У току Свете Литургије Митрополит Јован је крстио малог Василија, сина свештеника Дејана Обрадовића, родом из овога места.

Након читања Светог Јеванђеља, Митрополит Јован је окупљеним верницима честитао храмовну славу и све поучио својом беседом о Светом великомученику Пантелејмону:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог браћо и сестре,

Данас наша црква и овај свети храм и ми сабрани у њему прослављамо Светог Великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Када читамо његово житије, просто не можемо да направимо поређења када је он више чуда чинио, благодаћу Божијом и Духом Светим, да ли док је био у животу и ходао по овој земљи или после смрти, јер безбројна су чудеса која је овај светитељ чинио и чини.

Овај угодник Божији поседовао је многе дарове Божије, многе дарове које је примио од Бога, а он те дарове није закопао, није чак ни за себе само чувао, него је све те дарове Свети Пантелејном умножавао, умножавао их је толико да је заиста могао да дели другима. И то је оно што ми хришћани треба да знамо, а то је да нико од нас није без дара Божијега, уколико човек тај дар Божији није закопао, није га занемарио, свакоме је од нас Бог дао дарове. Некоме је дао један, некоме је дао три, некоме је дао пет, по оној јеванђелској причи, али никога Бог није оставио без дара. Једино шта је проблем код људи? То је што људи нису благодарни на тим даровима Божијим и колико је коме Бог даровао, него онај што је добио један он се љути на Бога, зашто је овоме дао више него мени? Бог зна колико треба да нам да дарова, тј. Зна Бог наше моћи и духовне снаге колико ми можемо да носимо тај дар Божији. Онај који има један дар, он ће се и мање трудити, али ономе коме је дато више, од њега се више и тражи. Зато треба да будео благодарни Богу што нам даје дарове, да ли пет, десет или сто, те дарове морамо да умножавамо, а не да их закопавамо. Није нам Бога дао дар да научимо нешто, а после тога не морам ништа да учим, не морам ништа да се трудим, ја имам онај папир, оно сведочанство, јадно ти и сведочанство и папир кад не живиш по ономе шта си учио и како си научио. Поред свих примљених дарова Свети Пантелејмон, се одликовао даром љубави према Богу и према Ближњима, Бога га јеобдарио и лекарскимумећем, био је лекар, лечио је људе, бесплатно, али лечио је људе, првенствено молитвом, вером, пажњом и саосећањем. Свети Пантелејмон је управо љубав Божију схватио као саосећање, тј. да ми и то је нама пример да и ми треба да имамо тај осећај, да осетимо да ли је неко болестан, или сам прођемо, чујемо он је болестан и то је његова болест. Јеси ли се хришћанине помолио Богу за тог болесника. Јеси ли га обишао, јеси ли му дао неку људску утеху? Та љубав саосећања јесте да ми болеснога обиђемо, да осетимо глад другога, да гладнога нахранимо, да жеднога напојимо, да немоћног и тужног, укрепимо. Да ли ми то све чинимо тако можемо проверити себе у сваком тренутку, нпр. данас смо сели да ручамо у својој кући, сели смо за трпезу, имамо богату трпезу, хвала Богу, а да ли смо се сетили оних других који немају ни кору хлеба. Да ли смо се сетили, живећи у добрим, лепим, удобним кућама, оних који немају крова над главом, ако нисмо значи да немамо љубави. Љубав према Богу подразумева љубав према ближњем, јер заиста, да ли ми тако промишљамо, да ли размишљамо о томе, јер Бог не само да промишља о нама, већ нас и воли безгранично љубављу, али којом љубављу? Оном бесстрасном љубављу, али огњенмо и силном, искреном и не нарушивомљубављу која никада згаснути не може ако је љубав права.

Права љубав то је Божија љубав. Он нама дели, даје ту љубав несебично. Да ли ми знамо да узвратимо ту љубав Божију? Да ли узвраћамо уопште. Када се пројави љубав Божија, она превазилази све, ни огањ, како каже Свети апостол Павле: „Ни огањ, ни мач, ни сиромаштво, ни болест, ни смрт, нису страшни за онога на кога се љубав излива“. Бог излива љубав непрестано. То осећа онај који зна да узврати љубав на љубав. Онај који не зна да узврати, он не осећа. Љубав Божија је сјединила небо са земљом, љубав Божија је посадила човека на царски престо, уздигла човека до неба, њубав Божија је јавила Бога на земљу. Јер је љубав једино свела Бога на земљу, зато што Бог воли човека. Зато је Он и дошао у овај свет, зато је сишао у овај свет, да спасе свакога, наравно ко жели, ко хоће. Волети Бога значи у исто време волети ближњега. А љубав према ближњима има свој плод, а тај плод је чување заповести Божијих. Испуњавање заповести Божијих, слушање Јеванђеља и живети по Јеванђељу. Као што се душа без тела и тело без душе не могу назвати човеком, тако ни љубав према Богу, ако није праћена љубављу према ближњима, није љубав, то је самољубље, волим себе, другога не волим, све дајем за себе, а за другога ништа. А то што дајемо само за себе, а не дајемо за другога, једног дана и то ћемо изгубити.

