После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

„У име Оца и Сина и Светог Духа, браћо и сестре, данас прослављамо једног великог угодника Божијег, великог светитеља Божијег, преподобног Онуфрија Великог. С правом га је Црква назвала Великим, а он је заиста био велики, браћо и сестре, у молитви. Он је био оличење молитве, оличење поста, подвига, труда. Он је био човек који је био сав испуњен Духом Светим. Он је управо Духом Светим, браћо и сестре, помагао свима онима који су у невољама. Онако како каже апостол Павле: „Један другога у невољама носите и тако испуните закон Христов.“ Он се увек налазио ту кад је неко био у невољи, у некој муци, у проблемима — било телесним, духовним или психичким. Заиста, он је све то Духом Светим лечио и просвећивао. И управо овај данашњи апостол, који смо сада овде чули, браћо и сестре, говори нам апостол Павле управо о Духу Светоме. Зато он каже: „Браћо, ако упадне човек у неко сагрешење, у неки грех, ви духовни исправљајте такве Духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан.“ Дакле, заиста, браћо и сестре, овај угодник Божији, преподобни Онуфрије Велики, он је чувао себе. Од чега? Од греха, од смрти, од ђавола, али највише је чувао себе од самога себе. Јер човек, браћо и сестре, можда и има неке непријатеље, али људи често измишљају непријатеље. Замисле некога, ако их не воли, одмах га претворе у непријатеља. А у ствари, човек нема толико непријатеља — он има три основна непријатеља: грех, ђавола и смрт. И онда — самог себе. И заиста, браћо и сестре, ово што смо чули, како каже апостол Павле — да онај који упадне у сагрешење, да га они који су Духом Светим испуњени исправљају, али Духом кротости, не надменошћу, не неким осећајем да су нешто више научили, него управо они који су научени Духом Светим, и који поседују Духа Светога — тај је прави учитељ. Дух Свети усмерава и оно што је човек научио од земаљске науке, Дух Свети то каналише за његово спасење и за његов живот вечни. И заиста, слушајући овај данашњи апостол, можемо да кажемо какве дивне, поучне и утешне речи нам је дао свети апостол Павле. Он нам, у ствари, говори, браћо и сестре, да уколико смо у заједници Цркве — понављам, уколико смо у заједници Цркве као Тела Христовог — утолико се бринемо не само за своје спасење, него и за спасење другога. Јер ми који смо крштени, и који смо чланови Цркве, ми смо у ствари породица Христова. А кад је у породици хармонија, кад је у породици осећање, кад је у породици љубав, онда сваки члан брине о другом члану: да ли није болестан, да ли није тужан, да ли није у некој невољи. И тако, у ствари, бринући се о другом члану, он се ставља на располагање да помогне том другом члану породице да се избави од невоља. И зато, браћо и сестре ми хришћани треба да се бринемо не само за своје спасење, и не само за своје добро, него и за спасење сваког другога и за добро сваког другога. Не смемо као хришћани бити себични, па мислити: „Боже, само Ти мене спаси, а други, нека пропадну.“ Или: „Спаси, Боже, мене и моју породицу, а други — нека страдају.“ Где је ту хришћанство? Ту нема хришћанства, браћо и сестре.

Свети Владика Николај — то често спомињем — каже: „Господе, ако ћеш само мене да спасеш, а нећеш овај мој народ — немој ни мене, Господе, да спасаваш. Баци и мене, Господе, у пакао. Хоћу да будем с њима. Јер ако су они у паклу, значи да ја нисам своју мисију вршио. Ја нисам свој задатак испунио. Да сам ја био бољи,“ каже Свети Владика, „и они би били бољи. Да сам ја био светији, и они би били светији.“ Али проблем је у томе што човек често себе сматра најбољим, најпобожнијим, најсветијим. Да он једини зна да се моли Богу, а други не знају.

