Након прочитаног јеванђеља Митрополит се обратио сакупљеном народу:

“Чули смо сада дивну поуку Светог апостола Павла из данашњег прочитаног апостола, где он почиње свој одељак и каже: “Молим вас, браћо, да не примите узалуд благодат Божију”. Сви ми, који смо крштени, примили смо благодат Божију. Благодат Божија није ништа друго, до сам Господ наш Исус Христос. Када човек живи у благодати Божијој, онда заиста живи у сваким добродетељима. Благодат га Божија чува, штити и помаже му да узраста из врлине у врлину. Благодат му помаже да проверава себе, да види да ли је данас био шта бољи у било чему од јучерашњег дана. Благодат је та, којом се спасава. Зато ми и на сваком богослужењу чујемо оне дивне речи: “Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом.

Када човека напусти благодат Божија, онда заиста човек долази у најтеже стање. Првенствено долази у стање гордости, у стање сујете и он у ствари нема више осећај тог блаженства, те блажености коју благодат даје. Чим нас напушта благодат, ми се удаљавамо од Бога и не мислимо много на Бога, већ најчешће мислимо на себе. Кад нас напушта благодат Божија, напушта нас све оно што нам је најпотребније, напушта нас Христос. Кад злоупотребимо благодат Божију, онда често у нашем животу доживљавамо разне невоље, патње, спотицања, слабости, болести… Често нам опадне вера и тада долазимо у стање безнађа. Најстрашније стање човеково је кад дође у стање безнађа, нема чему, ни коме да се нада и обрадује. Тада изгубимо наду за спасење, па изустимо: “Мени нема спасења.” Па чим те напустила благодат Божија, ти онда и не тражиш спасење.

Бог хоће да се сви спасемо и да дођемо до познања истине и зато, када нас снађе то безнађе, онда човек не види ништа испред себе, односно, не види другога испред себе. Тада види само себе и мисли да је он мерило свега. Најстрашније стање је кад човек себе прогласи за мерило. Ако себе прогласи за мерило, онда у њему нема Христа. Ако теби, није Христос мерило, није Црква мерило, није јеванђеље мерило, онда си човек у највећој забуди. Ти си тешко оболео. Духовно си тешко оболео и зато ништа не видиш испред себе. Када дођемо у безнађе, изгубимо наду на спасење, па чак понекад и наду на живот у овоме свету. А онда изгубимо наду и за онај вечни, непролазни живот. Човек, када дође у безнађе, одмах се разочара. Ми се разочарамо у много тога, па и у оне који су најближи нама. И оне који су око нас. У све се разочарамо. Па онда дођемо до стања где се разочарамо и у Бога. Па онда кажемо како нам није Бог чуо молитву кад смо му се молили: Човече, ти си се сетио Бога кад си доспео у невољу, а нас се Бог сећа сваког тренутка, баш зато што нам жели спасење.

Најважније је, и кад дођемо у такво стање, да не изгубимо веру. Ако не изгубимо веру, онда ћемо чути ове речи спаситеља из данашњег јевађеља, које је казано и жени: “Вера твоја, спасила те је, иди у миру”. Да не изгубимо веру и наду у Бога, јер нема те муке, које може човека да снађе, ни невоље, ни те болести, па ни патње, ни безнађа, из које нас Господ не може спасити. Само не смемо да се предамо. Не смемо, понављам, да изгубимо веру. Кад изгубимо веру, изгубимо све. А шта то значи све? Губимо Бога. Јер вером усељавамо Бога у себе. Кад изгубимо веру, ми губимо и онога који нам је најмилији и најдражи. Не осећамо га, јер нема вере. А чим немамо вере, онда немамо ни спасења. Нема тог безнађа, у који човек може да падне, а да га Господ неће избавити, само ако он хоће и има веру и смирење. А где је смирење, ту нема гордости. Где је гордост, не постоји нико осим ја. Зато ће човек у тој заблуди гордости да каже: “Не, ја сам здрав”. Здрав си по твојој мери. А докле ће то твоје мерило да те носи? Докле? Док заиста не дотакнемо, оно што кажу, дно дна.