Љубав је глава, корен, извор и мајка свих добара, све је ово имао у себи Свети великомученик и исцелитељ Пантелејмон, кога данас славимо и он је тако живео. Живео је за Бога. Живео је за ближње више него што је живео за себе. Осето љубав Божију и узвраћао љубав Божију према Богу, али преко ближњег, он је био пун милости и према другима и према непријатељима и према онима који су га мучили и убили, он је осећао љубав, таква је љубав Божија да она и непријатеља воли. Зато Господ каже: „Љувите непријатеље своје“.

Свети Пантелејмон је био милостив, а име Пантелејмон значи милост. Како је дивно кад је човек милостив, али ту милост не задржава само за себе, неего је дели другима, јер што се више делимо и дајемо другима, то ће нама стоструко Бог узвратити, не дајемо ли себе за другога, не дајемо ли себе ни за Бога, е нећемо онда ни примати. Дај и добићеш. Не дај, нећеш да добијеш. Или биље речено, шта дајеш, то и добијаш или како каже Јеванђеље: „Што сејеш, то ћеш и да жањеш“.

Ето нам довољно примера како треба да се трудимо, како да живимо у овоме животу земаљско, да живимо у љубави према Богу и ближњима и Свети Писмо и ово Јеванђеље које смо данас чули, оно нас управо на то и позива и у Светом Писму највише се говори о љубави Божијој према човеку и како би човек требао да узврати на љубав Божију. Лепо је то реко наш народ: „Без богољубља нема ни човекољубља, а ни без човекољубља, нема ни богољубља“. Зато Свети апостол и јеванђелист Јован каже: „Човече, како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш телесним очима, а не волиш брата свога“ и додаје „који тако каже да воли Бога, а не воли брата свога, лажа је“ лаже, али не Бога, не другога, него себе. То је најстрашније стање, када се човек саживи са лажју. Он кад лаже, он мисли да говори истину. Ми не можемо другога слагати, а да пре нисмо лагали себе. Не можемо другога да издамо, а да пре нисмо издали себе.

Љубав Божија је толико велика да она, како нас уче Свети оци, она надомешта недостатак сваке друге љубави. Ако волиш човека само оном телесном љубављу, то је од данас до сутра, зар ми немамо примера, данас некога волимо, грлимо га, а сутра га не волимо, али љубав Божија није таква, она није од данас до сутра, љубав Божија је од вечности и за вечност. Зато свети апостол Павле каже: „Вера ће престати и нада ће престати, али љубав остаје и у овоме и у ономе свету до краја.“ Само је нама потребно да верујемо у Бога и да верујемо у Његову љубав. А Бог нас воли. Треба да имамо то осећање да нас Бог воли и да ако већ имамо то осећање, то треба да побуди и тебе и мене, кад нас Бог воли, да и ми заволимо Бога, јер кад заволимо Бога, заволећемо свакога другога. Онда ћемо волети и оца и мајку и жену и брата, сестру и децу, комшију и пријатеља. Неопходно је да спознамо љубав Божију. Њу ћемо спознати само Бога имамо у себи, а Бог је љубав и зато опет Свети апостол и јеванђелист Јован каже: „Ако бих хтео да опишем шта је Бог, рекао бих у две речи, Бог је љубав.“ А човек, човек је слика Божија, човек је прилика Божија, човек треба да буде одраз љубави. Без љубави не можемо ништа. Треба прво нешто да заволимо, да бисмо постигли. Учим школу за ово или за оно, ано не заволим проћи ћу ту школу што кажу, опростите: „Као куче кроз росу“. Али када заволим и што више волим то за шта ме Бог призвао и позвао, онда ја осећам ту сласт, то вам је исто браћо и сестре, као кад жедан човек жели воду, тражи воду и што више жедни, он све више тражи воду, тако и ми, што више имамо љубави према Богу и према ближњима. Онда ћемо заиста заволети другога, онда нећемо о другоме говорити што не треба, онда нећемо гледати ни грех другога. Зато што љубав покрива мноштво грехова, а ми се трудимо да о некоме говоримо све оно што не треба, значи нема љубави. А човек без љубави, може ли се назвати човеком?