Дакле, браћо и сестре, уколико носимо бремена једни других — како каже данашњи апостол Павле — односно, уколико носимо бремена искушења и тешкоћа једни других, ми смо, браћо и сестре, на путу спасења и на путу избављења. Земља је, како кажу свети оци, једно бојиште, на коме човек бије битку — или за добро или за зло, или за рај или за пакао. То је борба. Па и сам живот је борба. Ми често кажемо: живот је борба. Јесте — али да ли си ту борбу усмерио на прави начин? Човек може да се бори, да се „кида“, да га налазе невоље, а он уопште неће да види да није усмерио своју борбу на спасење, него је усмерио борбу против другога. Па опет можемо да се запитамо, драги моји: где је ту, браћо и сестре, хришћанство?

Дакле, човек у овоме животу или бије битку за Царство Божије, или бије битку за царство таме.

Најбоље је то описивао — узмите па прочитајте — свети Јустин Ћелијски. Дакле, ми, браћо и сестре, на овој земљи не смемо никако да се опустимо — поготово кад је у питању хришћански живот, поготово кад је у питању еванђелски живот. Јер чим се човек опусти — искушења одмах наилазе. Војник, ако је на стражи, ако се опусти, па заспи и каже: „Ма, неће тај непријатељ доћи баш на мој положај“, баш тада — кад си се опустио — ђаво је нашао твоју слабост и моју слабост, и онда напада. Ми на земљи бијемо битку на живот и на смрт. Или се гине кроз грехе и упада у царство зла, то јест у пакао — или се односи победа, али каква? Кроз шта? Кроз свете тајне и кроз свете врлине. И тако, ако бијемо битку кроз врлине, ми улазимо у Царство Небеско. Ми се и сада можемо осетити као да смо у Царству Небеском, ако испуњавамо хришћанске и еванђелске врлине. Бојишта нема без рањених и без палих — то је природно, ако могу тако да кажем. И зато, браћо и сестре, треба да знамо како да се боримо. Опет, по речима светог апостола Павла: „војник који не зна на прави начин да се бори — неће ни задобити победу.“ Треба да знамо како да се боримо — и против себе, и против искушења, и против невоља. А ми знамо — само ако хоћемо да учимо и ако хоћемо то да применимо на себе. Како знамо? Па све нам је откривено. Све нам је казано. Све нам је то казао Господ наш Исус Христос. Све нам је то речено у Светом Јеванђељу. Узмимо, читајмо, али није довољно само читати Јеванђеље. Треба се молити Богу да Он помогне и теби и мени да, колико-толико, испунимо Јеванђеље. Јер Господ није рекао: „Блажени су они који само науче.“ Човек може да научи много тога у овом животу — и хвала Богу што је тако. Али да ли ишта од тога наученог испуњава? Човек може да се учи добру, и учи се добру — хвала Богу. Али, нажалост, човек се учи и злу. Само је питање: за шта је ревностан — за добро или зло, за љубав или мржњу? Да ли се трудимо да из себе сејемо мир или се трудимо да завадимо једни друге? Треба да знамо да увек постоји та борба између ђавола и анђела. Ђаволи се боре са људима помоћу грехова, помоћу људске слабости. А анђели бране људе управо помоћу небеских врлина — хришћанских и јеванђелских. Људи се, по својој слободној вољи, опредељују — или за грехе или за врлине. Трећег нема. Као што нема три пута, већ постоје само два пута: један који води у Царство Небеско и један који води у муку вечну, како каже Јеванђеље. Нама, крштенима, требало би да је јасно који је наш пут. Ми свој пут знамо. Како каже наш песник .Који је то пут? Христос. Јер само је Христос могао да каже, браћо и сестре: „Ја сам пут, истина и живот.