Његово Високопреосвештенство Господин Јован осврнуо се на данашње јеванђеље, подсетио вернике да је снага вере оно што чини хришћанина, да не треба да буде само на речима већ у уму и срцу, и да се трудимо да нас Господ затекне припремљене и будне духовним очима.

“У име Oца и Сина и Светога Духа, помаже Бог браћо и сестре!

Наше јеванђеље које смо сада чули говори нам о исцељењу два слепа човека којима је Господ отворио вид, али овде запажамо једно врло важно питање господа Христа усмерено двојици слепих људи, а Господ их пита - Да ли верујете да ја вама могу да отворим очи? Пазите, браћо и сестре, како дивно питање, да ли ја могу вама да отворим очи, они пред собом осећају Бога и шта су рекли? - Помози нашем неверју. Дивна поука за све нас браћо и сестре, да никад не престанемо да се обраћамо Ггосподу, да вапијемо као ова два слепа човека и да говоримо помилуј нас сине Давидов, нама треба управо милост Божја, да нас Господ помилује, и зато се обраћамо Господу и кажемо Господе помилуј! У ове две речи стаје сва наша и вера и наша љубав и наша нада. Господе опрости нам, све је то у ове две дивне речи које ми треба често да изговоримо. Данашње јеванђеље браћо и сестре говори нам о вери и каква наша вера у ствари треба да буде, да наша вера не буде само на нашим уснама и на нашем језику да наша вера треба да буде у нашем уму у нашем срцу и заиста браћо и сестре треба да имамо увек на уму, између нас и Бога стоји вера. Ако нема вере онда нема ни Бога у нама, често и кажем ми вером усељавамо Бога у себе дакле браћо и сестре између нашег ума па и да кажем између тајних свих светова и овога и онога света увек ће бити посредник вера. Мост између Бога и човека биће и остала је вера. Апостол Павле ће рећи, вером а не знањем у ствари стичемо право знање. Знање које о Богу, цркви, знање о овом и ономе свету, знање о царству небеском тако да сва знања која ми стичемо на овоме свету ако нису прожета вером од тог знања немамо никакве користи чак можемо да имамо и осуду. Зашто кажем осуду, зато што човек када мисли да је паметан па је савладао све, зна све науке овога света, а нема вере у Бога, човек кад нема вере у Бога и кад нема поверења у Бога он нема поверење ни у свога ближњега, а тамо где нема вере нема поверења тамо браћо и сестре настаје таква хладноћа да човек у свакога почиње да сумња и не само да почне да сумња него ће почети да нема у њега поверења и он ће о њему почети да прича свашта! Нажалост не оно што је добро, него оно што је лоше. Е управо то опет говори да немамо поверења и да немамо вере. Дакле, браћо и сестре, поставља се и питање каква треба да буде наша вера? Вера треба да је смирена, тако нас учи црква, тако нас уче свети оци, јер вера није ништа друго него опет ово што рекох - наше поверење у једног истинитог Бога живога, не у неког измишљеног. Зашто кажем измишљеног Бога, ако бисмо мало проверавали себе, често ми измишљамо Бога или хоћемо Бога да прилагодимо себи јер нећу да се прилагодим Бог, и нећу ја да се прилагодим цркви па тако кад дођемо у такво стање ми браћо и сестре не служимо цркви, него што је најгоре ми се служимо црквом па се позивамо, „па ја сам у цркви ја сам овом ја сам ономе. Ма ти се служиш црквом, а не служиш цркви, а док човек не научи себе да служи Богу и цркви и ближњима, не може верујте ни искрено служити самоме себи“. Браћо и сестре кад човек душу своју, ум свој, срце своје, очи, цело своје биће преда вери и верује у Господа Исуса Христа да се са њим збивају непрекидна чудеса. Ово је чудо да Господ отвори очи људима који су рођени слепи. Па зар то није чудо? Али где је чудо? Тамо где је вера! Где нема вере ту нема ни чуда браћо и сестре. Нема зато браћо и сестре што Господ дела у нама онолико и управо ако имамо праву веру - каква нам је вера, такав нам је живот. Она се не