После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Владика се обратио верном народу беседом рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам говори како је Господ опоменуо своје ученике да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Но, апостоли нису могли да разумеју ове Христове речи, као што рече Јеванђеље, они су мислили да их је он подсетио (на то) што нису узели хлебове са њима када су пошли да проповедају науку Христову. И Христос их благо прекорева за њихово маловерје. Да, маловерје, браћо и сестре, често пута можда буде и горе од неверја. Јер у маловерју човек, кад има малу веру, он се ушушка. Па мисли не треба више ништа да сазна, не треба више ништа да научи и тако охлади се.

Но, зато их Христос позива, због њиховог маловерја и због недостатка, управо на ту разборитост на коју човек треба стално да се подсећа. Када човек води рачуна о својој разборитости, он ће заиста водити рачуна на сваки његов покрет. Па ће онда водити рачуна и шта прича, и шта мисли, шта разговара, схватиће и како да хода. Дакле, Христос њих позива на разборитост, подсећајући их на два чудесна умножења хлебова. Пошто су они мисли на квасац тј да немају хлеба; а Он им каже: Зар сте заборавили шта је било у пустињи када сам са пет хлебова нахранио пет хиљада људи и колико је претекло. И онај други пример Христос наводи, са оних седам хлебова, колико је хлебова претекло.

Када су они схватили да ту није реч о овом хлебном квасцу, браћо и сестре, ми можемо да се научимо поуком данашњег Јеванђеља, да Христос њих упозорава да се чувају квасца фарисејског и садукејског. У ствари да се чувају науке фарисејске и садукејске. А учење фарисеја…то је било њихов формализам. Они су се пред људима претварали и да посте и да се моле, али то је само био формализам. Фарисеји, браћо и сестре, су били другачији мало од садукеја, то су два народа. Фарисеји су веровали у васкрсење Христово, док садукеји нису веровали у васкрсење Христово. Дакле, Христос и апостоле, а у исто време и нас, са данашњим Јеванђељем, подсећа, браћо и сестре, да се чувамо управо те лажне науке.

Одувек је било лажних учитеља, али Бог је човеку дао разум, и он тај разум треба да развија, треба да умножава. Дао нам је Бог разум да можемо да разумемо шта је добро, а шта је зло; шта је истина, а шта је лаж; да можемо да разумемо шта је грех, а шта је врлина; да имамо разум да разумемо шта је љубав, а шта је мржња. Дакле, фарисејство је, браћо и сестре, најопаснији, како кажу свети оци, порок за следбенике Христове, и зато је Христос управо њих строго осуђивао. И ако читамо Свето Писмо ми ћемо видети да Господ највише осуђује то фарисејство и садукејство.

Јер у корену фарисејства, браћо и сестре, шта је? Гордост. Да се показујем да сам паметнији од другога, да сам бољи од другога. А како нас учи Црква и свети оци, гордост је корен из кога ничу сви остали греси које може човек у себи да има. И све почиње од гордости. Јер кад човека ухвати гордост тај више не зна да цени ону најважнију врлину хришћанску - а то је смиреност. А шта каже Господ у Јеванђељу? Да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. И заиста можемо поседовати све врлине,( Ако је то могуће, јел', човеку који је слаб), али ако у све те врлине није ставио темељ, ту врлину смирености, ни једну врлину неће у потпуности човек моћи да испоштује и да усавршава.

Дакле, браћо и сестре, то је та гордост фарисејска која потпуно може да унакази боголико биће човеково. Заиста да га унакази и да човек живи у тој накази, да тако кажем, и да стално мисли како је паметнији од другога. Неколико пута сам помињао, свиђала ми се једна дивна изрека далматинска, каже: Више зна човек и магарац, него сам човек. Пазите, браћо и сестре, неко ће казати, па сад мене Бог ту понижава, упоређује мене и магарца. Није, браћо и сестре. Сетите се. Прочитајмо мало и Стари Завет, па ћемо видети како је она магарица проговорила, како Господ и преко те бесловесне животиње зна да нам упути поуку, али да ли словесан човек може да разуме и да прихвати такву једну поруку.

Дакле, браће и сестре, овде Господ кад говори о квасцу, Он каже, као што мало квасца може да ускисне цело тесто, тако каже, и фарисејство зарази личност човекову. Да, гордост зарази личност човекову. И он не види, он не осећа, он се уљушкао, он се ушушкао, што бисмо рекли, и њему је лепо. И сад мисли, ако је нешто показао се већим изнад других, да је то, Боже опрости, тако. И нема ту исправке. Зато ми често чујемо кад нам људи кажу: Е ја ти кажем да је то тако! А јеси ли ти проверио да је то тако? Јеси ли ти то проверио Јеванђељем? Чим си рекао Ја мислим да је тако, то си у ствари рекао Ја горди човек кажем да је то тако.

