ. Да тражим нечију руку да ме извади да ме подигне пошто сам не можеш. Или како то, не знам да ли има овде, у мом селу каже човек кад падне са крушке он мора прво да седне па да се мало одмори па да покуша да устане. То јесте да схвати због чега је пао. То је врло важно браћо и сестре да знамо због чега смо пали. А највише падамо због слабе вере. Највише падамо због гордости. Највише падамо због сујете. Највише падамо због охолости и највише падамо од усамљености што хоћу да будем сам. Нећу другога поред себе. Е чим си пожелео и мислиш да ти не треба тај други поред себе ти си већ пао. Јер тај други поред тебе, поред мене он је у ствари наш ослонац на кога можемо да се ослонимо па и кад падамо. Ал ако немаш никога поред себе немаш ништа за шта ћеш да се ухватиш. Вера ти је ослабила. Љубави нестало. Наде нема и онда заиста падамо.

Дакле браћо и сестре нас Господ као што рекох позива сваког тренутка. Он позива нас и данашњом овом Светом Литургијом. Чујете на пример на свакој Литургији где кажемо горе имајмо срца. Да ли на тај позив свештеника, ђакона да ли заиста ми подижемо своје срце или нам оно остаје на оном месту где смо га ми тамо ставили? А оно ће се подићи кад чује тај умилни глас цркве да подигнемо срца горе, да уздигнемо срца горе. А срце ће се уздигнути ако нам је чисто. Ако је прљаво неће се подићи. А у срцу што често говорим браћо и сестре је и добро и зло. И Бог и ђаво. И заиста ако човек не узме Бога за вођу узеће овог ђавола. А онда ако нас узме ђаво под своје како каже апостол Павле он нас врше као пшеницу. Шта ђаво највише користи кад хоће да загосподари човеком? Прво да му избије веру. То је вера да не постоји Бог. А чим ми верујемо да не постоји Бог онда не можемо да верујемо и да постоји други око нас и ако гледамо једни друге. Не можемо да Бога примимо онако како треба да примимо као брата као пријатеља онако како нас је Бог примио и како нас Бог воли без обзира и што смо грешни и што смо овакви или онакви. И то не смемо да заборавимо да нас Бог воли без обзира какви смо. Али треба да се,што каже наш народ, ставимо прст на чело па да кажемо чекај па мене Бог воли. Да ли ја волим Бога? А како ћемо да проверимо да ли волимо Бога? Кроз веру. Јер вером усељавамо Бога у себе. Онда можемо да проверимо да ли волимо Бога кроз другог човека. Ако волимо човека волићемо и Бога. Јер ми преко Бога долазимо до човека. А до Бога долазимо опет преко човека браћо и сестре. Позива нас на пример и данас Господ да пођемо за њим. Чујемо јел на крају Свете Литургије када свештеник ђакон каже са страхом Божјим вером и љубављу приступите. Где да приступимо?Па Христу. Неко ће казати где је тај Христос? Не видим га овде у Цркви данас. Па ето га у путиру. На тај позив шта ми примамо браћо и сестре кад се причешћујемо? Ма Христа примамо. Бога примамо у себе. Сједињујемо се са Богом. А ако се не сјединимо са Богом сјединићемо се са оним другим. На пример човек, ако хоћемо да проверимо човека само помоћу с тим са каквим се боље речено човеком дружи онда ћемо видети какав је тај човек. Што би латинска изрека казала сличан сличноме тражи. Грешник неће са праведником. Онај који се служи неистином неће човека који се служи истином. Дакле сваки тражи окружење око себе онакав какав је он. Ако је честит ако је поштен он ће тако тражити да се окружује. Ако није, он ће тражити друге. Јер то је опет на разлог. Шта добија онај који се дружи са поштенима? Он добија Бога. Не само што добија Бога него кад се дружи са поштенима и живи поштено он помаже и другима да иду тим путем поштења. А они други ће се трудити да траже оне друге. Зато ми браћо и сестре који смо крштени који смо кроз крштење ушли у Цркву треба да то знамо да смо ми у заједници са Богом. Да смо ми у заједници са Црквом Христовом као Тело Његово. И зато баш управо сваки од нас је орган тог свеукупног Тела Христовог. И зато сваки од нас је одговоран за ту заједницу. Заједницу Божју. И немамо право да кажемо као што често чујемо е шта они тамо у Цркви раде? Који они? Јеси члан цркве? Онда ако ниси, ако се не осећаш орган те Цркве испусни си. Зато апостол Павле каже ако не можемо да излечимо орган сецимо га да не би заразио други орган. Ту треба да видимо браћо и сестре,да се односно боље речено, да пазимо какве мисли имамо. И да ли ако су ружне мисли да ли их сечемо у корену или пуштамо да мисли пусте своју присуство,своје плодове. Ако пустимо мисли да пусте своје плодове онда почињемо речима оним ружним злим. А кад завршимо са речима онда прелазимо на дело или боље речено на недела. Зато имајмо на уму овај данашњи еванђељски позив да нас Христос позива. Он је ту браћо и сестре и сваки од нас ће да види онолико колико има духовног вида. Уколико му није духовни вид замагљен а човек има телесни и духовни вид и често говорим па сви знамо колики је значај што имамо вид да можемо да видимо један другога да га препознамо. Али шта тек онда рећи за тај духовни вид који много више дубље види него што виде наше очи? Зато је владика свети Николај говорио најопасније за човека кад му се затворио телесни вид а није се духовни отворио.