доказује ни речима, ни људском уму, него се доказује животом, зато Господ када од њега нешто тражимо и молимо се он нас прво пита верујете ли да вам ја то могу учинити, као што је и данас питао ову двојицу слепих људи, или још како је Господ рекао - како си веровао или како сте веровали тако ће вам и бити! Бог хоће да успостави што приснији контакт душе човекове са собом и заиста ако у нама има вере онда ће нам све бити могуће нашом вером и зато Господ и истичући веру он каже, све је могуће ономе који има вере! Данас можемо да приметимо још један податак из данашњег јеванђеља где Господ када је исцелио ову двојицу слепих људи, када им је рекао или боље речено наредио да никоме не казују зашто је то учинио, а зашто је то урадио, је л он крије та добра дела која чини према нама? – Не, већ Господ зна да ту у окружењу његовом људи који га прате има мноштво народа који су против Христа, и то што су два слепа човека прогледала браћо и сестре, Господ зна да ће они да препишу да то господ чини помоћу силе ђаволске и зато браћо и сестре Бог хоће да поштеди који су поверовали да Христос може исцелити, хтео је да их поштеди да се они не поколебају у смислу вере јер су сад исповедали и рекли «Господе помози нашем неверју». Видите, како Господ на све мисли, ако могу тако да кажем, на све људске и слабости и заиста браћо и сестре, Господ је рекао овима двојици људи да не казују никоме, да л' у тим другим људима постоји помрачени разум, омрачени разум, браћо и сестре, тамо где је ум помрачен мржњом, гордошћу, или изопаченим веровањем чуда се не примају. Бог се тамо пориче. Христос се одбацује било је тако онда, нажалост, тако је и данас, јер нечисто срце далеко ће браћо и сестре пре бранити пороке, него ли него ли истицати врлину, брже ће променити лаж све што се догађало са Спаситељем у оно време, браћо и сестре, дешава се на на неки начин и данас. И данас сумњају у Бога, и данас не верују у Бога, и данас немају поверења у Бога, зато нема ни поверења у човека, и ми га одбацујемо од себе, склањамо га од себе, не верујемо му, а нисмо се питали да ли тај човек поред мене верује у мене, да ли он има поверења у мене, не то се не питамо, не он је такав и такав, не знам грешник овај онај, то све говори да немамо поверења у човека. Човек данас ,браћо и сестре, рекао бих више зна, али - Да ли је данас бољи човек, боље живи, али питам се да ли је данас човек племенитији? Мрзи он и данас, и посеже на туђу срећу, на туђу муку, на туђи живот, браћо и сестре, јер можемо казати ово је век науке али да ли смо бољи? Кад ово кажем за науку, немојте ме погрешно схватити, да не треба да стичемо на науку и те како треба, али наука која нам ће помоћи да просветли наш разум, да просвети наше срце, наше биће, да би се у то наше биће уселио Бог, али опет кажем преко вере заиста данас, браћо и сестре, да захвалимо медицини која данас помаже физички затворено око, али ни наука ни сва знања нису у стању да измене срце човеково на боље. Срце човеково мења и оплемењује вера, нада, љубав према Богу и према ближњима, браћо и сестре. Свети Николај тумачећи јеванђеље каже: - Првостворени човек живео је као Ангел од гледања у Бога, његови каже потомци после греха живели су од вере у Бога, пази онај први човек од гледања, овај други то смо ми треба да живимо од вере у Бога каже, али они којима је затворено гледање, а није откривена вера, да ли се такав каже човек може рачунати у живе? То су речи Светог владике Николаја. Браћо и сестре, овај наш телесни вид драгоцен је, и треба да благодаримо Богу, што видимо један другога, што можемо да прочитамо нешто, али има још један вид вреднији од телеснога, а овај је за нас најзначајнији, то је тај духовни вид, браћо и сестре. Најгоре је када цовек духовно ослепи, губи наду, веру, а кад изгуби веру и наду он изгуби