Дакле, браћо и сестре, зато треба да се чувамо фарисејства и лицемерства и да се молимо Богу. Да се молимо Богу да нам Бог да смирења, да нас Бог научи да се молимо, браћо и сестре. Да нам Господ дометне вере, да се не бринемо…једино о овоземаљском.

Видите, ови (апостоли) су мислили што нису понели хлеба. Значи, апостоли још увек непросвећени Духом Светим, још увек није Дух Свети сишао на њих, да их освети и просвети, и они су људски размишљали. Њихов је био проблем кад пођу да ли имају хлеба. А видите онај народ, на који их је Христос упозорио, онај народ који је, браћо и сестре, пошао са Христом у ону пустињу. Далеко. Ни пута, ни богаза, што би се рекло. А далеко од кућа, далеко од села. Они не размишљају кад ће да се врате у село да узму храну. Зашто не размишљају? Зато што је за њих храна била реч Христова. Они су дошли да слушају Христа, да се хране речју Христовом. Они нису превагу дали телу, него су дали управо превагу духу. И заиста, браћо и сестре, када човек осети ту божанску храну, ту духовну храну, када човек зна да кад се причешћује да је то храна небеска, да је то храна којом нас Господ храни својом крвљу и својим телом, онда човек не обраћа пажњу много само на овоземаљско.

Човек, када нема духовности у себи, он је у ствари празан човек. То ти је као онај човек који је научио само да једе, што би се рекло, а не обраћа пажњу да га то води у смрт. Зато човек чим је испражњен, чим је изнутра празан, чим није себе испунио Богом, науком Христовом, он је халапљив, али на оно друго. Као што је хладан човек халапљив, просто да тако кажем, како да дође до хране, и само је оптерећен тиме. Док човек који је испуњен Духом Божијим - Духом Светим; а ми смо, браћо и сестре, задобили Духа Светога, задобили смо Га на крштењу, задобијамо Га кад год нешто добро урадимо, кад помислимо добро, кад гладнога нахранимо, кад жеднога напојимо, ми се тиме испуњавамо живим Богом, браћо и сестре.

Зато данашње Јеванђеље нам заиста говори да се чувамо лажних учења, да се чувамо лажних учитеља, да се чувамо, поготово и у данашње време, лажних духовника, под знацима навода. А то су они горди људи који су умислили да је само њих Бог створио, да они буду паметни и да уче. И они се уопште не стиде да уче и Цркву, јер су себе ставили изнад Цркве.

Дакле, браћо и сестре, зато треба да се чувамо фарисејства и лицемерства, и као што рекох, браћо и сестре, да се молимо Богу, да нам Господ помогне да разумемо оно што нам Христос каже. А свака реч коју је Христос изговорио то служи на наше спасење, то служи на наше добро, како појединца, тако и у породици, у држави и у Цркви. Зато је Господ и рекао, сећате се, када је дошла његова мајка и браћа његова, па му јавили, мајка и браћа твоја стоје и траже да те виде, а Он каже: Моја мајка и моја браћа су ко? Они који слушају реч Божију и испуњавају је. Није се ту Христос одрекао своје мајке, али је хтео да каже И ти, мајко, која си Ме родила, који сам био у твојој утроби, која си Ме носила у твојој утроби,(а у ствари Христос је носио Богородицу), и ти, моја мајко, ако не испуњаваш речи ниси Ми права мајка. Значи, не учиш Ме како треба.

Дакле, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос, тај чудотворни и животворни Господ наш Исус Христос, који васељену храни, храниће и нас. И храни. Он је Себе дао за нас. Он је поставио Трпезу, непосредно пред своје страдање, и на Трпезу ставио Себе. Никога не приморава да иде тој Трпези Његовој. Али ако не идемо остаћемо гладни. А кад не хранимо тело, знамо да ће тело да пропадне, да падне, да орони. Онда, поготово, треба да водимо рачуна, чиме хранимо душу. Зато, браћо и сестре, не поводимо се за туђом науком, кад имамо науку Господа Христа, а фарисејска и садукејска наука цени само оно што је спољашње. И зато човек, који поседује Духа Божијега у себи, он одмах примети онај што му говори са које стране говори. Да ли говори из гордости или говори из смирења. Онај то не примећује, ал' онај који је Духом просвећен, он то види.

Ако читамо Житија светих и оне Старечнике ми ћемо видети како су ти духовници просто се смешили на оне који и њих хоће да поуче. Они су се само смешили; нису рекли Човече ја знам, шта ме ти учиш; као што то ми најчешће знамо да кажемо, је ли тако? Они су се само насмешили. И видели су да такве не можеш да научиш. Може да се научи онај који жели да се научи, браћо и сестре. Зато ми стварно заваравамо све кад кажемо Ја то не могу да научим. Није истина да не можеш! Покрени се, мајка му стара, што би рекао наш народ. Покрени мало себе. Али затражи благослов Божији. Затражи помоћ Божију. Па Бог неће никога од нас да одбије кад ми од Њега нешто тражимо.