Љубав ћемо Божију доживети у сусрету са Богом. Неко ће казати: „Па ја бих волео да га сретнем сада“, Он је ту, Он је данас овде на овој Боженственој Литургији коју служимо, само треба да отворимо мало те духовне очи, да бисмо духовним очима видели присуство Бога и осетили Бога. Данас као и на свакој Литургији Дух Свети силази на ове наше дарове, хлеб и вино и претвара их у истинито тело и истиниту крв Христову, па шта ћеш ти више да тражиш? Ако си пришао Богу, уколико си могао да се припремиш, ако си се причестио, ти си се сјединио са Богом, па шта онда тражиш? Немојмо Бога да тражимо ни на небу ни на земљи, ни под земљом, тражимо Га у себи, тражимо Га у свом срцу. Да ли имамо Бога у срцу? Ако имамо Бога у срцу, наше је срце испуњено љубављу, ако имамо Бога у своме срцу, у том малом људском органу, који када се Бог усели у њега, онда човек може целу васељену сместити у своје срце. Али када је човеково срце скучено, кад је њему само срце за њега, то није добро. Нпр. родтељско срце, дали куца само за родитеље, не оно куца и за своју децу, дао је Бог, Његово, Божије срце куца за нас. Бог је будан. Зато је у Старом Завету речено: „Ја спавам, а срце је моје будно“. То је врло важно да преиспитујемо ко је у мом и у твом срцу, да ли је Бог или ђаво? Једно мора да буде. Да ли је љубав или је мржња? Да ли је труд или лењост. Кад очистимо своје срце и кад пустимо Бога да уђе, а Бог стално куца на наша срца, само што смо ми често опхрвани првенствено собом, својим егом, својом гордошћу, својом сујетом, ми не можемо да чујемо то куцање Божије. Ако не отворимо, Бог неће да уђе, ући ће онај други, па ће нас наговарати оно што није достојно човека и зато човек и ради и чини и говори оно што није достојно човека.

Зато браћо и сестре, да се помолимо Богу и Светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону, да се он моли за нас, да Бог љубави буде стално са нама, да БОг љубави буде међу нама, нама треба љубав. Не знам да ли ми довољно разумемо ту реч „ЉУБАВ“? Или смо је свели на нешто друго. Данас чини ми се добар део људи, сматрају љубав као љубакање, опростите на изразу, али љубав је жртва, љубав не можемо да задобијемо без жртве. Да ли дете може да узраста без жртве родитељске? Па не може, браћо и сестре, жртва нам треба, а ми се просто плашимо да уложимо жртву за било шта. Зашто? Зато што смо себични, што смо саможиви, што мислимо да нам не треба више ништа да сазнам ни да научим, не треба ми ни вере више, не треба ми ни молитве више, ни труда ни подвига, ни добра, а браћо и сестре, добра никада много. Зато апостол Павле каже: „Добро чините да вам се не досади“. Е то добро чинио је за време живота, а чини и данас по благодаћу Духа Светога, Свети Пантелејмон.

Нека је срећна слава овоме храму, срећна слава свима онима који данас славе Светог Пантелејмона, као крсну славу. Срећан и благословен ваш долазак овде данас на ову Божанствену Литургију, да се сетимо Бога живога, да би се Бог сетио нас.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, Митрополит Јован је пререзао славске колаче данашњим домаћинима храмовне славе, а потом је заслужним мештанима доделио грамате признања и захвалности. Г-дину Драгану Савићу из Венчана додељена је Архијерејска грамата признања, Г-дину Раци Ћирјаковићу из Венчана, Г-дину Милети Радовановић из Венчана и Г-ђи Мили Вулићевић из Пркосаве додељене су грамате захвалности, Архијерејском захвалницом одликује се Г-дин Драгиша Ерић из Венчана. Г-дину Миодрагу Минићу из Лазаревца, додељен је орден Вожда Карађорђа у знак захвалности и признања. По Светој Литургији у порти храма је уприличен пригодан културно-уметнички програм, а потом је уприличена Трпеза Љубави припремљена за све окупљене вернике.

протонамесник Немања Искић