Нашем Митрополиту су саслуживали: архимандрит Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, Архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, старешина Светоуспенског храма у Младеновцу протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, јеромонах Јован (Прокин), јереј Милутин Гашевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић.

Лепоти богослужења допринели су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

Након прочитаног јеванђељског одломка, у својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре. Срећан данашњи празник Светог деспота српскога. Срећна слава овога манастира, кога је саградио управо Свети деспот Стефан.

Срећно и благословено наше сабрање око ове Светиње, око које се вековима српски народ окупљао, сабирао, молио се Богу, разговарао, гледао лице један другога. Светиња ова, којој је зуб времена и непријатељ учинио своје, али Богу хвала и народу и ондашњем владици Сави, који су заиста се потрудили да се ова Светиња обнови и да се у њој поје Литурђија и овог света, као и онога, како каже песник. Ми треба да будемо бар ми овде, да тако кажем, локалпатриоте, ми Шумадинци, треба да будемо срећни, да имамо, што имамо благослов, да је овај манастир саградио деспот Стефан Лазаревић, а поред овога манастира у овој околини, он је саградио и манастир Тресије, саградио је и манастир Кастељан, који је вековима до недавно чамио, да тако кажем, у зидинама, а ево Богу хвала, он ће за једно кратко време заблистати у свом сјају.

Ја верујем, да се и деспот Стефан радује, што се та Светиња у Кастељану обнавља и што ће се у њој служити божанствена Литургија. Многе цркве, многе манастире Свети деспот је саградио, али сигурно да је као круна свих цркава и манастира стоји његова велика задужбина, манастир Манасија. Велики је данас дан за нас овде сабране, велики је у исто време и благослов, јер славимо Светог деспота Стефана.

А велики деспот Стефан у себи сажима мноштво особина, које треба да буду узор и модел за свакога човека, за свакога онога који стоји високо, ко влада, ко војује, ко управља, али за свакога ко смирено не примећује себе и не уздиже себе изнад других и не приказује себе изнад других и види себе као последњег од свих. Деспот Стефан, владар, млад постао владар, у 16. својој години, као млад, могао је да тако кажемо да се извитопери, да му удари слава у главу, да почне да се дичи да је владар, а не, он је остао слуга Божији и слуга народа.

Имате једно дивно предање, браћо и сестре, да је Стефан, када је примио власт и постао владар српски, каже, тога је дана своје тело опасао ланцима. И како се он развијао, као сви што се развијамо, ланци су се, каже, били утопили у тело његово. Када је по службеној дужности морао да носи царску одору, и онда, као и данас, су многи упирали прст и говорили, зашто то тако, зашто се тако носи, као што данас упиру прст и на нашег Патријарха, на Епископе, на свештенике.

И деспот Стефан, желећи да се спасе од тога те осуде, браћо и сестре, каже да је сабрао народ. И шта је учинио? Отворио је ону царску доламу и видело се како се ланци утопили у његово тело. Сви су онда казали, господару, зашто толико мучиш себе? А он је рекао, ове ланце сам ставио кад сам постао владар, да ме подсећају кад се год окренем, да сам слуга Божија, да сам слуга народа, и они ми не дају да се гордим, да се превазносим, како би смо то рекли нашим српским језиком.

Дакле, браћо и сестре, смирење је било једна од особина деспота Стефана. За сваког оног који чезне за суштином Божијом, за смислом живота и постојања, за сваког оног који чезне за Богом, требао би и могао би да му буде пример Свети деспот Стефан. Он је, браћо и сестре, владао народом тако што је народу служио.

А величина сваког човека није у његовом узношењу, у његовом положају, у његовом звању, у његовом знању, него се величина огледа у служењу Богу и ближњима. То је величина. А не да се ја величам, знам ово, знам оно, показујем се овако или онако.

Не, дао ти је Бог тај дар, ти га умножаваш, али га умножаваш у смирености. Иначе ће те тај дар повући да ћеш духовно страдати. Свети деспот Стефан је, син, као што знате, славних родитеља Светог кнеза Лазара и књегиње Милице, он је од доброг корена. А од доброг корена може бити само добар и плод. Зато, често говорим, зато оно што се не понесе са кућног прага, а он је са кућног прага понео све, понео веру, понео љубав, понео смирење, понео служење, све оно што се не понесе са кућног прага, немој да се заваравамо да ћемо то да надокнадимо, на овом или на оном месту, на овом или на оном универзитету.

Најбољи универзитет је домаћа црква, односно породица, коју Апостол Павле назива црквом у маломе. Дакле, браћо и сестре, он Свети деспот Стефан је личност, чије име златним словима уписано у историји српског народа. Најбоље од најбољег и најлепше од најлепшег сабира у себе Деспот Стефан Високи, како су га с правом такође називали. Заиста је био он, браћо и сестре, велики државник, вешт вођа, сјајан дипломата, храбар и успешан војсковођа. Ако само мало читамо историју тога времена, то ћемо заиста видети. Али, изнад свега, изузетно је и свестрано био образован човек.