“ Идемо ли тим путем, решићемо и своје и међусобне односе. Решићемо све невоље. Јер знамо: ако смо на путу Христовом, Христос нам неће дозволити да скренемо са тог пута, да паднемо и пропаднемо. Али човекова је слобода да изабере којим путем ће ићи: путем љубави или путем мржње, путем греха или путем врлине, путем добра или путем зла. Бог не забрањује избор. Не брани нам чак ни ако желимо да будемо зли, ако ширимо мржњу уместо љубави и зваду уместо мира. Али морамо знати: ми смо то сами изабрали. И сами се одлучили на то. Ако је нешто учињено из слободне воље, за то ћемо или бити награђени или кажњени. Јер сам сам одлучио да будем овакав или онакав. Дакле, браћо и сестре, на земаљском бојишту хришћани стоје обучени у врлине. А које су то врлине? То су: вера, нада, љубав, молитва, пост, подвиг и све остале хришћанске врлине. Али истина је и то: дешава се да неко задобије ране у тој борби — када му ослаби нека врлина. И баш тада, када малакшемо, ђаво користи то стање — јер нисмо будни. Кад је човек будан, зна да се одбрани. Кад је домаћин будан, чува своју кућу. Али ако заспи — непријатељ може да провали у њу. У духовном смислу — може да уђе у човека и да из њега избаци веру, љубав, наду, и да у њега усели мржњу, зло и пакао. Зато свети апостол Павле саветује: ако се тако нешто деси, ви који сте духовни, који сте чврсти у врлинама и пуни Духа Светога — притекните у помоћ. Помозите. Не будите себични. Хришћанину није дозвољено да буде себичан. Он не сме да буде саможив. Притекните у помоћ рањеном брату, рањеном човеку. Јер сваки наш грех чини нас рањеним. И уместо да на нечију рану ставимо мелем, да зарасте — ми сипамо со. А то не лечи — него убија. Со нагриза рану и чини је већом. Када каже: „помозите другоме“, то значи — дајте му јеванђелску науку, лекове који се налазе у Цркви. А у Цркви постоје лекови за сваку духовну, али и телесну болест. Јер када се духовно излечимо, и телесне болести лакше подносимо. Ако је човек рањен гневом, лечимо га смиреношћу. Ако је рањен мржњом, лечимо га љубављу. Али како ћеш га лечити љубављу, ако је немаш у себи? Ако уместо љубави имаш завист, осуђивање, самоправдање — не можеш другоме помоћи. А ако и кажеш да си крив — то је често само лицемерно. Духовни и искусни у духовној медицини треба да помажу другима — а не они који су сами себе прогласили за духовнике, а себе нису исправили. Свети оци кажу: „Научи прво себе, па ћеш знати да поучиш другога. Исправи себе, па ћеш имати право да исправљаш друге.“ Али човек често мисли: „Мени не треба исправка. Ја сам добар.“ Исправљати грешника — то је као лечити болесника. А знамо како треба поступати с болесницима: нежно, с љубављу, саосећањем. Да прихватимо рану другога као своју. А не да говоримо: „Моја мала рана ме боли, а његова велика — то није ништа.“ То је лицемерје. Апостол Павле каже: „Носите бремена једни других, и тако испуните закон Христов.“ Сви смо ми слаби, али вера Христова нас повезује у једно тело — у једну Цркву — да бисмо тако лакше носили бремена једни других. Не помогнемо ли другоме да носи свој крст — ни нама нико неће помоћи да носимо свој. Не подржимо ли другога и нас ће још више оптеретити. Али ако имамо веру — онда све лакше носимо. Зашто? Јер вером уселимо Бога у себе. А онај ко носи Бога у себи — не само да неће учинити зло, него га неће ни пожелети. А ми имамо онај израз: „Нек комшији цркне крава.“ Па питају: „Шта ти имаш од тога?“ — „Немам ништа, али он има штету.“ Кад пожелиш зло другоме — знај да ће то зло једном стићи и тебе. Зато се трудимо да живимо Духом Светим. Узмимо, прочитајмо кратко житије преподобног Онуфрија Великог — ту ћемо наћи утеху. А утеха нам је потребна. Радости нам недостаје. Радујемо се тренутно, па за сат времена — туга. Али ту тугу предајмо Господу. Молимо се и тражимо Његову помоћ. А Бог је велики. Он ће нам узвратити — по мери вере наше.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након замвоне молитве, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован рукопроизвео је у чин чтеца Ђорђа Раденковића, сина свештеника Синише и Милице Раденковић.

У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ, а по отпусту поделио иконице и свој архијерејски благослов.

ђакон Немања Стојковић