После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Из данашњег Еванђеља сазнали смо како је Господа нашег Исуса Христа увек пратило мноштво народа који су долазили да се исцеле од својих болести, недаћа, мука и невоља. И као што рече данашње Еванђеље, доносили су му све болеснике и молили га да их се само Он дотакне, или да се они дотакну хаљине Његове, јер су имали такву веру да ће бити исцељени. И заиста, тако је и било. Човекољубиви Бог, Господ наш Исус Христос, браћо и сестре, зна све наше невоље, све наше муке, све наше патње. Зна Господ и наше радости, јер све то прати човека у овоме животу. Зато Господ увек притиче у помоћ — али онима који помоћ траже. А што је још важније — онима који умеју да траже и који знају како треба да траже. Која је поука данашњег Еванђеља, браћо и сестре? Поука је та да богочежњива, боголика душа човекова увек жуди и тражи Спаситеља. Душа тражи свога Избавитеља. Зашто? Зато што је Бог нама дао ту бесмртну душу да буде у нама — али и да живи у нама. А човек је често ту душу своју зазидао у себи самом. Зазидао ју је својим телом, које мисли искључиво на оно што је телесно. И онда таква душа вапије. Вапије, хоће висину. Она је богочежњива. Она чезне за Богом. А човек који нема смирења и нема вере — не може да осети своју душу, не може да осети како она пати у његовом телу. Када човек не храни душу божанском храном — телом и крвљу Христовом, односно Причешћем — та душа гладује. Када човек не храни душу хришћанским врлинама — вером, надом, љубављу, а на првом месту смирењем — душа вапије за Богом. Али ако је човек обузет собом и чује само себе, он не чује откуцаје свога срца, не чује глас своје душе. А душа куца, куца стално, тражећи своју храну. Њена храна није она иста којом хранимо тело. Тело јесте потребно хранити, али потребно је хранити и душу. А она се храни — чиме? Управо слушањем и творењем речи Божије. Зато је онај народ, како читамо у Еванђељу, ишао за Христом и по пустињама, далеко од села, без кућа, без услова, без хране. А они то нису ни примећивали. Не плаше се, не размишљају шта ће јести. Зашто? Зато што су се целим својим бићем усредсредили на речи Христове. И они су се хранили — речју Христовом. Врло је важно чиме себе хранимо у овом животу, поред ове земаљске хране која је потребна телу. Ако не хранимо себе Христом и Еванђељем, науком Христовом, ову ћемо храну тражити и данас и сутра, и никада нећемо бити сити. Али ако душу нахранимо Богом живим, светим тајнама и врлинама — онда се кроз наше биће слива благодат Божија, слива се радост, јер се душа радује што смо је се сетили. Људи са таквом душом хрле ка Христу. Слушају Христа и само желе, као што рече Еванђеље, да се дотакну ресе Његове хаљине. Не траже ни да га ухвате за руку, ни да га целивају — јер сматрају да су грешни пред безгрешним Христом. Али имају такву веру да знају да и преко хаљина Христових делује благодат Божија. Зато су тражили да се дотакну, јер преко силе која излази из Христа оздрављају од болести и душевних немоћи. Јесте тешка телесна болест, ма које врсте била — али је много тежа болест душе. Када нас боли тело, идемо код лекара. Лекар, који зна анатомију човека, зна шта се налази у том делу тела, и по томе преписује лек. Али духовну болест не можемо тако лако да дефинишемо као телесну. Душевна болест је тежа. Сваки од нас је понекад у таквом стању да каже: “Не знам шта ми је, али ми је тешко.” Ослабила вера. Ослабила љубав. Ослабило слушање. Ослабило послушање. И човек онда тера живот по своме. А спаситељева личност увек привлачи људе. Иако пророк Исаија каже: “Није било на њему облика ни лепоте ради које бисмо га пожелели”, ипак је из Његовог