Епископима су саслуживали: јеромонах Николај (Кокановић), протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин, архимандрит Онуфрије (Вранић), протосинђел Евстатије (Драгојевић), протојереј- ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Марко Митић, протонамесник Стефан Франовић, јереј проф. др Драган Каран, јереј Бранко Милосављев, протонамесник Владимир Стојковић, протонамесник Бојан Чоловић, као и протођакон Никола Урошевић и ђакони Момчило Димитријевић, Лазар Марјановић и Дејан Јовановић.

Благољепију сабрања допринело је појање “Србских православних појаца” из Београда.

Надахнуто је окупљенима беседио Владика ваљевски Исихије, међу којима је било доста бивших штићеника заједнице, о значају данашњег празни какао и о помоћи и заштити коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају.

„У име оца и Сина и Светога Духа!

Заиста блажени су они слушају реч Божију и држе је. То су речи из уста самога Господа Исуса Христа, саме речи Божије. Ни на кога се оне не односе у тој мери колико на Пресвету Богородицу, чији празник данас празнујемо. Она је толико блиска у материнској, љубавној вези са својим Сином и Богом нашим и толико се издваја од свих осталих блиских Христу да се Црква не либи да је назове Пресветом. За све остале које пројвљује као љубитеље Бога, који свој живот полажу за Бога и своје ближње Цркава користи термин свети, а за Богородицу имамо посебан термин, Пресвета. Њена веза са Господом надилази све људске могуће везе. Она једина се удостојила да он у њој буде зачет, да се у њој развија од заметка и да се од ње роди, на натприродан начин, не повредивши, већ сачувавши њену девственост. Па ипак рађа се као један од нас у потпуности, са људском природом, видљивом, која може да се доживи, и божанском природом коју човек не може да види. Колико ми уложимо труда и остваримо благодат Божију коју добијамо у Цркви, а пре тога добијамо и природно, као створења Божија, толико је дубља наша веза са Господом и једних са другима. Пресвета Богородица има ту везу толико јаку да је нико не може достићи. Она је Његова мајка и у Њему смо и ми њена деца. Свако ко бива усиновљен од Господа постаје син Бога Оца, али уједно, овде на земљи, постајемо синови Пресвете Богородице. Без претеривања, можемо Пресвету Богородицу да зовемо и волимо као сопствену мајку. Они који се благодаћу Божијом приближавају Христу, истовремено се приближавају Његовој мајци, Пресветој Богородици. На Богородичине празнике увек читамо исти јеванђелски одељак о Марти и Марији. Господ улази у село у коме посећује ове две сестре. Можда на први поглед није јасно зашто се баш тај одељак чита сваког Богородичиног празника. У овом јеванђелском одељку созерцавамо два типа односа према Богу, два типа побожности. Свака од њих је оличење два типа побожности. Марта служи Господу, угошћава га, труди се око његове удобности и гостопримства. Она обезбеђује практични део. Марија која је имењакиња Превете Богородице, она оличава созерцатељни део. Онај део у коме се удубљујемо у Реч Божију, остављамо ствари овога света и припадамо својим бићем Господу. Када се супротставе та два дела један другоме, онда Господ каже да је Марија изабрала бољи део. Она која је седела код његових ногу и слушала га. Али тако је само ако их раздвојимо и гледамо појединачно. У целовитој личности оба дела имају неопходну улогу и оба су подједнако вредна пред Господом. У Пресветој Богородици, као најцеловитијој и најсветијој личности, оба дела побожности су савршено сједињена. Зато нам она и јесте узор побожности. Црква каже да се поред Бога, Преветој Богородици прво клањамо. Као њени синови и кћери тражимо њено заступништво пред Господом и њену помоћ. Та два вида побожности у Пресветој Богородици, спојена су и њеним пореклом. Она има царско порекло, од рода Давидова, и свештеничко порекло, од рода Аронова. Царско служење Мартин је део, а свештеничко служење је избор Марије, који се тиче ума, душе и побожности. Богородица је савршено интегрисала, не само у својој личности, већ и у јеврејском народу, та два вида побожности. Она је једина која се удостојила у целој људској историји да буде Мајка Божија. Та част и слава превазилазе све људско што можемо да замислимо. Православно исповедајући да су је родитељи на људски начин зачели и родили, исповедамо и ова два начина старозаветне побожности и њен врхунац, Пресвету Богородицу, кроз коју нам је дошао Господ Исус Христос. Када смо у Цркви онда смо целовити и покушавамо да подражавамо Христу, Богородици и свима светима који су своје богомдане личности и боголику природу обожили благодатним трудом и даровима. Свако од нас, иако смо тога недостојни, треба да се труди да своје грехе и недостатке, освести и не прихвата. Молећи свете и Цркву да нам помогну, треба да се боримо против греха. Тек уз то треба да чинимо и добро, јер је немогуће добро чинити ако се прихвата грех.

Нека Бог да да молитвама Пресвете Богородице, чији спомен данас вршимо, имамо сличан подвиг и побожност и да сви заједно у Светој Цркви, спасавајући се, прослављамо Бога, једног у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа. Амин!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Исихија

На крају Литургије вернима се обратио и Митрополит шумадијски Господин Јован, захваливши се Владики ваљевском Исихију на беседи и изразивши велику радост због учешћа у данашњем слављу, захваливши се свима који се на било који начин брину о заједници у Брајковцу и помажу њен рад.

По ломљењу славског колача уследила је Трпеза Љубави коју су за присутне припремили штићеници заједнице са својим старешином протојерејем-ставрофором Александром Новаковићем.