љубав, а духовне очи или боље речено са духовним очима ми можемо да видимо много више и много даље. У свештеничкој служби имао сам прилике да разговарам управо са слепим људима, ја сам се задивио како они виде , опростите што вас замарам, сећам се једном приликом у Студеници, док сам водио поклонике и објашњавао манастир Студеницу била је једна група од 850 слепих људи и сад ја онако занет, па почнем да им говорим о студеничкој фрески, увек сам скретао пажњу на ту најлепшу композицију распећа Христовог. И ја почињем да да говорим и у једном тренутку ја се заборавим коме говорим, па кажем:- погледајте лик Мајке Божије, како изгледа лик Христов кога разапињу, па се сетим да су то слепи људи, ја сам казао јој молим вас опростите ми, навика је, кад они мени кажу: - Оче ми то све видимо! Постидео сам се сам се верујте ми, па сам казао зашто онда мени служе ове очи кад ја не видим оно што они виде е кад сам их питао шта видите, па кад су одговорили, нека ми опрости Бог и опростите ви што ћу рећи, тада сам похулио па сам казао: - Боже ако треба затвори ми овај мој спољашњи вид а дај ми тај духовни. Дакле браћо и сестре где год се сусретну љубав и вера тамо се рађа чудо! Љубав и вера се пројавила и када су људи донели сећате се ако читамо свето писмо оног болесника што није могао да приђе Христу, него су отворили кров на кући, па на жени која је казала ма само да се дотакнем реса односно делова хаљине ја ћу оздравити и било је тако, и шта је Господ рекао: - Вера твоја спасла те је, иди у миру! Другим речима кад је рекао Господ то, Он хоће да каже жено ослобођена си од греха, показала си веру, ниси рекла да хоћеш да пољубиш моје руке, да ме загрлиш, него си сматрала недостојном себе да то учиниш, али си имала веру па да кажеш само да се дотакнем ресе хаљина његових. Дакле, браћо и сестре, данас, немојте ми замерити, из ове перспективе данашњег јеванђеља данас је доста духовних слепаца, данас је много духовних слепаца код људи, и то питање и нама Христос данас и овде поставља:- Да ли хоћемо да будемо здрави? Од чега? Од греха, од пакости, од мржње, од гордости, од сујете, умишљености своје. Опасна болест, браћо и сестре, када ја умислим да сам неко и нешта. А верујте, после такве умишљености ако не умем да се тргнем што би се рекло и да се вратим Богу, онда ћу отићи на психијатрију, браћо и сестре. Господ нама поставља питања, а ми треба да са вером у Њега, да кажемо – да, Господе, помози нашој слабости људској, Господе помози нама палима, оздрави нас исцели од греха, од злобе, од пакости, од мржње. Дакле, као што сам рекао на почетку браћо и сестре, шта треба да чинимо, да стално кажемо:- Господе помози моме неверју! Свакога да питамо сад, свакога кога питамо да ли верујеш, казаће верује, а како се та вера манифестује у теби? Е то је већ друго питање. У мени, брате и сестро, је вера! Није вера само оно што видимо, и да ли нам је Бог само оно што видимо као икону, као слику, али као што рекох вером треба да живимо, да вером упознамо Бога. Вера нам открива оно што ми не можемо никако да видимо телесним очима. Браћо и сестре, нека нам Господ помогне да оздравимо и душом и телом да оздравимо и телесним и духовним очима, нека нам Господ помогне браћо и сестре да се вратимо себи, да упознамо себе, неко ће рећи да одлично познаје себе, како познајеш себе човече, да си не знам ко. Сад си ово, а сутра или после сат времена – оно, сад си здрав, сад ходаш, сад имаш језик да говориш да разговараш са људима, хоћеш сутра имати? Хоћеш моћи тим језиком да разговараш са Богом, и са другима?

Зато човек треба да буде стално припреман да Бога пусти у себе, а Бога пуштамо у себе кроз веру и кроз чисто срце.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Литургије припремљена је трпеза љубави за сав верни народ.

јереј Милош Кузмановић