Наш српски народ, када хоће да каже за некога да је образован човек, не подразумева да је он завршио неке велике, високе школе. То сам научио од свог деде, када ми је говорио, ко је образован човек, ја му почнем да причам, да му малтене филозофирам, мислећи мој деда неписмен. А он ми је казао, синко, образован је онај који образа има. Е то је оно што је опет наш српски народ говорио, не дам ова два прста образа ни за шта. Е сад, да ли ми данас ценимо образ? Да ли га чувамо, браћо и сестре? Деспот Стефан поред свега овога био је у исто време и велики и снажан српски песник, витез у правом смислу те речи. Једном речју, Свети деспот Стефан био је Божији човек и слуга народу своме. А онај човек који је Божији човек, он све ради оно што је Божије. Он мисли оно што Бог мисли. Он се понаша како се Бог понашао.

Погледајте Господа нашега Исуса Христа. Бог, а сав у смирењу. Бог, а сав у љубави. Бог, а сав у осећању. Зато, браћо и сестре, ко жели да угоди Богу, нека чини оно што је на општу корист. Нека служи и нека брине о својим ближњима. Тако је право угађање Богу. А деспот Стефан заиста је угађао Богу и људима. Најмање себи. Ако се будемо старали не само о себи, већ почињемо да доносимо корист и ближњима, и да га усмеравамо на пут истине, то ће послужити и у нашем спасењу. Што добро учинимо другоме, то се нама враћа, браћо и сестре. Ако нам се не врати у овоме свету, вратиће нам се у оном вечном, непролазном свету. Дакле, браћо и сестре, ако не желимо да останемо без пажње, па и онда, када као људи паднемо, онда ни сами не запостављајмо тог ближњега, кога, опет ћу рећи, није запостављао Свети Стефан, већ указујемо сваку љубав ближњима и сматрајемо највећим добром могућност да спасемо ближње. А не можемо ближње да спасемо, ако не радимо на своме спасење. Ако спасавамо себе, спасавамо и ближње. Ако пропадамо, не пропадамо сами, него пропадају и они који су око нас. Исто тако, кад се подижемо, не подижемо се сами, него подижу се и они који су са нама и који су око нас. Зато, браћо и сестре, похитајмо да у овом земаљском животу да чинимо добра дела. Јер ћемо се делима својим оправдати, јер ћемо се делима својим осудити, јер другачије се заиста не можемо спасити.

Човекољубље учвршћује душу и чини је непобедивом. Човекољубље, кад човек има, кад љуби Бога и човека, не може му ниједна нечастива сила ништа да учини. Али тамо где је гордост, где је сујета, ту нема ни Богољубља, а верујте ми, нема ни човекољубља. Оно што желимо да добијемо, браћо и сестре, од Бога дужни смо претходно да дамо ближњима. Јер ако даш, имаш и право да тражиш. Али ако не даш, с којим правом тражиш? С којим правом да тражим ја, да други о мени говоре добро, а ја о другима да говорим зло? С којим правом тражим да други мене воли, а ја не волим другога? Дакле, браћо и сестре, ако пак тога лишавамо ближњега, да га волимо, како онда желимо да то добијамо од Бога? Јер Бог не тражи ништа нама више да чинимо према Богу, него што треба да чинимо једни другима. Јер опет ћу поновити што често говорим, ми до Бога долазимо управо преко другога, а и до другога долазимо преко Бога. Богу ћемо се уподобити уколико будемо волели све људе, чак и непријатеље, а не тако што ћемо чинити чуда.

Много је важније имати човекољубља у себи, него чинити чуда, него и мртве васкрсавати. Бог је створио човека не да би му он доносио корист само себи, већ је Бог створио човека да доноси корист и другима. Хоћеш срећу, брате и сестро, немој да очекујеш срећу себи, ако прво ниси другога усрећио. Не можемо да очекујемо. Е, такав је био наш Свети деспот Стефан, кога данас славимо. Он је живео за Бога, он је живео за народ, а најмање је живео за себе. Давао се, зато и добијао. Он је сав свој живот схватио као дужност да се стара не само за своје спасење, и за добро своје, него за спасење и добро целога народа свога. Чувао је свој народ у јединству, слози, послушности и љубави. Онај који има послушност, он има и љубави. Онај који нема послушност, нема љубави, и он не може ништа добро да учини другоме. Зато треба да будемо јединствени браћо и сестре, увек, а поготово овом кобном времену, усуђујем се рећи, времену где је скоро све обезвређено, где су замењене вредности, где су умањене вредности, или, боље речено, чак и склоњене вредности.