Господ је ту и може и хоће и жели да нам врати радост, у том безнађу, у који сам ја самог себе довео. Господ Исус Христос је рекао: “Ево ја сам с вама у све дане. И не сам у све дане. Него, ево ја сам с вама у сваком месту. Ја сам с вама на сваком месту до свршетка века.” Е, кад имамо такву веру, и кад као људи паднемо и потонемо, већ вера ће нам казати да устанемо и да се подигнемо. Она ти даје крила. Она ти не даје да паднеш, да потонеш, да се утопиш. Свети Апостол Павле се надовезује на ове Христове речи и каже: “Сад је најпогодније време” и то смо данас чули у Апостолу. “Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења.” Пао си, због своје гордост и сујете, због било чега, али сети се, баш што сам данас пао, данас ми је спасење и ја хоћу да се спасем. Али ми не може да се спасемо без спаситеља. А где је Спаситељ, тамо је спасење. Где нема спаситеља, ту нема ни спасења. Зато Апостол Павле каже да је сада спасење. Данас, сада, не сутра. Сутра може да буде касно. Јер нико нема гаранцију, хоћемо ли сутра доживети дан. Али зато ми, тражимо Христа, а не боље време. А кад имамо Христа у себи, носимо Христа у себи, живимо Христом, онда у нама настаје и то боље време. Које је то најбоље време? То је, браћо и сестре, Христово време. А које је то Христово време? То Христово време, оно које је, у ствари, када је Бог из вечности сишао у наше, пролазно, време, да га претвори у вечност, а тим пре, да човека од греха спасе и да га враћа у вечност. То је то Христово време. То је оно време, откако се Господ обукао у временско и својим животом, у времену осветио време. Све оно чега се Господ дотакне, то је освећено, то је просвећено. И он је осветио време, и све што је у њему, а на првом месту, осветио је човека. То не смемо да заборавимо. Кад ово знамо, или кад ово човек зна или вером схвати и има стално у уму, он ће у свим приликама и неприликама увек говорити: “Ево, сад је дан спасења”. Значи, чим имаш веру, имаш и наду. Ти ћеш бити спасен. И зато, кажем, треба непрестано да говоримо о себи. Ма у каквом стању, душевном, телесном, се налазили, да кажемо: “Е, Господе, ово је, сад је моје време, помози ми. Хоћу, Господе, да ме спасеш, хоћу да се спасем, али не могу сам. Крхак сам, слаб сам, немоћан сам. Човек сам, огреховљен сам. Имам греха, али ти, Господе, можеш моје грехе да убелиш као снег, како каже цар Давид.” Али Господ неће да нам убели наше грехе, ако се ми не сећамо греха и ако се не молимо за опроштај. Дакле, заиста, браћо и сестре, ма какав наш грех био, ма каква нас невоља снашла у животу, ма каква те страст, што кажу Свети Оци, завитлала, као вир у води, ма каква те страст захватила, ма какав те демон напао — то говори себи и само веруј. Веруј, јер је свемилостиви Спаситељ ту. Он је стално ту, он је поред нас, он је са нама, али само ако је и у нама. А рекох, где је Спаситељ, ту је и спасење. Ми треба да тражимо спасење, да куцамо и молимо за спасење. Онај који треба да моли, он ће се смирити. Не можемо да тражимо ни од човека нешто што нам је потребно да нам да, шта? Кад идемо код њега, ми понизно кажемо: “Молим те, дај ми”, је л’ тако? А ако приђеш њему и кажеш: “Мораш да ми даш”, нећеш добити. Зато је та дрскост човекова, страшна ствар.

Господ стално куца на врата и мога и твога срца, чекајући да ми добровољно отворимо врата свога срца, да се Господ у њега усели. Добровољно. Неће Бог насилно да отвара врата нашега срца. Он је нас, без нас, створио, али без нас неће да нас спасе. Христос куца непрестано. Он стално куца и шапуће. Само треба да чујемо. Ако смо заглувели од себе и собом, он стално шапуће и каже: “Ево, стојим крај врата твога срца, куцам, ако ме чујеш и отвориш, ући ћу — и ја, и Отац мој, и Дух Свети”. Ето, видите, Дух Свети — опет се враћамо на оно што је апостол Павле рекао, да не примимо узалуд Духа Светога. Дух Свети је тај који нас води и руководи. Он нас освећује и просвећује. Зато свако богослужење ми почињемо обраћањем Богу Духу Светом и кажемо: “Дођи, Душе Свети, усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте.”