Нека Господ нам помогне да стално имамо на уму да нас Господ позива. Али морамо чути тај позив. А да би чули тај позив морамо мало да се склоњамо од хуке и буке. А видите хука и бука данас су на сваком кораку не само у нама него у целом свету. Морамо да остранимо ту хуку која нам ремети мир душеван која нам ремети браћо и сестре тај мир са Богом. Е зато је важно да успоставимо мир са Богом. А кад успоставимо мир са Богом успоставићемо мир са собом али ћемо у исто време успоставити мир и једни са другима.

Бог Вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Велика радост литургијског сабрања било је и рукоположење дугогодишњег вероучитеља и чтеца Дејана Јовановића у ђаконски чин.

Митрополит Јован је очински поучио новог ђакона Цркве Божије и између осталог рекао:

“Браћо и сестре, нема већег дела које Бог дао човеку него да служи Свету Литургију!

И то је радост над радостима! А ми данас имамо још једну радост, литургијску радост, а то је што ће данас ипођаконо Дејан Јовановић из Петке бити рукопрожђен у чин ђакона. Он ће бити постављен за другог ђакона у намесништву колубарском.

Па да се помолимо Богу за њега. Да Бог ону благодат коју данас излива преко епископа, да га та благодат чува до краја његовог живота. А њега да замолимо браћо и сестре да се он моли за нас. Данас би он требало да буде најприљежнији, најчистији пред Господом. И зато драги Дејане, данас ћеш као што рекох благодаћу Божијом бити преко полагања руку епископа на твоју главу примити свештени ђаконски чин. Ти си и до данас дете моје служио Господу, а од данас почиње, мора да буде још редносније, још побожније, још молитвеније, још усрдније, да се предаш Господу да би кроз то предавање Богу управо задобио благодат. И заиста, све што те молим јесте дете моје, да се сећаш овога дана, и да се молиш Богу, и да чуваш благодат. И ти ја и сви ми смо добили задобили благодат прво у светом крштењу, а обнављали смо и обнављамо кроз свете тајне и свете молитве, а ти данас добијаш сугубу благодат. Благодат дете моје, се лако задобија али се још лакше губи. Благодат почиње да се губи онда када се вера губи у теби. Кад ослаби страх. Немој страх да се лишиш Бога јер немаш поверења. Него страх да изгубиш страх, да ти буде свеједно. Како ћеш служити светој служби? Како ћеш вршити било шта у цркви? Да се не лишиш страха, да не изгубиш страх од Бога, од цркве. Е то, то је тај страх који је пожељан. И једини страх који нас води Богу, а сви други страхови човека удаљавају и од Бога и од себе и од другога. Све што могу да ти кажем данас јесте да се молиш. Јер што се будеш више молио Богу, што ћеш више разговарати са Богом, јер како кажу Свети Отац, молитва је побожан разговор душе човекове са Богом. А што будеш више разговарао са Богом, онда ћеш више разговарати и са другима, са ближњима. Онда ћеш више разговарати са собом, али не у оном смислу да си одсутан,или оно што каже наш народ кад види да човек иде улицом и прича, каже или прави кућу или је мало скренуо. Дакле, ти кроз молитву, разговараш са Богом. Да, као што рекох да се молиш Богу да ти дода вере. Немој да мислиш сад си ђакон, што мислиш да си владика, па ми не треба вере. И да ми не треба још више вере, не. Апостоли су који су данас као што смо чули изабрани, они су Господа Христа молили да им дода вере. Ипак човеку који се са страхом моли Богу. Кад су они осетили потребу и тражили да се Христос моли за њих, онда треба и ти да се молиш. Ако будеш се молио и ако будеш веру имао, онда ћеш сачувати себе у чистоти. Сачуваћеш себе, дете моје, у смирењу. У оног тренутка кад будеш изгубио смирење, изгубићеш послушност. А по послушности зависи и твоје и моје спасење. Дакле, то су слушање Бога, слушање цркве и слушање Светог Јеванђеља. Данас те молим посебно да када приступиш да са служиш Свету Литургију, да приступиш са осећањем светиње. Да се сматраш недостојним, а не знам да си колико достојан. Јер нико од нас није достојан да се приближи, а камоли да служи, као што се каже у свештеничкој молитви. Да са страхом прилазиш и да себе испитујеш, испитијеш, да ли сам достојан? Свети Јован Златоусти за њега је заиста забележено па каже да никад није сео на горње место где седи епископ. А кад су га питали Владико зашто не седиш на свом месту? Он каже кад приђем том месту, нека ме светост обасја,и ја немам храбрости да у ту светост уђем док се не помолим. Е зато се и моли. Зато ти данас ево пред свима овим народом, народом Божијим, дајем један молитвено правило а то је: свако јутро и свако вече молитве јутарње и пред спавање. Сваки пут кад будеш кренуо да служиш литургију, читаш канон за службу, али не оно мало па мислимо да смо прочитали, то није правило. Да читаш сваког дана дете моје две главе Светог Писма, и по једну главу посланица. Па кад то читаш на молитву, са осећањем да слушаш реч Божију. И док будеш слушао не бој се. А да би слушао треба да питаш. Питање је, како каже наш народ, ко пита тај не скита. Питање који жели да сазна више, да се у Богу речи. Онај који не жели да пита тај мисли да све зна. Бог једини све зна. И данас кроз ово рукоположење, кроз благодат Божију која ће изграђивати и надомесити све твоје људске слабости, благода ће те чувати, благодат Христова, па те молим да чуваш Христа и благодат. “

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Светом Причешћу је приступио велики број верних који је активно узео учешће на Литургији одговарајући на свештене прозбе.

На крају Богослужења, Митрополит је честитао рукоположење и верном народу поделио благослов и иконице. Заједничарење је настављено трпезом љубави.