Зато треба да будемо јединствени, а јединствени не можемо да будемо, ако нисмо једно и јединствено као личност, управо онако какав је био Свети деспот Стефан. Ако смо располућени, ако смо, што би рекли, психолози, шизофрени, ако не стојимо чврсто у вери својој, у вери према Богу, у љубави према Богу, у поверењу према Богу, ако не стојимо чврсто у љубави и поверењу једни према другима, браћо и сестре, онда нисмо целосна личност. Онда смо подељена личност. Онда смо расејана личност. А расејан човек, шта може да учини добро? Не може, он је сав растрешен. Он је сав растурен. Његов је ум разуђен, растурен. Зато имамо једну дивну молитву у цркви, браћо и сестре, коју певамо, где кажемо, расејани мој ум сабери Господе. Расејан човек није целостан човек. Није цео човек. То је онај човек који хоће и ово и оно. Мало тамо, мало овамо. Мало да буде хришћанин, мало да не буде хришћанин. Мало да буде православац, мало да не буде православац. Створени смо, браћо и сестре, да будемо једно као народ и једно као људски род. То нам данас треба. Слога, јединство. А не раздори. Треба нам данас да разумемо једни друге, а не да једни друге осуђујемо. Најбољи пример у свему овоме, опет ћу рећи, јесте наш Свети деспот Стефан. А зашто? Зато што је имао много дарова. Заиста је много дарова имао, и што је те дарове употребио на добро и спасење свога народа, и што је био човек вере, што је био у стварни човек Христов.

Он је толико обраћао пажњу на сиротињу. Задивио сам се кад ми је професор мој на факултету, прота Душан Кашић, говорио о деспоту, што нисам мого нигде да прочитам.

Па између осталог, кад смо говорили о тим његовим доброчинствима и о његовој пажњи да води рачуна о сиротињи, каже, када је пренео престоницу из Крушевца на данашњи Калимегдан, и кад је саградио град и обзидао град зидом, каже, оставио је на једном месту тамо мали један отвор. Тешко да се провуче човек кроз тај отвор. Зашто је он то радио? Свако вече, пошто се око двора највише сиротиње скупљало, он би се, каже, пресвукао и обукао најпростију одећу, излазио на та мала вратанца или пролаз, а спремио би, каже, отприлике колко има просијака то вече и свакоме направио завежљаје, ставио нешто новца. И, како кога пролази, он му спушта у крило и тако обилази своју престоницу, свој град, своје утврђење, али сматрајући да га нико неће препознати. Али шта уради један просијак? Добио је свој исе, свој добитак. Кад је добио, а знао је да ће деспот да обилази около, он оде с друге стране, па поново га сачека, да би добио опет, мислећи да њега деспот Стефан неће препознати. Па му каже, брате, ти си добио свој исе, ти си добио свој део, зашто си се дрзно да узимаш део другога? Па му чак упути и ону реч нашу коју ми имамо, каже, како те није срамота да узимаш од другога. Али све бива по помислу Божијем браћо и сестре, а овај сиромах наједном каже, а како, каже, тебе, као владара, није срамота да на нама просијацима зарађујеш Царство Небеско. Каже, окрене се деспот према Истоку прекрсти и рече, заиста, Господе, све ли је истинито што си рекао, да ништа нема тајно, што се неће дознати.

Зато да се данас, браћо и сестре, помолимо Богу, и да се помолимо Светом деспоту, да нам помогне својим молитвама, да останемо, да будемо и останемо народ Божији. А кад будемо народ Божији, нама ће све бити боље. Ја хоћу пред свима вама данас да се захвалим оцу Гаврилу, који овде сам, просто надљудским моћима се бори да ову Светињу очува, да ову Светињу унапреди, па нека му Господ и Свети деспот Стефан подари здравље, разума духовнога, да разумно ходи и да га деспот Стефан и њега и нас својим молитвама приведе ка Богу и Царству Небескому.

Бог вас благословио!”, закључио је Митрополит Јован.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају евхаристијског сабрања Митрополит шумадијски Г. Јован је освештао славске дарове. Овогодишњи домаћин ктиторске славе манастира Павловац била је гђа Сузана Васић, председница ГО Младеновац. На предлог управе манастира Павловац Митрополит шумадијски Г. Јован одликовао је г. Младена Паунића власника фирме „Walter BBQ” из Београда орденом Светих крагујевачких новомученика I степена, а фирму „Агора Б” из Мионице Архијерејском граматом захвалности.

Након Литургије у порти манастира Павловац је изведен природан културно-уметнички програм, који је извела госпођа Љиљана Поповић и група „Жива вода” из Београда.

Потом се приступило трпези љубави, коју је припремио настојатељ Светониколајевске обитељи монах Гаврило (Гардаш).

јереј Марко Јефтић