Али је опет ту проблем у човеку. Зато што ми, Боже прости, кад тражимо од Бога хоћемо да нам баш сад испуни. Па ми није испунио - сад више не верујем у Бога. А Бог зна зашто, браћо и сестре, нам не одговара тренутно и на нашу тренутну молитву, да тако кажем. Зато што он зна кад, и шта је, и у које време нама најпотребније дати. Замислите нашу људску слабост и гордост. Да сад ја кажем, или било ко од нас овде, Дај ми Господе ово, па ти Господ да. Да ли би се очувао човече? Него би казао: Е, видиш мене Бог слуша! Мени Бог одмах дао. Па те ухвати још већа гордост. Па онда пропадаш, пропадаш и пропадаш.

Зато, браћо и сестре, овим данашњим Јеванђељем, Јеванђелском поуком боље речено, Христос жели још да нам каже да не постављамо то материјално изнад духовог. Али Господ не забрањује да се ми бринемо и о материјалном. Не забрањује. Па јел' нам Бог забрањује да хранимо своје тело? Не забрањује. Али треба да човек буде разуман. Да зна шта, када и колико коме треба дати. Коме треба и колико дати телу, колико и шта треба дати души. Јер душа је у телу, али као што је душа за Господа, тако и тело за Господа. Зато треба да мислимо и о једном и о другом, браћо и сестре. И зато да не стављамо то материјално сувише високо у нашем систему вредности. А врло је важно да разумемо систем вредности, браћо и сестре. Да знамо да разликујемо шта је вредније од вреднијега. Шта је боље од горега. Јер кад човек не зна да цени ту вредност како треба, он врло често, што кажу, склизне, залута, па почне да вреднује оно што је у ствари мање вредно. Ништа нема невредно у нашем животу.

Све што је Бог створио, све је то вредно, браћо и сестре. Само човек треба да мало, мало…се смири пред Богом, пред другима; и да каже Заиста, Боже, помози ми, хоћу да научим. Помоћи ће! Али нећемо имати оправдање ако нисмо научили.

А нама је све дато. Замислите у којој благодати ми, новозаветни хришћани, живимо у односу на старозаветне хришћане. Нама се открило и дато нам је много више него њима. Али они су сачували веру и чекали Спаситеља света, чекали Христа. Вера их је одржала. А тамо где је вера, тамо је љубав. Тамо где је вера и љубав, тамо је онда и нада. Па замислите да није било вере, љубави, наде - ево да само то сведемо на историју нашег српског народа. Шта је све преживљао српски народ? Замислите! Толико векова смо под онима били, који не знају ни за Бога правога. Али онда чувала се вера. Прво су родитељи били у јакој вери у Бога, па су то преносили на своју децу, па њихова деца на њихову децу, и тако дочекали. Као што је Стари Завет дочекао да дође Христос, тако је и српски народ дочекао, браћо и сестре, слободу. Слобода је дар Божији, али је најопасније када човек злоупотреби слободу, дану од Бога. Па мисли Ја могу да радим шта хоћу, могу да говорим шта хоћу. Можеш, то је слобода твоја, то је твој избор. И немој да се заваравамо, Бог нам не брани наше изборе, на шта се ми определимо. Али морамо да схватимо, да оно за шта смо се определили из своје слободе, да ћемо за то одговарати. На пример, ако узмемо неки процес судски, тај који је прави судија, он увек пита оног осуђеника кога су оптужили Јеси ли ти то учинио сам од себе или ти је неко помогао? Или ти је дао повода, или те је навео на то, што бисмо рекли. Па онај праведни судија каже: Аха, значи да није он сам учествовао у том греху, у злу; помогао му је неко други. А онда се њему смањује та казна. Али повлачи казну онај који је помогао томе човеку да чини ,на пример, зло. Тако и ми, одговарајући сви један за другога, браћо и сестре, немојмо да се заваравамо. Ако смо навели другога на грех, ако смо саблазнили другога, немојмо да мислимо да нећемо за то одговарати. Одговарамо. Јер смо словесна бића, разумна бића, боголика бића. Тако, нека нам Господ помогне да се чувамо те зле науке. Науке која не приводи човека Богу и не приводи једне другима, него да се чувамо те науке која одваја човека од Бога и одваја од праве науке Христове.

Бог Вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије и причешћа верног народа Митрополит Јован је верном народу поделио иконице и свој Архијерејски благослов.