лица зрачила светлост. А ми, грешни, живимо често у мраку. А шта човеку треба кад се нађе у мраку? Светлост. Неко да му упали свећу да види куда да иде. А ако прихватимо светлост Христову — која није само ова сунчева, него она која просвећује свакога човека — онда можемо бити просвећени и освећени. Има људи који кажу: “Мени не треба просвећење ни освећење.” Али такав човек не слуша ни Цркву ни људе из Цркве. Иде само по своме. А народ који иде за Христом препознаје у Њему исцелитеља. Сетимо се крвоточиве жене из Еванђеља, која је рекла: “Само да се дотакнем ресе хаљине Његове — и оздравићу.” И тако је било. Зашто? Због вере. Господ јој рече: “Иди и буди здрава од тога часа.” Та жена, као и сви који иду за Христом, осећала је љубав Божију. А сваки савестан човек треба да узврати љубављу — човекољубљем. Народ је долазио са свих страна, јер су знали да Господ узима на Себе све болести. Само ако му се човек повери. Ако каже: “Господе, ево мене, предајем ти све — своје мисли, своја дела, своје речи. Ја не могу сам.” Зато и на богослужењу стално слушамо речи: “Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.” Када човек себе преда Богу, он тиме предаје и оне око себе. Јер се и они угледају на њега. Пример је увек јачи од хиљаду речи. Господ узима наше болести. А народ данашњег Еванђеља не моли много — само тражи да се дотакне хаљине Христове. Све се своди на веру. Они иду далеко, пешаче, без воде и хране — али вера их носи. Хаљине Спаситељеве исцељују, јер и кроз њих зрачи божанска сила. А ми данас, сабрани на Светој Литургији, не добијамо само делић од Христове хаљине. Ми примамо самога Христа — цељокупног — у Причешћу. Видите колика је то предност у односу на оне из времена Старог завета. Апостол Павле каже: “Сваки нека остане у звању у коме је призван.” Ми смо сви крштени — и тиме призвани и позвани. Али ако човек почне да мудрује по своме, он одлази од тога позива. И каже: “Служићу Богу, али на свој начин.” А то није оно што Бог жели. Ми смо крштени у Христа, у Христа се обукосмо, са Христом се распињемо, и ако се распињемо — сигурно ћемо и васкрснути. Али онај ко се не распиње са Христом, тај неће васкрснути. Треба распети себе, у смислу да не радим оно што хоћу, него оно што је по Божијој вољи. Ако хоћемо да нас Господ исцели, као овај народ из Еванђеља — потребно је да му се молимо и да имамо веру. Онако како је имала она крвоточива жена. А зашто је она то рекла? Зато што су је људи сматрали не само грешницом, већ и нечистом. Није смела ни међу народ да изађе. А она се усудила — јер је веровала. И оздравила је. Људи често олако процењују другога, а себе не желе да процене. А кад то раде — увек себе високо оцењују. Зато се молимо као та жена. Да Господ, који осећа наше невоље, прими и наше муке. Рецимо му: “Господе, не могу сам да носим. Ево ти мојих невоља. Ја ћу се молити, а Ти носи.” Често падамо у провалије — које сами себи ископамо. Провалије гордости. Провалије сујете. Али не постоји провалија у коју човек може да падне, а из које Бог не може да га подигне — ако му човек пружи руку и каже: “Господе, ево ти моје руке. Подигни ме.” И Господ ће нас подићи. Али за све — потребна је вера. Каква нам је вера — такав нам је живот. Колико вере имамо, толико имамо и Бога у себи. Колико имамо Бога у себи, толико имамо и другог човека у себи. А тај други нам је потребан. А ми често кажемо: “Смета ми тај човек.” Не, не смета ти он — сметаш сам себи, јер си га осудио. Гледаш његове мане, а своје не видиш. А Господ каже: “Не судите, да вам се не суди. Каквим судом судите — онаквим ће вам се судити.”

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.

ђакон Немања Стојковић