Човек, браћо и сестре, себе споља чисти разним средствима, перемо се. Узимамо та средства, која је неко пронашао, направио, али да ли користимо средства за наше духовно чишћење? Њих нема у продавницама, на пијацама. Та средства постоје само у Цркви. Да бисмо добили право средство у право време, треба да слушамо у цркви, да се смирујемо. Ми смо чланови Цркве, и ми треба ту да се учимо, а не обрнуто. Ми треба да служимо Цркви, а не да се Црквом служимо. У Цркви су благодатна средства, лекови, за сваку нашу невољу и болест, првенствено духовну, душевну. А онда, верујте, кад оздравимо духовно и душевно, онда ћемо почети да оздрављамо и телесно. Зато треба лек да узмемо онако како каже свети Јован Златоусти. Лек је лек. И у нашем свакодневном животу, узимамо га онако како нам је тај лекар преписао. Лек је лек кад га узимамо у своје време, а не у невреме и кад га узимамо у оној дози која нам је одређена. Пазите, то одређује наш лекар овоземаљски, коме је Бог дао да нам помогне да се лечимо. А шта да кажемо за свеопштег лекара - Господа нашега Исуса Христа? Зато свети Јован Златоусти каже: “И лек ако се узме у неодређено време и у неодређеној дози, постаје отров.” Данас чујемо како се многи трују тиме што узимају лекове или већу количину, на свој начин. Не можемо се на свој начин спасавати.

Треба да примимо Духа Светога, браћо и сестре, а примили смо га, као што рекох, у сваком нашем крштењу. И примамо Духа Светога стално, кроз свете тајне, свете врлине, а највише кроз свету тајну исповести и причешћа. Зато апостол Павле каже: “Духа Божијега не гасите у себи”. Кад човек угаси Духа Божијега у себи, онда у њему нема Духа Божијега, већ у њему има дух његов. А дух наш блуди, он замишља, он се не покорава, он хоће све друге да покори, али себе не.

Да се замолимо Господу Богу, да заиста, водимо рачуна, да благодат коју смо примили - да то не буде узалудно. Узалуд је свака благодат Божија када се злоупотреби. Све има своју меру. Па шта каже наш народ? Па и кад се препијеш воде, ни то није здраво, је л’ тако? А поготово када узимаш лекове по свом нахођењу, или тражиш неки други лек, а не тражиш га у Бога. Ми треба да тражимо лекове и од ових земаљских лекара. Бог је њима дао, да могу да нам помогну. Али шта каже наш народ? Лекар лечи, а Бог оздравља. А да бисмо оздравили, ми треба прво да оздравимо душом својом, да оздравимо Духа Божијега у нама, да се клонимо зла, да се клонимо греха, а на првом месту да се клонимо гордости. Јер, како нас опет уче Свети Оци, како нас учи Црква, гордост је узрок сваког греха, а смирење је то које потире гордост. Прави човек је онај који се смирава пред Богом и пред другима, а не онај који се узвисује над другима. Прави хришћанин је хришћанин који себе сматра горим од сваког другог. Да ли ми то тако појмимо? Не, него кажемо: “Не, ја сам бољи од њега.” А то, по твојој мери, можда и јеси, али Божија мера је другачија, Зашто? Зато што нас Бог најбоље познаје, боље од нас самих.. Он је срцезналац наш, а не ми. Кад бисмо ми познали своје срце и кад бисмо видели шта је у нашем срцу, онда бисмо заиста казали: “Па човече, и онај најгори кога проглашавају, он је бољи од мене.” Али то не можемо да прихватимо и да опростимо и себи и другима.

Ако немамо вере, ако немамо смирења, нека нам Бог помогне да се усавршавамо у добру”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована